Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

субота, 12. новембар 2011.

Антологичарка, Г-ђа Рогановић


КУЛТУРНИ ДОДАТАК

ПОЛЕМИКЕ НЕКАД И САД

Цитати из лонца-Претис

Знак препознавања: Један од уредника ЗАВЕТИНА

Мала антологија одломака из домаће и стране штампе и архива
I  ФРУШТУК-КАФА У ЈЕЛИСИЈУМУ
Овђе на неким мјестима Љубомир и Светозар говоре и раде као будале и вјетрењаци и рђави људи; Драгиња и Мелиса као курве, а Влајко и Агапија опет кошто морализирају као Сократ…
Из тога свега морамо закључити да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике, нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактер народа нашега, ни ништа. (Вук Караџић, Друга рецензија србска, о роману Љубомир у Јелисијуму Милована Видаковића)
*
Пита ме, да му кажем гди је Љубомир био затворен, кад је вели за једну ноћ да озове са Милорадом на Мораву стићи могао? Кад убо ја неназначих место оно, гди је он затворен би, како може мој Ценсор от неизвестна места к месту известному растојаније оно мерити… Та он ако је и био из Херцеговине, не следује да није и у Сербији затворен бити могао... в за кафу што ми каже да ове у оно јошт време у Европи није било, и мени је то, може бити, и боље нежели и јему познато, но ја као и роману волео сам и кафу Господи за фруштук дати, него сланине или мандаре... (Милован Видаковић у Предговорутрећег дела Љубомира у Јелисијуму, одговара Вуку Караџићу)

II СТРАСНО ДНО КРИТИЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ 
Јерков је живи пример човека који у књижевности крчи нове путеве. Тако је за свој докторски рад својевремено изабрао да пише о „најмање познатом писцу српскога језика”, „непризнатом” Иви Андрићу. Па ни тај свој докторски рад до дан данас није објавио у иоле читљивој форми, већ га крије у подруму Филолошког факултета на којем држи катедру доживотног професора из два предмета: „Које је године Андрић добио Нобела”, и „Зашто Киш није добио Нобела” (Небојша Васовић, НИН, А. Јеркову, полемика поводом Васовићеве књиге о Кишy)
*
Васовићева књига (је) увреда за свакога ко чита, воли и проучава српску књижевност, то је најнижи тренутак критичке интелигенције.За ту књигу њен уредник, песник, приповедач и књижевни критичар Васа Павковић каже да је „врло добро, страсно написана, узбудљива и провокативна, аналитична и аргументована, духовита и драматуршки прецизно организована”, па би је објавио „и када би у потпуности одударала од онога што (он, Васа Павковић – прим. А.Ј.) мисли о Кишовом делу”... Ја бих волео да се он прене из овог стања у којем се са Васовићем не „слаже без остатка”, али се ипак слаже. Ја се не слажем ни у чему, а скоро исто толико се не слажем ни са Васиним „открићима” да Љиљана Хабјановић-Đуровић пише боље од Владимира Тасића, или да се Ева Рас може хвалити једнако као Горан Петровић... (Александар Јерков, НИН, поводом књиге Н. Васовића о Кишу)
.......................................................................................................................
IV  СТЕРИЈИНА ШКОЛА
Ко год је изучавао филозофију и научне или уметничке теорије, а Мандић очито није, добро зна да је српски језик веома сиромашан у области апстрактног мишљења, те да је ту свако „посрбљавање“ врло штетно... Ова језичка мањкавост не важи, на пример, за пољопривредне или еротске појмове...  (Иван Меденица, поводом колумне Александра Мандића у Политикином Културном додатку)
*
Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да буде толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити... (Александар Мандић, поводом колумне Ивана Меденице у Политикином Културном додатку)
..................................................................

VI ФИЛОЗОФИЈА НА ЛИФТИНГУ
„Прошле године у Француској је избила велика полемика после објављивања књиге Бернара Анрија Левија О рату у филозофији. Како би оправдао своју критику Канта, Леви се позивао на филозофа Žана Батиста Ботила. Ботил, међутим,никада није постојао – то је лик из књиге Сексуални живот Емануела Канта чији је аутор Фредерик Паж, филозоф по образовању и новинар сатиричног листа Оковани патак. Паж,који уређује рубрику ’Карла Б’(замишљени дневник Карле Бруни),написао је да је Леви, док је писаокњигу ’вероватно у другој руци држао фен за косу’; новинар и писац Пјер Асулин је на страницама свог блога у електронском издању Монда Левија назвао ’оперисаним од хумора’ а његову књигу’манифестом надувеним од ботокса’...” (Из извештаја наше сараднице из Париза, Ане Оташевић)
Приредила В. Рогановић
објављено: у Политици: 13.11.2011.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
         видети више, текст у целини: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Citati-iz-lonca-Pretis.lt.html
_______________
   
     Мали критички додатак о новопеченој антологичарки, познатијој као новинарки и уреднику  тзв. културног (читај:новокомесарског) додатка

    У истом броју Политике, тј. КД, стр. 2 публикован је текст  Велимира Ћургуса Казимира под насловом Немогуће припада култури а не политици, а као увод у овај подужи текст публиковане су ове речи:" На скупу посвећеном раду Фонда за отворено друштво у Србији, истакнута је потреба концентрисања институција, људи и идеја, одбране и отварања јавних простора за подстицање критичког мишљења", итд.Подстицајне речи, добро да је и то уопште објављено у Политици, не можемо се не сложити да у овој земљи, па и у листу Политика, тј. у КД, има врло мало простора за подстицање "критичког мишљења". Зашто је то у земљи Србији тако и докле ће то трајати? Одговор на ово питање није једноставан, на њега су покушали да одговоре пре низ година часопис Херетикус и ове јесени пожаревачки часопис "Браничево", бр. 5-6/ 2011 у целини посвећен парадоксу књижевне лустрације. Међутим, часописи који критички проговарају о неким парадоксима наше културе, друштва, живота, историје и траума, нису омиљени ни у Политици, нити у другим дневним новинама, тј. културним додацима - прећуткују се. Као ни аутори -сарадници таквих часописа и настојања.У нашим дневним новинама омиљени су сурогати, ширења магле по диктату властодржаца (нових комесара). Погледајте само - ко су уредници већине рубрика посвећених култури!
    У истом броју КД, стр. 4, уредница КД, приредила је "Малу антологију одломака из домаће и стране пштампе" -примере полемика некад и сад. Те цитате је новопечена антологичарка поделила у 6 делова, и на 3 Политикина ступца су стали примери из последња два века! Е, сада, ако је то најава, можда, и неког рукописа, само одломак, онда - ништа. Али ако није, шта је онда то? 
     Једно је бити антологичар, друго цитатор!
      И какве су то, молим вас, полемике, тј. примери од I - VI?
      Полемичаре, који имају шта да кажу и напишу, који имају аргумената, нећете наћи на страницама Политике. Осим у попсебним случајевима.Треба ли да доказујем и зашто?
     Зар вам се не чини, да уредници културних рубрика данас у нашим дневним листовима нечему другом служе?
     И није ли новопечена антологичарка парадигматичан пример?  
        

    




Нема коментара:

Постави коментар