Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

понедељак, 23. август 2010.

Време књижевних сувенира, стубова некултуре и залуталих у литературу

"У том обиљу питање вредновања је поготову постало заоштрено. Нити су више на снази некадашњи облици вредновања књижевности, нити су створени нови. Књижевна критика је изгубила значај који је имала у читавој историји модерних времена, што није никакво изненађење, већ је и временски и духовно сагласно са чињеницом да ПР агенције обликују јавно мњење, а не велике и просвећене фигуре мишљења у једном времену. Тешко је, готово и немогуће, успоставити књижевни канон у времену у коме се о књигама говори као о сувенирима, безименим јединицама из листинга продаје или о „новим производима и услугама”. Све је маркетинг, па тако и јавно мишљење о књигама најчешће не иде даље од шарених корица, познатости аутора или лепршавости теме", пише Гојко Божовић у културном додатку Политике
(објављено: 21/08/2010, у чланку  ГОДИНА КЊИГЕ И ЈЕЗИКА : Излазак из Гутенбергове масе, видети у целини :http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Izlazak-iz-Gutenbergove-mase.sr.html ) .
У суштини, чланак не доноси ништа ново, осим општих места о књижевним наградама код нас и о српској књижевној критици. 
На пример:

"Најпре, утицај књижевних награда, попут улоге књижевних критичара, никада није био мањи. На судбину књиге често више утиче интервју писца у читаним новинама него већина књижевних награда у Србији. Можда заиста постоји четиристо награда, не знам, нисам бројао, нити ми смета њихов број...."


"...Основни проблем данашњег читаоца јесте то што му нико не говори које су књиге добре: критика је изгубила утицај, медији су већином изгубили меру, све је препуштено естради и маркетингу, а читаоцу је теже да се снађе међу хиљадама наслова него истраживачкој експедицији на непознатом терену. Јавност се, и када је реч о књигама, таблоидизовала, а сумња је постала више израз сензационализма него креативности. То објективно спречава било који прави разговор....."


 "...Од броја награда много је важнији њихов профил. Он се једино постиже промишљеним концептом награђивања и, пре свега, изабраним вредним књигама које постају део историје награде, а једна награда тако може да постане добра препорука за читање. За наше књижевне награде није увек јасно да ли имају локалне или националне претензије, поготову није јасан тип вредности који заступају. Чак се догађа да исту награду добијају и књиге врхунске књижевности и књиге које припадају популистичкој литератури. Свакако је штета што имамо само три међународне књижевне награде (Европска награда КОВ за поезију, Награда „Милован Видаковић” за поезију и Награда „Нови Сад” за поезију)...."


"О наградама неко мора да одлучује и природно је да то буду жирији састављени од компетентних, активних и интересно независних критичара. Нико још није смислио бољи модел мада је било разних покушаја, укључујући и оне да избори награђене књиге личе на опште и непосредне изборе у политичкој заједници. Најважније је да жири сачињавају озбиљни активни критичари. Активан критичар је онај који током једне године напише најмање десет књижевних приказа. А компетентност критичара се утврђује само на основу текстова које он редовно објављује. Интересно независан је критичар који нема никакав функционални интерес поводом било које књиге из конкуренције (није уредник, издавач или ПР неке књиге). У новије време успоставља се тренд да су жирији састављени од људи који нису активни критичари..."


