Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

четвртак, 18. март 2010.

бог! али чега?



Да се разумемо: био сам бог!


У књизи „Голи отоци Јова Капичића” Тамаре Никчевић, бивши заменик шефа југословенске Удбе говори о Голом отоку, односу са Јосипом Брозом, Милованом Ђиласом, Александром Ранковићем...


„Приче да је Голи оток био средњовековно мучилиште најобичнија су измишљотина! Нико то не може да каже”, говори Јово Капичић (90), некадашњи народни херој у биткама на Сутјесци и Неретви, а касније високи државни функционер, заменик шефа југословенске Удбе и један од твораца Голог отока.
У недавно објављеној књизи интервјуа „Голи отоци Јова Капичића”, коју је написала новинарка Тамара Никчевић, Капичић говори о првим данима борбе за нову Југославију, односом са Јосипом Брозом Титом, Александром Ранковићем, Милованом Ђиласом... све до искуства које је стекао као амбасадор Југославије у Мађарској и Шведској. Јово Капичић отворено говори и о свом интимном животу и великој љубави коју је гајио према Даворјанки Пауновић, Титовој невенчаној супрузи.
Тамара Никчевић кроз разговор води Јова Капичића од првих дана Народноослободилачке борбе, када је упознао Даворјанку Пауновић.
Она је од 1942. године већ у вези са Титом, са којом је Капичић био у вези од 1939. године, али их је рат раставио.
– Касније су ми људи приговарали: „Како си му је дао?!” Људи, нисам му је дао. Изабрала га је – сведочи Јово Капичић.
Преживевши голготу Сутјеске и Неретве, крајем 1944. године, Јово Капичић после рата, са 27 година, добија чин генерала, и постаје други човек савезне Озне, касније Удбе.
– Да се разумијемо: био сам бог! – каже Јово Капичић. После кратког упослења у југословенској амбасади у Паризу, у Београду је постављен за помоћника Александра Ранковића, у том тренутку начелника Озне за Југославију.
– Био сам задужен за све – преноси Јово Капичић. Један од главних задатака било је хапшење Драже Михаиловића. Озна је формирала групу и ликвидирала Михаиловићеву личну гарду. Капичић каже да не зна где је стрељан Михаиловић, јер је после хапшења надлежност над четничким генералом преузео српски огранак Удбе, на челу са Слободаном Пенезићем Крцуном.
Уследила је и резолуција Информбироа 1948. године, а сукоб између Стаљина и Тита резултирао је стварањем Голог отока. У разговору са Тамаром Никчевић, Капичић тврди да је кроз Голи оток, који је посетио три пута, прошло 16.000 људи.
– Што се Голог отока тиче, вјерујте ми да спавам спокојан као беба – каже Јово Капичић. На констатацију Тамаре Никчевић да постоје сведочанства о мучењима на Голом отоку, о чему говоре и дела академика Драгослава Михаиловића, Капичић је узвратио: „Какви људи, какав академик?! То су лажови!”
У наставку разговора о Голом отоку, Капичић напомиње како је он највећа жртва Голог отока.
видети даље, ако верујете у све ово, о чему пише београдска Политика: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Да%20се%20разумемо%20био%20сам%20бог!%20%20ПОЛИТИКА.htm

Ко је Јово Капичић
Из Мале енциклопедије „Просвете”: Јован Капичић (1919-). Политички радник, генерал-мајор ЈНА у резерви. Члан КПЈ од 1936; 1941. радио на организовању устанка и формирању оружаних јединица у Црној Гори; током НОБ био на разним војно-политичким дужностима. По ослобођењу члан ЦК СК Црне Горе, члан Ревизионе комисије СКЈ, министар унутрашњих послова у Влади Црне Горе, помоћник министра унутрашњих послова Владе ФНРЈ, затим амбасадор у разним земљама. Члан Савета федерације. Народни херој.
С. Стаменковић[објављено: У Политици, 18/03/2010.]

пошаљите коментар погледајте коментаре (11)