Време књижевних сувенира, стубова некултуре и залуталих у литературу

"У том обиљу питање вредновања је поготову постало заоштрено. Нити су више на снази некадашњи облици вредновања књижевности, нити су створени нови. Књижевна критика је изгубила значај који је имала у читавој историји модерних времена, што није никакво изненађење, већ је и временски и духовно сагласно са чињеницом да ПР агенције обликују јавно мњење, а не велике и просвећене фигуре мишљења у једном времену. Тешко је, готово и немогуће, успоставити књижевни канон у времену у коме се о књигама говори као о сувенирима, безименим јединицама из листинга продаје или о „новим производима и услугама”. Све је маркетинг, па тако и јавно мишљење о књигама најчешће не иде даље од шарених корица, познатости аутора или лепршавости теме", пише Гојко Божовић у културном додатку Политике

Наметачки издавачки промашај

Отворити прозоре српске литературе

Потребно је мноштво ефектних, добро осмишљених и дизајнираних, специјализованих мањих пројеката, уместо једног овако скупог и неутемељеног пројекта какав је антологијска едиција Матице Српске – истичу наши саговорници  (Марина Вулићевић објављено: у Политици,  21/08/2010)

Грешка уредника тзв. Културног додатка / В. Рогановић

Политика у свом  тзв. Културном додатку, у суботу 14. августа 2010, на 6. страници у дну  (Рубрика: Наслов по наслов) доноси, поред осталог, белешку о најновијој објављеној књизи "историчара и критичара др Александра Јеркова", у којој се поткрала врло груба омашка.

Pro et contra. Kako se to radi u Srbiji?

Гроб оца С. Л. Фотографије Ивана Лукића. 

Протест Удружења књижевника Србије и писаца Врања због исељења Књижевне заједнице „Борисав Станковић”

Поводом немилих догађаја на последњој седници Градског већа града Врања огласили су се Удружење књижевника Србије и Удружење писаца општине Врање. На тој седници, да подсетимо, разматран је извештај о раду Књижевне заједнице „Борисав Станковић”, са финансијским извештајем за 2009. и извештајем о реализацији „Борине недеље” ове године. Извештај о раду Књижевне заједнице и финансијски извештај за 2009. нису прихваћени. Донета је одлука да град Врање преузме организацију „Борине недеље”. То, практично, значи да

Pesnička nagrada Rade Drainac pesniku Aleksandru Lukiću

PROKUPLJE, 11. maja 2010. (Beta) - Pesnička nagrada "Rade Drainac" ove godine je pripala Aleksandru Lukiću iz Vršca, za zbirku pesama "Ne spominji đavola" u izdanju Književne opštine Vršac. Žiri je odluku o ovogodišnjem laureatu doneo jednoglasno, a priznanje će Lukiću biti svečano uručeno 19. maja u Prokuplju, na manifestaciji "Drainčevi književni susreti". Žiri je u obrazoloženju naveo da knjiga "Ne spominji đavola" baštini srpsku pesničku poetiku 19. i 20. veka, u kojoj se ukrštaju snažna lirika i vizije prošlog i sadašnjeg života. Tradicionalna manifestacija "Drainčevi književni susreti" biće i ove godine priređena u Prokuplju, Blacu i Drainčevom rodnom Trubnju.


http://www.glas-javnosti.rs/aktuelne-vesti/2010-05-11/pesnicka-nagrada-rade-drainac-pesniku-aleksandru-lukicu

Uočena št. greška: Lukić nije iz Vršca već iz Požarevca, odnosno Mišljenovca...

бог! али чега?

Да се разумемо: био сам бог!

У књизи „Голи отоци Јова Капичића” Тамаре Никчевић, бивши заменик шефа југословенске Удбе говори о Голом отоку, односу са Јосипом Брозом, Милованом Ђиласом, Александром Ранковићем...

