Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

уторак, 04. новембар 2014.

СУБЈЕКТИВНА ИСТОРИЈА СВЕТСКЕ И НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЕСЕЈИ НА КВАДРАТ) / Душан Стојковић



            Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)


Знак препознавања
            Симићев сабирник садржи есеје, тумачења, осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности, отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене, ако икада раније  скренута и беше - пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом. Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао Мајаковски – боље тање а боље. Када критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско полазиште да се овако одредити: лепо писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни започели нису.
            Сви текстови Симићеви надасве
есеји јесу. По дефиницији, есеј (код нас се именовао и као оглед и покушај) јесте кратак прозни текст у којем се излажу лични утисци и погледи на неограничен број тема и питања која живот поставља писцима и они сами себи. Симићеви есеји доносе оригинално сучељавање са изабраним писцем и одабраном темом. Они су – изнад свега – симићевски. Никаквог – на жалост, у нашој књижевности је то иначе и више него уобичајено –   "конфекцијског", "понављачког" писања нема када је он у питању. Са одабраним писцима – Симић пише само о онима о којима има шта да каже, а има шта да каже о њима зато што дубоко доживљава оно што нам они као писци нуде и емпатички се саживљава са написаним, не ретко се (приметио је то Сава Бабић) њима  и стилски приближавајући –  он говори као равноправан са равноправним. Његови есеји су мини-дијалози са одабраним ауторима. Откривање самог срца ствари. Дубинска сондажа прочитаног, протумаченог, прихваћеног, за срце и душу прираслог. Ретко ко у нашој књижевности, много ређе још –  овако успешно, зна то да учини. Не само да су Симићеви есеји оригинални и добри, они нам – уз то – нуде и једну субјективну историју модерне књижевности. Сасвим искошену, јер само таква се и може, и мора, данас писати. После читања ове књиге, Симићеви писци – ако то раније нису били – постају и наши писци.
            Симић има свој Пантеон. Његови богови, уз Гомбровича, Џојса, Бекета, Маркеса, Фуентеса, Павића, Радована Белог Марковића, Миленка Пајића, Александра Гаталицу, и више од њих, Сабато, Кафка, Борхес, Хамваш, Ниче и Сиоран јесу. Ту је, Симићу посебно за срце прирасла, и мађарска књижевна "репрезентација": Ендре Ади, Лајош Кесеги, Лајош Сабо, Петер Естерхази, Миклош Хубаи и Бела Хамваш пре свих, и – над свима.
            Он пише своју историју књижевности. Има особен канон светских и српских писаца. Одлучује се за њих ни по бабу ни по стричевима. Признаје да је књижевношћу "опседнут"; и да чита само "сродне" књиге, ишчитава "сродне" писце. Жели да постане "памћење књижевности". 
            У тексту посвећеном Монтановом злу Енрике Виле-Матаса Симић даје свој списак писаца који запремају место у "санаторију за оболеле од књижевности": Хорхе Луис Борхес, Ернесто Сабато, Хулио Кортасар, Томас Ман, Херман Хесе, Јохан Волфганг Гете, Франц Кафка, Исак Башевис Сингер, Данило Киш, Бела Хамваш, Миклош Хубаи, Шандор Мараи, Џејмс Џојс, Самјуел Бекет, Флен О`Брајен, Луиђи Пирандело, Дино Буцати, Чезаре Павезе, Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Антон Чехов, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Ежен Јонеско, Емил Сиоран, Роберт Валзер, Милорад Павић, Драгиша Васић, Витолд Гомбрович, Јан Кот, Бруно Шулц. 
            Модерна Библија (библија је тако названа јер је творе „мале књиге“), по њему, има своје књиге: Ниче, Кафка, Борхес, Хамваш, Сиоран...
            По Симићу, и његовим постмодернистима, живот је Велика прича која се састоји од сијасет причица. Причице су и најзначајније књиге свеколике светске књижевности.
