Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

субота, 12. новембар 2011.

Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности ...


Знак препознавања: Скретање пажње 
....Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности или јој, у супротном случају, дати завршни, блештави ореол. Вара се свако ко пати што ће га уместо пет, десет, тридесет минута, у раму ТВ реалности бити само 60 секунди. И тих шездесет некад су четрдесет, о чему усликани појма нема. Данас, кад је степен технолошког развоја досегао врхунце манипулације, информатива заузима високо место са количником истинитости. Употреба технотрикова, фотошопирања, пострадова разних врста, још није деградирала конвенцију информативне слике. Волим напор да се сними кадар овог тренутка, јер већ следећег га нема, волим кад сниматељ узме камеру на раме и закорачи у догађај, кад ухвати светло и ситуацију без режирања и понављања. Сниматељи непредвиђеног, за мене имају ранг заслужних уметника. Волим кад врућ материјал унесем у монтажу, кад га мајстор монтаже меморише и заједно од најбољег, правимо боље, упркос столицама без наслона, дугмићима који на додир отпадају, истрошеним касетама. Ако нам затреба ваздуха, преоријентишемо се на сопствене резерве. Али, наш удружени адреналин добија битку и са техником. И ту не важи рок трајања ни истекла гаранција. Жеља да поетизујемо, да наткреирамо сниматељев занос са терена, успева да збуни и покварену машину. Једном, двапут, и она је принуђена да се понаша као да је од јуче. Одради што јој је задато. Иза тога, зна се шта ће рећи телефони који звоне.
Дакле, ја сам дневно програмирана. И мој нервни систем је – дневни. И крвоток. Ја сам од оне врсте која има добре налазе. Само је повремено, од прекомерне дозе рада – на инфузији. Али, чим водица исцури, поново смо у акцији. Дужа пауза у раду, резултира „падом система“, атрофијом организма. За поштеног информативца дужи годишњи одмор је као пензија. Људи ТВ информативе, то је лига гвоздене нерватуре, физичке и менталне виталности, феноменалног организационог инстинкта, хиперинтуитивности. Стално смо  доступни, кад звони телефон, прва мисао је – редакција! Ми имамо два јата лептира у стомаку. Прво зна се, а друго покреће адреналин сталног опреза. Шта је следеће, који је мој наредни јуриш? И катарза?
Бранка Криловић
објављено: у Политици:  06.11.2011.  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ad-hok-umetnost.sr.html

Нема коментара:

Постави коментар