„Приче да је Голи оток био средњовековно мучилиште најобичнија су измишљотина! Нико то не може да каже”, говори Јово Капичић (90), некадашњи народни херој у биткама на Сутјесци и Неретви, а касније високи државни функционер, заменик шефа југословенске Удбе и један од твораца Голог отока.
У недавно објављеној књизи интервјуа „Голи отоци Јова Капичића”, коју је написала новинарка Тамара Никчевић, Капичић говори о првим данима борбе за нову Југославију, односом са Јосипом Брозом Титом, Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом... све до искуства које је стекао као амбасадор Југославије у Мађарској и Шведској. Јово Капичић отворено говори и о свом интимном животу и великој љубави коју је гајио према Даворјанки Пауновић, Титовој невенчаној супрузи.
Тамара Никчевић кроз разговор води Јова Капичића од првих дана Народноослободилачке борбе, када је упознао Даворјанку Пауновић.
Она је од 1942. године већ у вези са Титом, са којом је Капичић био у вези од 1939. године, али их је рат раставио.
– Касније су ми људи приговарали: „Како си му је дао?!” Људи, нисам му је дао. Изабрала га је – сведочи Јово Капичић.
Преживевши голготу Сутјеске и Неретве, крајем 1944. године, Јово Капичић после рата, са 27 година, добија чин генерала, и постаје други човек савезне Озне, касније Удбе.
– Да се разумијемо: био сам бог! – каже Јово Капичић. После кратког упослења у југословенској амбасади у Паризу, у Београду је постављен за помоћника Александра Ранковића, у том тренутку начелника Озне за Југославију.
– Био сам задужен за све – преноси Јово Капичић. Један од главних задатака било је хапшење Драже Михаиловића. Озна је формирала групу и ликвидирала Михаиловићеву личну гарду. Капичић каже да не зна где је стрељан Михаиловић, јер је после хапшења надлежност над четничким генералом преузео српски огранак Удбе, на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном.
Уследила је и резолуција Информбироа 1948. године, а сукоб између Стаљина и Тита резултирао је стварањем Голог отока. У разговору са Тамаром Никчевић, Капичић тврди да је кроз Голи оток, који је посетио три пута, прошло 16.000 људи.
– Што се Голог отока тиче, вјерујте ми да спавам спокојан као беба – каже Јово Капичић. На констатацију Тамаре Никчевић да постоје сведочанства о мучењима на Голом отоку, о чему говоре и дела академика Драгослава Михаиловића, Капичић је узвратио: „Какви људи, какав академик?! То су лажови!”
У наставку разговора о Голом отоку, Капичић напомиње како је он највећа жртва Голог отока.

видети даље, ако верујете у све ово, о чему пише београдска Политика: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Да%20се%20разумемо%20био%20сам%20бог!%20%20ПОЛИТИКА.htm

Ко је Јово Капичић
Из Мале енциклопедије „Просвете”: Јован Капичић (1919-). Политички радник, генерал-мајор ЈНА у резерви. Члан КПЈ од 1936; 1941. радио на организовању устанка и формирању оружаних јединица у Црној Гори; током НОБ био на разним војно-политичким дужностима. По ослобођењу члан ЦК СК Црне Горе, члан Ревизионе комисије СКЈ, министар унутрашњих послова у Влади Црне Горе, помоћник министра унутрашњих послова Владе ФНРЈ, затим амбасадор у разним земљама. Члан Савета федерације. Народни херој.
С. Стаменковић[објављено: У Политици, 18/03/2010.]
пошаљите коментар погледајте коментаре (11)

Под лупом књ. часописа "Оркестар СУЗ" тзв. полемика Паковић - Чотрић

Шта се иза свега, иза ових тзв. полемика, крије? Не верујем да је посреди кратковидост уредника тзв. културног додатка. у чему је ствар? «Паковање» Госн Паковића има препознатљив жиг! Враћа ли се то «Политика» на неки други начин оним својим славним данима, када је у њој трукована чувена хумореска о Савлу и Павлу?