Када о њима пише, Симић зна да их упари. Тако, на пример, у тексту, "Бруно Шулц и `свети неред његовог живота`", поред остварења знаменитог трагичног пољског приповедача, предмет његове пажње јесу и романи Ћилибар, мед и оскоруша Мирка Демића и Види под: Љубав Давида Гросмана, у којима је присутан лик (у првом кудикамо више) чувеног писца Продавница циметове боје, једног од литерарних учитеља нашег Данила Киша. Не заборавља се притом ни Шулцов земљак Витолд Гомбрович и његова подсећања на свог пријатеља и књижевног супарника. У тексту "Из рај-пакла, добри мој Кафка!" упарени су мађарски приповедач Иван Андрашев, аутор сјајне и кафкијанске до сржи приче "Драги мој Кафка", и словачки драмски писац Милан Рихтер, творац драме Из Кафкиног Рај – Пакла (претходно је овај словачки писац написао драму Кафкин други живот; у Нашем трагу штампане су обе). У присенку је и Јовица Аћин, најдоследнији чувар Кафкиног књижевног наслеђа у нас, приређивач сјајне књиге текстова из Кафкине заоставштине – О греху, патњи, нади и истинском путу. Да би се писало о Кафки мора се бити у истом оном ваздуху који је он својим ослабелим плућима удисао. Остварио је то и, нама се чини најсјајније, италијански писац Роберто Каласо у своме роману К. Овај роман, о коме је и Симић "поднео рачун", није само роман већ је, у исти мах, права књижевна студија о сложеним и до краја неиспитивим Кафкиним текстовима, једна од најбољих – ако не и најбоља – коју уопште кафкистика познаје.
            Борхес је, нашем писцу, онај ко успева да у рају изнађе пакао, једнако као што и у самом срцу пакла успева да открије права зрнца раја. Пакленски рајевит; рајски паклен. Отац свеколике постмодерне књижевности. Уједно, и властити унук. Онај ко се у огледалу види, у исти мах, и много старији него што јесте и много млађи него што јесте. Жив и у смрти. Не само својој, већ и свачијој. "... укротитељ својих, записничар туђих и већински власник читалачких снова" који је "покорио књижевну светлост", постајући она сама. Неухватљив толико (важи то само за врхунске писце и врхунске уметнике уопште) да "парадоксално: што више разумемо Борхесово писање, све нам је загонетнији!" Творац велике и незавршиве, само – међутим – делима врхунских писаца, али и делима ненаписаним оних писаца који никада нису ни крочили Земљом, испуњене Вавилонске библиотеке, једнако стварне као и живот сам. За књиге које, једино у сну, позајмити можемо из свуда присутне Вавилонске библиотеке важи посебно правило : "читање таквих књига подједнако (је) тешко колико и само писање таквих књига". Оно што одликује Борхесову прозу (могли бисмо додати: и прозу свих врхунских паклено-рајских аутора) јесте присуство речи које "предодређене су за прасак", постојање изненадних, не ретко оксиморонских и синестезијских, тачака које је мреже. "Те `изненадне тачке` су неочекивано производ Борхесове разбуктале енергије! А баш због тих `изненадних тачака` Борхесове приче кратке и убитачне!" И "прасак" и "изненадне тачке" могли бисмо теоријски "покрити" термином епифанија. О њој велики ирски писац – онај који с разлогом заузима једно од челних места на Симићевој вредносној скали – Џејмс Џојс пише следеће: „Прво поимамо да је предмет једна потпуна ствар, затим схватамо да је он једна организована сложена структура, у ствари, једна ствар; најзад, када је однос делова савршен, када су делови подешени према једном специјалном принципу, ми разазнајемо да је то она ствар која и јесте. Њена душа, оно што јесте, искаче пред нас из одоре њене појаве. Душа најобичнијег предмета, чија је структура у толикој мери прилагођена, чини нам се као да зрачи. Предмет досеже своју епифанију.