Укупно приказа странице

Translate

Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
Заветине

Да ли у нашој култури...

Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Претражи овај блог

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим особама. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

среда, 11. јул 2018.

''ASTERI MOU FEGGARI MOU'', Giannis Parios, Mikis Theodorakis



Από την εκπομπή Στην Υγειά μας / Σπύρος Παπαδόπουλος / ΝΕΤ / 31.10.2009 / Αφιέρωμα στον Γιάννη Πάριο (Β ΜΕΡΟΣ) Αστέρι μου φεγγάρι μου ( Φαίδρα || Αγάπη μου ) Στίχοι: Γιάννης Θεοδωράκης Μουσική: Μίκης Θεοδωράκης Πρώτη εκτέλεση: Μελίνα Μερκούρη Άλλες ερμηνείες: Χαρούλα Αλεξίου || Γιώργος Νταλάρας || Δημήτρης Μπάσης || Βασίλης Παπακωνσταντίνου & Θάνος Μικρούτσικος ( Ντουέτο ) || Δήμητρα Γαλάνη & Τάνια Τσανακλίδου ( Ντουέτο ) Αστέρι μου, φεγγάρι μου, της άνοιξης κλωνάρι μου κοντά σου θά 'ρθω πάλι, κοντά σου θά 'ρθω μιαν αυγή για να σου πάρω ένα φιλί και να με πάρεις πάλι. Αγάπη μου, αγάπη μου, η νύχτα θα μας πάρει, τ' άστρα κι ο ουρανός, το κρύο το φεγγάρι. Θα σ' αγαπώ, θα ζω μες στο τραγούδι θα μ' αγαπάς, θα ζεις με τα πουλιά θα σ' αγαπώ, θα γίνουμε τραγούδι θα μ' αγαπάς, θα γίνουμε πουλιά. Αγάπη μου, αγάπη μου, η νύχτα θα μας πάρει, τ' άστρα κι ο ουρανός, το κρύο το φεγγάρι. My star, my moon Lyrics: Giannis Theodorakis Music: Mikis Theodorakis First Performance: Melina Merkouri Other Performances: Haris Alexiou ||Giorgos Ntalaras || Dimitris Mpasis || Vasilis Papakonstantinou & Thanos Mikroutsikos (duet) || Dimitra Galani & Tania Tsanaklidou (duet) Translation in EN by: Niki-SPQRUS © 11-05-2002 @ 23:13 http://www.stixoi.info/stixoi.php?inf... My star, my moon, my branch of spring near you I'll come again, near you I'll come one dawn to take a kiss from you and for you to take me again. My love, my love, the night will take us away, the stars and the sky, the cold moon. I'll love you, I'll live in the song, you'll love me, you'll live with the birds, I'll love you, we will become a song, you 'll love me, we will become birds. My love, my love, the night will take us away, the stars and the sky, the cold moon. Translation in other languish: http://www.stixoi.info/stixoi.php?inf...

Mikis Theodorakis- Maria Farantouri: MARINA - ΜΑΡΙΝΑ



MARINA: A poem by Odysseas ElytisMusic: Mikis Theodorakis- Μίκης Θεοδωράκης Images from the film "Iphigenia" directed by Michalis Cacoyiannis, starring Irene Papas as Klytemnestra, Kostas Kazakos as Agamemnon and Tatiana Papamoschou as Iphigenia. Δώσε μου δυόσμο να μυρίσω, Λουίζα και βασιλικό Μαζί μ'αυτά να σε φιλήσω, και τι να πρωτοθυμηθώ. Τη βρύση με τα περιστέρια, των αρχαγγέλων το σπαθί Το περιβόλι με τ' αστέρια, και το πηγάδι το βαθύ. Τις νύχτες που σε σεργιανούσα, στην άλλη άκρη τ' ουρανού Και ν' ανεβαίνεις σε θωρούσα, σαν αδελφή του αυγερινού. Μαρίνα πράσινο μου αστέρι Μαρίνα φως του αυγερινού Μαρίνα μου άγριο περιστέρι Και κρίνο του καλοκαιριού.

Noć skuplja vijeka- Petar Petrović Njegoš

понедељак, 09. јул 2018.

Rado ide Srbin u vojnike



• Music: Antonije Jahimek / Nikola Đurković• Lyrics: Vasilije Živković   The song "Rado ide Srbin u vojnike" (or "Graničarska pesma") was written by Serbian prota Vasilije Vasa Živković (1819-1891). The music was based on an instrumental medley of folk motifs called "Barona Jovića marš", composed by Antonije Jahimek of Pančevo. It was from this medley that Serbian composer Nikola Đurković (1812-1875) drew the melody for "Rado ide Srbin u vojnike" and harmonized it for male chorus. The song was first performed in 1844 in the Pančevo theater where Đurković worked as manager, director, actor, singer, interpreter and composer. (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva...). Tchaikovsky used this melody in his "Slavonic March in B-flat minor, Op. 31", also commonly known by it's French title "Marche Slave".   This recording was made in America, circa 1930, by Vlado Konstantinović and the "Banat" tamburica orchestra. ❖   ————○▣○—————   Listen to (and download) more records at my blog: http://tamburitza78s.blogspot.com Copyright © 2008 and 2010 Steven Kozobarich. All Rights Reserved [Радо иде Србин у војнике, Nikola Djurkovic, Granicarska pesma, Vlado Konstantinovic]

