Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

петак, 16. март 2012.

Наметачки чланак у тиражном листу

Ново коло „Сто словенских романа” у издању „Архипелагa” представља словачке писце Антона Балажа и Станислава Ракуса, контроверзног Руса Дмитрија Бикова и македонског хроничара Балкана Драгог Михајловског

„Вишак фантазије – то је већ револуција, глупост, губитак укуса. Треба само мало поправити, али у томе „само мало” се, као што знамо, састоји читава уметност. На Земљи је скоро све исто, само мало грубље, мало баналније, мало промашено“, каже Катја, јунакиња романа „Евакуатор“ Дмитрија Бикова (1967), једног од водећих руских прозаика, који је објављен у преводу Љубинке Милинчић. Дистопијска прича се одвија у савременој Москви и околини. У фантазијској позадини тајне ванбрачне везе Катје и њеног љубавника „ванземаљца” назире се транзициона збиља Русије. Биков иронично евоцира корпоративно пословање и потрошачки модел живота, уз свакодневицу небројених малих терористичких напада који сеју панику међу становништвом.
Роман „Дијакова смрт”, у преводу Биљане Андоновске, представља македонског аутора Драгог Михајловског (1951). Кроз филмично смењивање наративних гласова два јунака, монаха Равула и турског војсковође Тимурташа, приповест се плете око османлијског освајања Битоља, након што је после пада Прилепа Краљевић Марко напустио ове крајеве, те се житељи самоорганизују у тромесечној одбрани града. Михајловски није склон пуким историјским реконструкцијама, поетизовани унутрашњи токови протагониста успостављају дијалог различитих цивилизацијских погледа. Универзализацији приче доприноси специјални гост лик – Белзебуб. Мада се као наратор појављује само три пута, он се промовише као покретач земаљских збивања: „И данас, много векова након догађаја о ком сам вам говорио, може се проверити његов исход. Идите и видите: света гора која је за хришћане била у Битољу, постала је симбол ислама. Питаћете зашто? Одговор је зато. Не знам шта друго да радим. Моје је да мењам”, каже он. Драги Михајловски је луцидни хроничар давно минулих епоха Балкана. Запажен је и његов роман „Бајазит и Оливера”, љубавна прича из женског угла, о српској кнегињи Оливери сестри деспота Стефана Лазаревића и султану Бајазиту.
Словачки ромасијер и сценарист Антон Балаж (1943) романом „Логор посрнулих жена”, према којем је снимљен и филм, сатирично дочарава дилеме прве деценије послератне Словачке. Нови односи и насилно увођење нових система вредности огледају се у животу радног логора за посрнуле жене, где педесет три бивше проститутке пролазе пут „прочишћења” душе и тела, под паском припадника полиције и паса чувара. „Док код појединца буди различите врсте најлепших и најјачих страсти, наго тело се, кад је о државном апарату реч, третира као објекат за мучење – као слободна територија коју треба укинути”, каже у поговору Мића Вујичић. „Логор посрнулих жена” превела је Зденка Балинт-Белић.............
       В. Рогановић  објављено: 16.03.2012.

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

svetozar vlajković | 16/03/2012 08:33
Kakva je ovo tupljavina? Pišite jasnije
ili se manite tog posla.
____________________
  • КАТЕГОРИЈА : Ново Наметачко  смеће по укусу "поликомесара у култури" . Види "Едиција „Сто словенских романа” чији је извршни уредник Гојко Божовић, објављује најбоља остварења словенских књижевности настала после пада Берлинског зида и највећи је међународни књижевни и издавачки пројекат у који је тренутно укључена српска књижевност, уз подршку Министарства културе Србије. После објављивања едиције на словенским језицима уследиће и њихово превођење на енглески, а за објављивање избора романа из ове едиције заинтересовани су издавачи у Немачкој, Француској, Италији… "


Нема коментара:

Постави коментар