“ И Борхесова, и свака велика, проза има, несумњиво има, у себи нешто епифанијско. Јесте велики прасак, изненадно откриће, онеобичавање, изненадна тачка у којој се рај и пакао здружују и љубе. Завршетак текста о Борхесовим причама, као и завршетак сваког Симићева есеја, доноси читаоцима самосвојно упуство како да овом (и иним) прозом заброди. Борхесове приче читати треба упоредо са Кишовим: ред Борхеса, ред Киша!  Без страха да ћемо од њихове светлости ослепети. Не сме нас – "књижевне планинаре" – уплашити ни висина по којој се морамо верати е да бисмо уопште могли њиховом ишчитавању приступити. [Једно од кључних поетичких правила када је о читању литерарних дела, по нашем аутору гласи: најпре прочитати треба прву и последњу њихову реченицу! Ево једног Симићевог завршног савета – упуства како читати књиге које је он већ прочитао и о којима је прибележио коју: "Наравно, роман (Љубав у доба колере Г. Г. Маркеса – Д. С.) можете читати: у својој кући, у парку, возу, аутобусу! Није битно ни годишње доба, ни доба дана, ни... Али, један савет: роман ни случајно не читајте у Суду чекајући бракоразводну парницу. Јер, онда је роман за вас тек једна отежица, а од развода ништа!"] Борхесово слепило гледање је унутрашњим очима. Читава европска књижевност прогледала је Хомеровим слепилом. Ослепети стога што се заблеснуто било оним што сеизнутра, у самом језгру ствари, из самог срца стваривидело.
            Ниче и Сиоран два су Диоскура јанусовског лика Књижевности. Но, када су немачки и француски (анти)философ у питању, оба лица су наличје, оба су наличја лице, лево је десно и vice versa. Њих Симић, лајтмотивски се враћајући на њихово философско упаривање, крсти као "религиозне ђаволе" (чини то два пута).  Ниче и Сиоран овнови су на брвну. Наравно, метафизичком. Ево Симићеве "слике": Ниче је зрно, а Сиоран погача. Али, онда је сиорановско изворно ничеанско! Но, јесте ли тако или се Симић са нама игра, онако како се Сиоран, у бити, п(р)оигравао Ничеом. Ниче и Сиоран су два Јанусова лица. Двополци: ако је први Сунце, а други Луна, сунце месечари, а Месец је осунчан. Без симбиозе њих нема. Симић призива неизбежног трећег, око које све види и надгледа, мери и премерује, Белу Хамваша, "Белог јасена", по којем они јесу "хитри мангупи". Бележи: "Ниче и Сиоран нокаутери, Хамваш дриблер!" Додаје: Ниче и Сиоран су "писци тровачи". Ниче је "грешник у вечности". Јесте ли, и у коликој мери, он дужник Достојевског? Сиоран, потом, обојице? Једна од кључних литерарних струја она је која се протеже / тече од Достојевског до Сиорана. Уз непрекидно "дробљење", "згушњавање" казиваног, на делу је и проширивање књижевног простора које накнадно открива чисту књижевност у ономе што је писано давно. Ниче и Сиоран учинили су да и Паскала и Монтења читамо као праве писце. Њихове разлике прикривају сличности: читаво тело је кожа; кожа је огромна рана; живимо умирањем. Сами смо рубови, окрајци ништавила. Ништавило проговара много дубље од – из самог срца (не)стваријестовања. Незаобилазна у овом контексту Хамвашева је  "синтеза". Хамваш је Јасен. СиоранОрах. Упоредимо ли мађарског писца с Ничеом, први је небо над Рајем (али: опакљен); други је небо над Паклом (али: орајен). Они су и бели и црни глас философије. Питање на које би се морало одговорити јесте: шта Сиоран (не) дугује