Гордана Ћирјанић

ПЕСНИКИЊА БЕЗ ПЕСАМА / *
ПЕСНИК без песама - завршни је стих ваше песме с насловом “Последња песма”. У каквом сте тренутно “односу” са поезијом? - Док сам трагала за собом као песником писала сам песме, а кад ми је постало јасно да сам песник, престала сам да их пишем. Можда сам у поезију улетела младалачки олако, верујући да једино за песму имам даха, и не знајући да је то најтрновитији пут у књижевности. С тог пута сам сишла сва изгребана, видевши да су моје најбоље песме и најлакше написане, настале после најтежих искустава. Цена је била превисока. У прози, којој сам се посветила негде од своје четрдесете, ту и тамо прошверцујем неки исказ у стиху. У овој књизи тога нема, али зато има стихова мојих колега песника, које носим у свом пртљагу као драгоцено благо. У ткиво ових приповедака уплели су се, тако, поједини стихови Милутина Петровића, Ивана Растегорца, Владимира Холана и Бранислава Прелевића.

        __________

             = извор: Вечерње НОВОСТИ

           **  из коментара читалаца уз чланак о Г. Ћирјанић
Lidija 09. јул 2018. 09:20 #5248161Procitala sam par njenih knjiga i uopste mi se ne dopada. Mislim da je izvikana. To je onaj lazni visoko umetnicki sloj, koji kao nesto fantazira a ustvari nista ne napise. Posle njenih romana u coveku ne ostani nista. Sve prazno, nikakva emocija, kao da nista nisi procitao.
Милош 09. јул 2018. 06:13 #5247994“Непатворен медиокритетски укус”, небих се сложио са овим. Има пуно уметнички вредних дела која су бестселери, а нису у тој категорији.

среда, 31. јануар 2018.

четвртак, 11. јануар 2018.

ECCELLENZA IPERBOREO или КРАЈ ДИПЛОМАТСКЕ КАРИЈЕРЕ / Белатукадруз


Аутор на језеру шведском на којем је Улрике имала своје пристаниште, ових дана (јануар 2018)


ECCELLENZA IPERBOREO 
или 
КРАЈ ДИПЛОМАТСКЕ КАРИЈЕРЕ



...Био сам бунован кад је, у мом предсобљу, сутрадан, ујутру, зазврјао телефон. Кроз прозор своје собе видим да је напољу, преко Тибра, Сунце и да сја, као да гори. На телефону је била госпођа Нордсрем.Каже ми промукло, да треба да се спремим, да чујем зле вести.Питам: значи рат?За један тренутак настаје тајац, затим ми каже, француски, да Немци бомбардују Београд и да варош гори. Сад су јој пријатељи јавили. Она ће покушати да чује више, али је хтела да ми то каже, да бисмо се спремили на све што ће доћи. Она ће доћи код моје жене у посету. Треба да се држимо храбро.Ја сам био спустио слушалицу и не чујем даље шта говори.Видим у дну предсобља собарицу своје жене, која се била тргла, као и ја, из сна. Има црну собну јутарњу хаљину на себи, али видим да се тресе од плача. Дајем јој знак да ћути.Полако, одлазим до врата собе у којој ми спава жена.Пошто је у њеној соби мрак, палим тихо једну светиљку, крај њене постеље и, да бих је пробудио, милујем је по глави.Она се трза и уздиже у постељи као да хоће да скочи.Очи су јој огромне.Наслутила је шта ћу јој рећи, и пре него што сам отворио уста.Кажем јој да треба да се спреми и чује зле вести.Она ме гледа уплашено и пита: рат?Кажем: Београд гори.А пошто знам шта за њу то значи, стежем јој обе руке.Знам да ће сад, за један једини тренутак, видети све оне који су отишли и који се нису вратили, а видеће и оне који су јој блиски.Оца, ког су одвели, кад су таоце вешали. Матер, на поду окупаторове полиције, на црвеној цигљи. Милутина, који полази на јуриш у оној вечној пози, у којој на јуриш полазе храбри официри, који гину у првој битки. (....)Она има у вароши која гори две сестре и два брата.Кажем, треба чекати. Отићи ћу у палату Боргезе да чујем новости.. (....)Није плакала, нити викала, затворила је очи. Не виче. Потпун је неки мир у соби. Чуо сам само како, некако језиво, цвили. Никад је дотле нисам чуо да цвили. А тај тихи плач био је гори, него што су нарицања. И те сузе, залепљене за трепавице, ужасније, него оне које се лију.Треба стегнути срце. Има их сад безбројних у нашој земљи, који су несретнији. А као да је баш ТО што ће је утешити, кажем: нисмо сами. Ни 1908, ни 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918 нисмо били сами. Са нама су били Руси. Треба изићи. Треба да одемо до посланства. Не знам шта нас чека. Треба се савладати.Она се спушта на јастуке и не отвара сузне очи. Не виче. Потпун је неки мир у соби. Само тихо цвили. Никад је дотле нисам био чуо да тако цвили.
Двадесет и шест дана, после тога, проводим у Риму, у некој врсти кућног затвора. Пред вратима мога стана седи полицај. Други стоји доле у капији. Нашим женама, међутим, дозвољено је да се слободно крећу по Риму. Не прате их. Ја никуд више не могу сам. Поред мене корача детектив.Морам признати, врло уљудно.Прекинуте су нам и везе.Не можемо ништа да питамо. Ни нашу земљу. Ни палату Боргезе. Ни Рим. Уосталом, и кад мој стражар дозволи, да телефонирам – из сластичаре "Розати" – сви, чим чују ко зове, спуштају слушалицу. Сви ћуте. (....)Кроз десет дана било је све свршено и кажу нам да нећемо бити стрпани у логор у вароши Фођа, него да одлазимо из Рима, кроз који дан, у Португал, - па ћемо, после, преко океана, у Лондон, из Португала. Ми онда идемо скоро, свако вече, на Пинчо, седимо на тераси "Валадије", и посматрамо кубе Микеланђела – каткад до поноћи. Ћутимо. Говоримо мало. Чекамо дан одласка из Рима. Карин Нордстрем је узалуд покушавала да дозна нешто о фамилији моје жене, из Београда. Знамо само да је наша варош данима горела и да је сва у рушевинама. Чујемо да има много мртвих од немачких бомби. Кажу шесдесет хиљада..." *




