Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

понедељак, 23. август 2010.

Наметачки издавачки промашај

Отворити прозоре српске литературе

Потребно је мноштво ефектних, добро осмишљених и дизајнираних, специјализованих мањих пројеката, уместо једног овако скупог и неутемељеног пројекта какав је антологијска едиција Матице Српске – истичу наши саговорници  (Марина Вулићевић објављено: у Политици,  21/08/2010)

Када је реч о антологијској едицији „Десет векова српске књижевности”, коју објављује Издавачки центар Матице српске из Новог Сада, а чија је намера да прикаже целовит развитак српске књижевности и да је превреднује по новим сазнањима и мерилима, одмах се поставља питање која су то нова мерила. Затим, зашто нема више књижевница, па и неких аутора који јесу писали на српском језику, а могу да припадају и другим културама, и зашто је уопште списак аутора 20. века остао „неозбиљно” отворен. Уочљиво је да се међу писцима који су рођени после 1960. на списку аутора едиције нашао само Горан Петровић…
Уређивачки одбор посебно се изјаснио о књижевном периоду 20. века, који је, дакле, оставио отвореним за критике, допуне и сугестије, а међу уврштеним ауторима су и : Исидора Секулић, Вељко Петровић, Драгиша Васић, Андрић, Црњански, Настасијевић, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Милован Ђилас, Михаило Лалић, Ћопић, Бошко Петровић, Добрица Ћосић, Душан Радовић, Васко Попа, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Павле Угринов, Стеван Раичковић, Радомир Константиновић, Миодраг Павловић, Александар Поповић, Павић, Пекић, Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Иван В. Лалић, Слободан Селенић, Живојин Павловић, Јован Христић, Светлана Велмар-Јанковић, Бранко Миљковић, Киш, Љубомир Симовић, Борислав Радовић, Милован Данојлић, Мирко Ковач, Ршумовић, Бећковић, Мирослав Јосић Вишњић, Новица Тадић, Милосав Тешић, Душан Ковачевић, Албахари, Радослав Петковић, Басара, Горан Петровић.
Иначе, у јулу је објављено прво коло ове антологије, чији је главни и одговорни уредник академик Миро Вуксановић.
У разговору са књижевним критичарима и универзитетским професорима покушавамо да сазнамо управо оно што је тежња и Уређивачког одбора едиције – критике и предлоге онога што треба да буде уврштено.
Татјана Росић сматра да је речо пројекту који захтева да хитно отворимо све прозоре, да темељно „обришемо прашину” са свих књига српске књижевности које су нам при руци и да викнемо савременој српској књижевности: „У овој едицији недостаје зрака и хитно јој је потребно темељно проветравање!”. А то проветравање види најпре кроз мноштво ефектних, добро осмишљених и дизајнираних, специјализованих мањих пројеката, уместо једног овако скупог и неутемељеног пројекта.
– Антологија је, наиме,замишљена као процес „канонизовања канона” у којем се, уз поновно узвикивање звучних имена и ефекат „већ виђеног”, ревитализује анахрона представа о књижевној баштини као монументалном споменику. Не изненађује отуда што се на списку од сто шест репрезентативних имена налази само осам ауторки – од тога тек две из двадесетог века– Исидора Секулић и Светлана Велмар-Јанковић. Пословични презир женског ауторства прати традиционални отпор према експерименталним књижевним праксама: иако је едиција покренута у Новом Саду, ниједна њена књига није посвећена неоавангардној новосадској сцени, чији су представници битно променили слику српске књижевностидруге половине двадесетог века (Јудита Шалго, Војислав Деспотов, Слободан Тишма). У складу са тим, не чуди ни то што је Растку Петровићу, једном од наших највећих и најуспешнијих експериментатора, упркос значају и величини опуса, посвећена тек једна књига – каже Татјана Росић.
....Тихомир Брајовић, ...својеврсно „реновирање канона националне књижевности” такође сматра дискутабилним. При том као главни проблем оваквог опредељења види његову провизорност, будући да је као основ за поменуто „реновирање” било могуће узети тек едицију „Српска књижевност у сто књига”.
– Могуће је питати, а с обзиром на начелно позивање на „нова сазнања и мерила”, који су то параметри били одлучујући за, логичан и очекиван, избор из стваралаштва Јована Дучића, али не и других првака српске модерне, Диса, Пандуровића, Ракића. Исто важи и за присуство авангардних писаца (увршћени Црњански и Р. Петровић, не и Драинац и Дединац), посебице надреалиста, од којих је на списку Оскар Давичо, али су, бар засад, изостављени Душан Матић и Александар Вучо. С књижевноисторијског и критичарског становишта нарочито је, такође, занимљива недоумица о принципима селекције донедавно идеолошки неподобних писаца, међу којима је у односу на Станислава Кракова, примерице, предност добио Милован Ђилас. Пажње вредна заступљеност савремених писаца показује пак потпуну превласт прозаиста (Јосић Вишњић, Албахари, Басара, Г. Петровић), док је најмлађи увршћени песник Милосав Тешић, што значи да су изостали неки песници већ завршеног опуса (Б. Петровић, А. Ристовић), а целе песничке генерације остављене „на чекању” – став је Тихомира Брајовића.
Да је у Антологији упечатљив недостатак Ранка Маринковића уочила је Јасмина Ахметагић... ...
Радивоје Микић каже да у нашој књижевности више нема великих открића, али да је зато одговорност уредника оваквих издања највећа, нарочито када је реч о књижевности 20. века.......
Опонент Кецмановић
Писац Владимир Кецмановић заступа један опонентски став: „Да јесписак о којем говоримо, као што би било нормално, добио подршку пре свега Министарства културе Републике Србије–онда бисмо оадекватности избора могли да разговарамо. Пошто,упркос свимсмисленим разлозима, укључујући и разлоге здравог разума, овајпројекат није добио подршку делом корумпиране делом дезоријентисане државне управе – не видим другу могућност него да га безрезервно подржим”. .................

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Мирко Грбић, Бањалука | 21.08.2010. 18:01
Ако је ово коначни списак аутора из 20. вијека а стекао сам утисак да јесте запањујуће је одсуство Меше Селимовића, Петра Кочића и Димитрија Митриновића.Овако, неко збија шалу са српском књижевношћи наочиглед свих нас!

_______________________
Коментар : Добро је што Политика, понекад, објављује и трезвене текстове, аргументоване, попут овог о наметачкој ујдурми Г.  Вуксановића и комп. Јер у исто време када је тај текст трукован у Политици многе телевизије објављују громке плаћене рекламе о тзв. националном капиталном издавачком подухвату. Дамјанову и другим професорима би било корисније, понављамо, да се позабаве неким хумористичнијим и примернијим активностима, попут пецања, уместо да намећу... Видели сте већ кога све... Као критичари, а посебно као антологичари, већина уредника и чланова тзв. Уређивачког одбора није се показала у неком посебном светлу, осим наметачком. Ниједан од њих није дорастао, колико знамо, деликатном, сложеном и не баш захвалном напору превредновања у српској књижевности. Бајата антологија, рецимо,  цењеног академика М. Павловића исправља једну неправду (према О. Давичу ), а чини низ других. Ненину, на пример, није јасно да је Павловићева антологија платила данак своме времену и да се, уз Павловићеву антологију, морала штампати и једна друга, која би процењивала онај период који Павловићева није. Павловић, на име, допуњујући своју познату антологију унео је само неколико нових имена, иако се у међувремену појавио читав низ, изговарајући се да не познаје поезију тих нових... итд......



Нема коментара:

Постави коментар