Ничеу? Књига која би се тиме позабавила била би много занимљивија од, постојеће већ, Шта Лукач дугује Ничеу? Сиоранов Кратак преглед распадања је злокобно писмо. Оно које се, палимпсестно, по Сведенборговом философски везе и мрси. Сиоранови есеји су за Милана Симића "књижевни теснац". Сиоран је та "угашена звезда која сија". Ниче је црно сунце, оно нерваловско, оно по којем је своју књигу о меланхолији насловила Јулија Кристева. Сиоран је написао: "Ја немам идеје, већ опсесије." Над њим је непрекидно висила, никад искидана, лелујајућа омча самоубиства. Зашто се он, заљубљен у самоубиство, није убио? Навешћемо само два цитата: „мислити на самоубиство да је на крају неважно убити се или не“ и „“Да нам није помисли на самоубиство, овога часа бисмо се убили!“ Пакао му је био дом. Он је и наша кућа. Ми смо они други. Није потребно да се предругојачимо. Може ли се ишта у нашем животу променити? Ако може, шта би то могло бити? Ево шта Сиоран бележи о меланхолији: “Меланхолија, ма колико пригушено и ваздушасто изгледала, ипак потиче од озлојеђености: то је сањарија натопљена горчином, љубомора преодевена у чежњу, нека магловита срџба. Докле год смо под њеном влашћу, нећемо се ослободити ничега, и тонемо све дубље у ја, а ипак се не одвајамо од других, на које утолико више мислимо уколико нисмо успели да се ослободимо себе.“ Никола Милошевић је за себе тврдио како јесте меланхолик, али меланхолик не говори како то јесте. Он то зна. Меланхолија се не живи; она живи.
            Сиоран, румунско-француски мислилац, Ниче двадесетог века, и иначе један је од писаца којима се Симић непрекидно враћа. Чак и када директно не пише о њему, писци о којима пише огледају се у огледалу, срчи, фрагментима огледала које је знаменити есејистички и афористички "разбијач" окачио. Сиоранова горка дијагноза стања у којем се налази данашњи свет дијагноза је коју би могаосвојим текстовима управо то и чинибез остатка да потпише и писац о којем пишемо. "Библија за госте овога света!" Читање његовог, антологијског, Кратког прегледа распадања, те "вир-књиге", увек је, и изнова, толико шокантно и уметнички плодотворно, да читаоци готово да губе потом "потребу за другом књигом!" Симићев имагинарни разговор са њим један је од антологијских есеја које модерна српска књижевност има.
            Стално је у присенку Симићеве есејистике Елиотово становиште о књижевној традицији изнето у чувеном, незаобилазном, могуће најутицајнијем есеју прошлог века, „Традиција и индивидуални таленат“. Посебно, макар и несвесно, наш есeјист има на уму и пред очима круцијални став из тог есеја по којем: “Постојећи споменици образују међу собом један идеални поредак који се модификује увођењем новог (уистину новог) уметничког дела. Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора да се макар и најмање измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог.“ Увођењем сваког новог писца у свој канон писаца Симић управо то и чини.
            Неколике речи употребљене у књизи о којој пишемо "миришу" на неологизме: домаштовати; истомисли (именица која не да да се врати у једнину); досамочаравати; нашевремени; подмукло – добро; самокривати; самотопити се; самохранити (да ли обавезни први део сложенице - само - у трима последњим наведеним речима, велику самоћу призива?); сведушевни; светема. Бахова музика Симићу је надмузика. У корену ове кованице је Винаверова надграматика. Има ли, питајмо се, и надсмрти. Ниче и Сиоран би њено постојање потписима оверили.