Црњански на самом почетку прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА пише: "Сва лица поменута у овој књизи живе, или су живела у стварности.
У овој књизи, међутим, сва њихова имена, карактери, дела, и речи, претворени су у литерарне креације које немају везе ни са једним лицем у стварности, него представљају иреалне фикције према пишчевој потреби за причу о прошлости".

Да ли треба узети у обзир, ову, уобичајену, ограду писца? Наравно, да. Па ипак, морам признати да сам, читајући споменуту књигу Црњанског у Шведској, (после скоро осамдесетак година о догађајима описаним у књизи) и обилазећи руине шведских цркава из средњег века у јужном делу земље, саучествујући у пишчевој незавидној судбини, и уопште трагичном распаду Краљевине Југославије под бомбама немачких фачиста, помишљао и на госпођу Карин Нордстрем, из Шведске амбасаде, и разумевању које је показала за оно што је снашло српског дипломату и његову земљу,  6. априла 1941. године и у данима који су уследили после тога. И мало је фалило да се крај тих старих темеља и места шведских цркава не помолим за душу оне особе која је Црњанском послужила као подстицај да створи лик са таквим именом... Црњански никада није скривао своје одушевљење људима са Севера, он је често тамо КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА био као код своје куће. Па чак и у тим данима пред почетак Другог светског рата, које писац проводи као дипломата, ECCELLENZA IPERBOREO (надимак Црњанског у дипломатском кругу у Риму у коме се кретао) изазива подсмех због одушевљења светом Хиперборејаца.
Црњански не фалсификује чињенице, не заташкава и не глорификује Хиперборејце. Наслућујући страву рата који надолази, Црњански се у тим предратним римским данима враћа у дане када је као дипломата службовао у Немачкој и био у прилици да обилази и чешће посећује Данску, Шведску и Норвешку. Црњански не идеализује ове земље, и не придаје превелики значај антисемитизму који је био запазио у Норвешкој и Шведској (Упсала, гроб Сведенборга**). Црњански је нелажан писац. То се може препознати по низу ствари, али да наведем као аргумент само тај детаљ о крају дипломатске каријере Милоша Црњанског, то тихо језиво цвиљење пишчеве супруге, тј. тај подужи одломак, цитат са самог краја споменуте Црњанскове књиге. Те сузе нису литерарне јер изазивају и многе друге сузе, и осам деценија касније.
Понекад се човек поплаши тих Џингис Кана у историји, тих лудака, сатритеља и уништитеља народа, и живе силе, цивила и небрањених, отворених градова... Црњанскови ХИПЕРБОРЕЈЦИ су, слутим, док гледам небо изнад Шведске, које очигледно запрашују нечим отровним, нечим што изазива депресију, и тугу, веома актуелни данас, а биће и сутра и прекосутра. Али, да ли могу сузе читалаца таквих књига да спасу свет? У сваком случају, било би лепо да обе свеске Црњанскове споменуте књиге буду преведене и на језик Италијана и Немаца, Данаца, Норвежана и Швеђана (ако већ немају!).

_______________
      * Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА II , Београд, 1966, завршно поглавље Микеланђелова мати, стр.: 396-398, 400.

Критички дух Заветина / Миодраг Мркић