Госн Златко Паковић овако «пакује» почетак своје «полемике» : «Поводом моје критике („Наркоманија васионе“, 16. јануар) романа „Доктор Арон“ Вука Драшковића, јавио се прошле недеље написом његов издавач Александар Чотрић, демонстрирајући колико пуно примитивизма и незнања може да се нађе на мало простора под насловом „Дух од покојни татко“. – Скроз-наскроз неоригинално «паковање»! Јер, ако он доиста верује да је оно што је написао поводом најновијег романа Г. Вука Драшковића «Доктор Арон» некаква књижевна критика, онда – или је био припит, или о смислу и суштини књижевне критике зна онолико колико не зна! ........

Видети више и опширније:
http://sites.google.com/site/orkestarsuz/home/knizevni-zabavnik/tzvpolemikapakovic-cotric

Безобразлук тзв. "Културног додатка"

Београдска "Политика" је у суботу, 6. фебруара 2010. године у свом "Културном додатку" (стр. 9, у уобичајеној рубрици "Часописи") донела и приказ најновијег двоброја пожаревачког часописа "Браничево" (5-6/ 2009). Лепо! За разлику од "Новости", које у својим тзв. рубрикама посвећеним култури, фаворизују тек неколико српских књижевних часописа по укусу својих актуелних уредника, "Политика" приказује, па и информише, и о другим књижевним часописима, који се боре за свој опстанак. Оно што није лепо, то је чињеница, да "Политика" површно и селективно, да не употребимо неке теже речи, информише своје читаоце, тј. доводи их у заблуду. Најновији пример - приказ последњег двоброја "Браничева". (Видети фототипију објављеног приказа горе у левом углу!) Приказујући садржај најновијег броја "Браничева", посвећеног теми Успеха и неуспеха у животу и литератури, приказивач (М. М. Н. - ?) , то чини некоректно и нетачно! На пример, текст којим се часопис закључује Подстицај за размишљање о успеху и неуспеху у животу и литератури (стр. 146), приписује уреднику часописа Г. Александру Лукићу, иако се јасно види да је текст написао старији брат уредника - Мирослав Лукић (1950). Приказивач изоставља имена упокојених писаца у овом броју - Пера Лагерквиста (Вјечни смијешак, стр. 9), Хорхе Луиса Борхеса ( 25. август 1983. стр. 60), Душана Матића (Трагедија збирке песама, стр. 64; Лепота тек затим долази, стр. 88), као и имена и прилоге савремених писаца, који живе и раде у унутрашњости: Владимир Јагличић ( За дуги пут се спремити, стр. 100) и Мирољуба Милановића (Виљем Фокнер или сан о савршенствукњижевног дела, стр. 134). Да је све ово тачно, о чему пишемо, сваки човек може видети сравњивањем споменутог чланка у "Политици" и кратког и коректног поста, објављеног на страницама блога посвећеног најновијем двоброју пожаревачког књижевног часописа - http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ . На крају крајева, неверне томе могу посетити и Веб сајт Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, где се објављује електронска, дигитална верзија споменутог часописа Дигитална верзија овог двоброја, која у свему одговара штампаној, може се преузети бесплатно са http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/branicevo5-62009.

Ако је све тако, како смо изнели, а јесте, зашо онда сасвим анонимни приказивач изоставља из свог приказа имена Лагерквиста, Борхеса, Матића, Владимира Јагличића, Мирољуба Милановића и Мирослава Лукића?

Зато што можда нису по укусу споменутога чланкописца-приказивача? Или нису можда по укусу Уредника тзв. култ. додатка?

О чему је реч? О манипулацији? Нехотичној грешки? Новом виду цензуре, по мери нових господара и уредника? Или о безобразлуку? Хоће ли објавити исправку и извињење?

Видећемо!