            Писац се не либи разговорног стила, колоквијалног језика: "О не, за-бога милога!" "Умело му се, и могло му се!"; "Побогу!"; "Богаму!"; "А у госте, празних се руку не долази!";"А и ако ми не верујете, није ме много брига!"; "О томе говоримо, ето...";  "Зашто да не?"; "Мало ли је?"; "Ако се разумемо!"; "Море!"; "Добро, де!". „Разумемо се“ лајтмотивски кружи свим његовим текстовима. Симић употребљава узвике - ономатопеје и друге помоћне речи: "ајој"; "аха"; "еј"; "ех"; "пих"; "упс"; "ух". Не клони се ни, хуморно употребљених, вулгаризама: `ебем ти поређење. Учестало је завршавање параграфа резултним: "и тачка!"
            Пише занимљиво и кратко. 
Често је апострофирање, на пример, господе, најчешће Бога, али и, „свегрозне", Смрти којој се са "проклетињо" обраћа. Апострофирањеми не само њиме; једнако и дрхтавом, измењивог ритма, и кратком и дугом, реченицом; "упијањем" преузетих реченица у властити текст, али и "сударањем" са њимадобија се, веома приметна, драмска димензија Симићевих есеја. 
            Ту су старински, калифонски, барокни, али и црњансковски, наслови текстова, попут следећег: "Остала је само лула... и ништа, од ствари. Али остало је и њихово написано као да је камено!"; "Доћи ће смрт и имаће очи књижевности. Али, и о књижевном вампиризму"; "Хамваш о потпуности Џојсовог `Уликса`. Или: Ех, та Црква, њој увек смета некакав Ђаво!"
            Не знам писца који попут Симића толики број наслова својих есеја окончава ускличником. Изненаде нас и поетски пасажи: "Град где реални и надреални свет јесу као два овна на брвну, еда их је немогуће разликовати. Па, и нека је један ован бео колико оштрица ножа у најмрклијој ноћи, а други ован нека је црн колико и гавран у најаснијој зори!"; "Хамвашеве речи су попут удараца ножем у месо!"  
            Његово граматичко лице у најмању руку је троглаво: Ја, Ти и Ми; сви, притом, усамљени.
            Има и анегдота. Довољно је обратити пажњу на ону о различитим пламенима свећа припаљеним  за добре и за зле. Оне друге, по Симићу, могу, и треба, да припале само они који су и сами, по свом моралном устројству, њима слични. Испод Симићева текста крије се предложак преузет од Радована Белог Марковића. За писца о којем пишемо карактеристично је да стваралачки меша своје и туђе творећи текст у којем се међе бришу. Постмодернистички је то наук.  
            Ево неколиких анегдотских и домаштованих продора у литерарно дело. Цитиран је Радован Бели Марковић који вели: „Уз моје приче пије се ракија!“ Симић за лајковачког писца и његово писање бележи: „Изгледа као да је сео душом на кандило.“ 
            Симић је мајстор детаља, и преузетих од других, и уочених: "Сиоранове књиге ретко (се) позајмљују", Бекет је "књижевни светац", а готово сви његови  "јунаци су бледи.“ Јан Кот Симићу помаже, затим и намачитаоцима, да сазнамо како се велики пољски романсијер Витолд Гомбрович панично бојао слепих мишева! Гомбрович је волео шах, а "Себе, али и друге, гледао је увек искоса!"
