Укупно приказа странице

Translate

Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
Заветине

Да ли у нашој култури...

Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Претражи овај блог

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим особама. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

уторак, 04. новембар 2014.

СУБЈЕКТИВНА ИСТОРИЈА СВЕТСКЕ И НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЕСЕЈИ НА КВАДРАТ) / Душан Стојковић



            Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)


Знак препознавања
            Симићев сабирник садржи есеје, тумачења, осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности, отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене, ако икада раније  скренута и беше - пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом. Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао Мајаковски – боље тање а боље. Када критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско полазиште да се овако одредити: лепо писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни започели нису.
            Сви текстови Симићеви надасве

Критички дух Заветина / Миодраг Мркић