"Ризици жирија су природна особина посла критичара. Без ризика књижевна критика не би имала никакву страст, а бојим се ни прави смисао. Када је пре неколико година објављена едиција састављена од десет најбољих романа који нису добили „Нинову награду”, добили смо избор који није ништа слабији од десет најбољих који су ту награду добили. Али то уопште не значи да би за нашу књижевност било боље да „Нинова награда” није ни постојала. Постоји у нашој јавности једна, час притајена, час изговорена, негација критике.
Али нити би наша књижевност била боља без критике, нити је критика моћна, сада поготову није, нити би неко био већи писац ако би критика, а с њом и књижевне награде, сишла са сцене. Заправо, сишла је, и ето прилике за све којима је критика нешто крива да сопствену слику о себи поделе с другима...."
 ....
Ех, Божовићу! Ако сте незадовољни књижевним наградама у земљи Србији, радом жирија, који ја никада не бих аболирао, зашто не написасте понешто критички и о самоме себи, као члану не једног жирија и савременом наметачу  одређених књижевних имена и кланова? Ваша дефиниција књижевних критичара је врло сумњива, тако да оно што о Вама јавно пише Професор Томашевић има дубоког смисла. Озбиљни и активни књижевни критичари!! Код нас тзв. "активни књижевни критичари", па ако хоћете и антологичари, да се послужим Вашом терминологијом, уопште нису озбиљни - али онако како то тумачи Е. Паунд. "Пошто је сој неозбиљних уметника распрострањенији, и пошто бројчано надмашује озбиљну врсту, и пошто је привремено и привидно преимућство лажног уметника у томе да осваја награде намењене озбиљном уметнику природно је да ће неозбиљан уметник учинити све што може да би пореметио и замаглио линију разграничења",  записа Паунд. Чуди ме да то нисте прочитали, а ако јесте, како сте разумели? Јер делујући, и као уредник у  познатим транзиционим наметачким круговима, и као критичар, и као члан  жирија  најизвиканијих   књижевних награда, Ви  већ дуго потврђујете и оличавате  ону скривену и невидљиву троглаву моћ књижевне критике код нас, коју је добро скенирао Срба Игњатовић, у време када је писао као слободни стрелац.
Ви бисте тобоже јавно хтели некакву линију разграничења између неозбиљних и озбиљних уметника, а у суштини је замагљујете.
Очигледно је да сте протрчали кроз семинар светске књижевности када пишете да је активан критичар само онај који годишње објави десет новинских приказа!Није него.
Тако се књижевна норма не одређује, осим у виц критици која уопште није смешна, а која овде има своја упоришта и представнике више од једног века, како на Универзитету тако и у  тиражној дневној штампи, међу пискаралима залуталим у литературу.
Очигледно је да Ви извлачите погрешне закључке из свега онога о чему пишете, или их понекад уопште не извлачите! Јавност не ствара уметничка дела, а што у нашим књижевним часописима, па и у тиражним дневним новинама, нема друкчијих ненаметачкиг гласова, оцена, приказа, вредновања и ставова, то је зато што уредници - често наметнути страначки полит-комесарчићи, објављују само једне исте или своје. Ето, Политика Вас објављује, Ваше чланке, а, рецимо, скоро никад, или са мене на уштап професора Томашевића, професора Мркића, професора Милановића, Јагличића, Белатукадруза (М. Лукића),  и читав низ других писаца, који су не једном показали своју компетенцију и трезвеност, а иза којих стоје опуси.
Знате ли шта све завршава у уредничким корпама уредника тзв. културних рубрика Политике, Новости и других? Све оно што је заиста друкчије, све оно што покушава да реалније сагледа ствари и у нашем књижевном животу, књижевној критици итд.
Шта сте Ви икад покушали или учинили против те и такве мртвоморске тобожње јавности? И где? 
У земљи Србији постоји неколико профилисаних књижевних награда, али Ви их - природно - не спомињете.
Оно што спречава право вредновање и превредновање у српској литератури и култури то је владавина будаластог или провинцијалног схватања уметности, суда о уметности; које се заснова - по Паунду - "на уверењу да велика уметност мора личити на оно о чему се обично придаје углед и важност", а тога овде у Србији има напретек, и у новинама, и у Вашем издавачком раду, и у Вашој критичарској пракси. Но ја се надам, пошто сте релативно млад човек да ћете се узети у памет, да ћете уважити део критика које  је недавно публиковао професор Томашевић.
Зашто Вам смета то што се у нашој јавности појављују позвани људи који доводе у сумњу  нашу официјелну књижевну критику, који још нико овде није подвргнуо озбиљнијој критици и одговорности осим мене, али у књигама које су изашле у симболичним тиражима? Поразмислите.
Све и свако је подложан критици. Ви, ја, ма ко.
Занимљиво је следеће: Ви као критикујете НИН-ову награду,  а затим је без ваљаних аргумената браните. Не кажете основну ствар да је то превасходно наметачка  социјал-комунистичка књижевна награда - погледајте колико ју је пута добио Д. Ћ. или О. Д.! И ко се уопште сећа више тих награђених књига осим књижевних лешинара? И библиотечке прашине?
Погледајте шта је о томе написао један заиста озбиљан уметник и књижевни критичар, какав је професор Милановић, у књизи Пола века ћутања (2008). Јесте ли написали о тој изврсној и утемељеној критичкој књизи пет реченица? Нисте, нити би сте!
Па ипак, упркос свему, што сам написао, ја не мислим да сте сасвим изгубљени случај.
Ја ћу се обрадовати, верујте, једнога дана, ако се Ви будете тргли и напустили општа места и испразан говор; ако напустите ту незахвалу улогу књижевног чиновника и бирократе, блиског владајућој гарнутури; ако кренете путем правог критичара.  Да Вас подсетим: "Прави критичари нису јалови пресудитељи; торжествени брбљивци. Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио; да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик" (Е. Паунд).
Док су Вам додељивали књижевне награде - нисте их омаловажавали? Коју сте од њих заиста заслужили?
Али да Вас не пропитујем даље. Молим Вас, клоните се општих места.
                                                                                                                                                                      Белатукадруз











3 коментара:

  1. Zahvaljujem se na minucioznim analizama,clanak je vrlo pregledan i jasno ukazuje na problem,koji je,medjutim,siri i tice se aktuelne uredjivacke politike naseg prestiznog dnevnog lista Politika. Nekulturni nastavak sledi i angazovanjem kolumniste Radmile Lazic za "opsta pitanja",od sporta pa do drzavne politike prema mladima:njeni isprazni tekstovi vrve nekulturom,licnom pristrasnoscu,iskljucivoscu i politikanstvom,a o (ne)pismenosti da ne govorim.Dokle ce ova Srbija da favorizuje polupismene, pitam se.Sve dok takvi kao sto je Roganovicka obavljaju urednicke i neke druge duznosti.

    ОдговориИзбриши
  2. Dobro ste naveli u tekstu "zalutali u literaturu". Očigledno je da su prave vrednosti poremećene, a mnoge i izgubljene.Imamo neke književnike, koji to nisu i pojedine urednike, koji misle da jesu.

    ОдговориИзбриши
  3. Лепо сте приметили. То јест - тачно. Међутим, у доминантним медијима овде, тј. у Срб., превладава друга клима, тј. много је угодније онима "залуталим у литературу" од писаца и уредника од интегритета...

    ОдговориИзбриши