            Симић зна да буде и игриво духовит: „Да парафразирамо Хајдегера: тепање је кућа небића!“ Зна да постави сновно питање: „Хоћемо ли остати достојни тумачења Сарамагових ненаписаних књига?“
            Присутни су, очекивано и "прави" афоризми: "Ценим слободу говора. Пазим шта пишем!"; "Боже, имај душу!"; "Сократе, а да испијемо и ми по једну?". Једнако, и   "мисли": "Учим се друговању у осами" (она је оксиморонска; осећа се присенка Кафкине, али и Хамвашеве самоће; највећих самоћа у свеколикој светској књижевности); "Најкраћа драма: Велики прасак!"; "Резигнирано сам религиозан!"; "Сећамо се веровања у постојање Бога!"; "Нема границе између знаних и незнаних светова!"; "Егзистенцијална равнотежа: чекајући Годоа, учествујући у Процесу!"; "И у Непостојању у себе `уносимо` ужас и осећај пустоши"; "Покажи и ноћ свога бића";  "Свеједно, морамо вратити изгубљене душе"; "... пре рођења само је (и сама) смрт"; "Ко је први проговорио: Бог, или први човек?"; "Живот је дар онолико колико је и казна". Ови, и овакви, афоризмизгуснути, збијени у кратке речениценалик су на праве, духовне, метке. Неки од њих праве су гноме: "И када све нестане, остаће Ништа." "Постојање дели трајање на два дела наших непостојања." И гномско Симић зна да "увуче" у лирску пнеуму: "Апокалипса Времена: време обневиделих ноћи и време слепих дана!" (Свако асоцирање на слепило призивање је слепогмакар симболички Хомера, искони читаве европске поезије и књижевности уопште, и Борхеса, али и читаве прегршти делаСабатових, Сарамагових и инихса слепилом метафизички и симболички схваћеним као основном темом.)
            Пишчеви есеји препуни су поетичких ставова: "Читалац, заљубљеник у писану реч, у предности је у односу на читаоца-писца"; "Добро написани есеји су одговори који ни најпосвећенијим читаоцима не остављају недоумицу!"; "Приче су корен књижевности и као такве, унеле су смисао у писани свет. [...] ... прича не губи примат у односу на роман"; "... нико неће боље писати о сликарству од остварених писаца"; "А да би прича постојала, мора да буде савршена! Прича једнака Свемиру!"; "Да читалац буде достојан пишчевих напора бар онолико колико је писац достојан читаочевог напора"; "Читаоци од поверења се према прочитаном односе као глумци према својим улогама. Памте! И то упамћено често користимо, било у разговору, било пишући"; "Кажу да је све већ написано! И нека је тако, али то не значи да је све и дописано"; "... куда води наш циљ а он јесте исписивање оних неисписаних књига наших претходника"; "Пишући, морамо стално да мислимо на велике писце..."; "научници пишу бајке о души!" Пишчеви поетизми, не ретко, симбиотички су срасли са метафизичким опсервацијама. Када он напише: "Стваралаштво је непостојање", који је то простор / свет / део света / ђаволски рај / орајен пакао / пуста земља одакле Милан Симић ствара? И шта? И коме? И зашто? А ствара, несумњиво. И оксиморонски. Оксиморон је основна стилска фигура читавог Симићевог стваралаштва. И овог сабирника, несумњиво. Ево правог примера: "Ово је други свет, нема другог света!" Симићев оксиморон је оксиморон са дуплим дном. Он се мора амбивалентно (иш)читати. Други свет, у исти мах, не постоји уопште, и ми смо они који га настањују пошто је једини други свет којег има. Писање је, Симићу: вера у мисију, ужасавање и излуђивање. Ево домаћег задатка: изнаћи писца који писање одређује служећи се двема последњим одредницама. Симић урачунава и лудистичко поигравање, али оно мора почивати на чврстини Земље, не може бити само игре ради, јер се онда у необавезну разбибригу премеће. Писање је ужасавајуће озбиљна, и опасна, ствар. Писац који верује да настањујемо постојањем непокретност у вечности, бележи и: "Бежати у Непостојању, то је савршенство уметности" и " Бити филозоф по личној потреби". Он прижељкује да напише књигу без иједне речи. Како би та књига изгледала? Шта би она била? Ко биконачнобио њен писац? Кочиталац? Како би се читала? Писање јесте и кретање од речи до ћутње. Када се, најпрвотније, вели: И би речакценат је на другој речи; не на речи. Речено се отелотворује. Ми бисмо хтели наше тело да оречимо. Можемо ли успети у томе? Значи ли, успут, то и одтеловљење? Није ли ћутња витгенштајновскиосновно наше говорење?
            Милан Р. Симић вешто користи делове текстова и симболе из дела о којима пише. Зна да се послужи цитатом, издвоји анегдоту. Као крајњи резултат добијамо особени постмодернистички колаж. И – посебно је то драгоцено – онеобичено тумачење онеобиченог.
            Текст „Уметност цитирања“ читав се састоји од цитата. Теоријски је занимљив прилог о значају првих и последњих реченица књижевних текстова.         Писац се приклања ставовима теорије рецепције тврдњом да „читалац у свету књижевности јесте примарни чинилац“. И читаоци су постмодерни: дограђују причу. Читав Свет Велика је прича, а ми сами – запете, тачке, словца, сновца.
            Симић бележи властите опаске и, бележећи их, гради властити књижевни текст што је – ако не и више ово друго – у исти мах и есеј и само књижевно дело, прозна епифанија која нам омогућава бартовско уживање у тексту. Као што Симић ужива у текстовима о којима пише, тако и ми, Симићеви читаоци, уживамо у текстовима које је он срочио о текстовима о којима пише.
            Признаје како истовремено чита неколико књига. Не ретко разнородних. Везе међу њима успоставља сам, као читалац. Тврди, такође, како читању приступа из "троструке потребе", прилазећи књигама троугаоно: "као читалац, као писац и (помало) као есејиста. То значи да уживам у време ишчитавања, приде: учим се писању, и још – трагам за оним што (можда) други не примећују, не осећају, за оним што желим да на свој начин `дотумачим`!"
            Симић, који је почео као песник, преко (кратких кратких) прича, кратких (постмодерних) романа, драма, есеја, афоризама, стигао је до есејистичке афористике, жанра који скоро да не постоји у српској књижевности. Сам Симић набраја овако своју жанровску генезу: причаафоризамдрамаесејмисли. Вели, затим: прича је корен. Додаје: песма је земља. Прича се корени у песми. Треба открити или, барем, стално имати у виду то прикривено лирско које пулсира у свим Симићевимма колико оно убојито било – књижевним остварењима.
            Читање Симићеве књиге право је празниковање читања. Симић пише као да говори. Могло би се у његову случају говорити чак и о говорном писању. Нимало случајно лајтмотивски се у књизи понавља штоно кажу. Његови есеји есеји су који траже да буду изговорени. Писац се често обраћа читаоцима. На ти је са писцима о којима пише. Успоставља са њима особен, динамичан, експресиван, динамично-експресиван, „дијалог“.
            Читава данашња најзначајнија књижевност налик је на "нихилистичку `есејистичку срчу`". Зашто бисмо се, и писац и ми читаоци, уопште и огледали у огледалу, када можемо то урадити у његовим фрагментима који нас дарују срчевитом, кубистичком у бити, изломљеном, недовршеном, увек изнова формираном, плутајућом "сликом? О/гледање треба разбити. Судбина нам је да будемо, ако то желимо покушати бити, раскомадани Орфеј. Онакав о каквом је сањао Ихаб Хасан.    
            Симић је идеални читалац. Ова његова књига, духовни пишчев дневник, једнако, идеалне читаоце ишту. Он не чита равнодушно. Она не дозвољава да јој се необавезно приступи. Читање је за њега, и по њему, рвање писаца са читаоцем. Бој о главу. Не дозивају њега немо књиге постројене попут војника у мртвим, од прашине очишћеним, библиотекама, како је говорио стари добри Рашко Димитријевић позивајући се Андре Суареса. Оне вриште. Он их, пре него што крикне написаним, и буквално граби.
            Свако ко се у књижевност разуме пожелео би да Милан Р. Симић о њему прозбори коју. Већу похвалу ниједан есејист доживети не може.
    = извор, напомена уредника: оибјављено као поговор Симићевом сепарату, у најновијем броју УНУСА МУНДУСА (бр. 48/ 2014, стр. 598-605; публикује се са дозволом аутора и редакције часописа)
                                                                                                          

Нема коментара:

Постави коментар