Translate

"Бескрајна Архива прилога ЗАВЕТИНА" (TUMBLER)

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

среда, 24. децембар 2014.

Француска и Србија две земље које воле књижевност...

Годишње се у Србији преведе око 250 књига са француског, од чега Француски институт подржи око 25 дела, каже Жан-Лик Гоестер, директор Француског института у Србији

Жан-Лик Гоестер (Фото Г. Поповић)
Годишње се у Србији преведе око 250 књига са француског. Од тога Француски институт подржи око 25 дела годишње, дајући предност оним насловима чија финансијска сигурност није обезбеђена, каже за „Политику” Жан-Лик Гоестер, директор Француског института у Србији, најављујући Франкофони салон књига који ће бити одржан од понедељка до среде (22–24. децембра) у овој установи. Прва два дана салон ће бити отворен за посетиоце од 13 до 22 сата, а у среду од 13 до 19 сати.
– Француски институт је до сада остварио сарадњу са више од 40 издавача у Србији и за новогодишње празнике решили смо да позовемо све издаваче са којима смо сарађивали последњих година и да организујемо продајну изложбу превода са француског, а биће доступне и књиге на француском – додаје директор Гоестер. – Продаја књига биће по промотивним ценама, а истакао бих и хуманитарну димензију овог мини-сајма књига, јер ће сваки присутни издавач поклонити књигу како би се обогатио сиромашни фонд једне библиотеке у Србији. Због свега овога надам се да ће овај салон постати традиционалан.
Ово је још један начин да Француски институт у Србији подржи издаваче и преводиоце у Србији, наглашава Гоестер, истичући да се ова институција веома залаже за сарадњу у области издаваштва и марљиво ради током целе године, мада је та активност можда мање видљива од изложби, концерата, филмова или дебата које приређују. Присутни су сваке године и на Сајму књига, нуде свој простор за промоције, стипендије за преводиоце, организују дебате, доводе у госте француске ауторе поводом „Молијерових дана”, мајских књижевних сусрета које организују већ шест година.
Посредством програма „Данило Киш” издавачима се плаћају права за објављивање превода дела француских аутора. Стипендије за признате преводиоце Француског националног центра за књигу, које подразумевају боравак у Француској у вeзи са радом на преводу, добија у просеку двоје до четворо преводилаца годишње. Француски издавачи нуде такође директну сарадњу српским издавачима тако што се заједнички обраћају Француском национaлном центру за књигу за добијање помоћи за објављивање превода на српски. Поред тога установљена је награда „Бранко Јелић” за најбољи књижевни превод (у свим категоријама) са француског језика, а под покровитељством француске Академије „Гонкур”, установљена је и Гонкурова награда студената Србије.
Директор Гоестер каже да годишње добијају више од 40 захтева од издавача које решавају комисије у Француској. Уз захтев за подршку неопходно је да српски издавач поднесе и уговор о уступању права који је претходно потписао са француским издавачем.
Велики рат, тема која традиционално спаја Француску и Србију, био је веома присутан ове године у делима. Подсетимо само да је Гонкурова награда прошле године отишла у руке Пјера Леметра за роман „До виђења, тамо горе”. Овај роман изабрали су такође студенти Србије као своју Гонкурову награду, а већ је објављен код нас у издању „Чаробне књиге” у преводу Оље Петронић и представиће га лично Пјер Леметр приликом следећих Молијерових дана, у мају 2015. Ту је и француско-српски стрип албум „Линије фронта” који је објавио System Comics уз подршку Француског института, француске Мисије за обележавање стогодишњице Првог светског рата и Министарства културе Републике Србије.
– Књига је на неки начин француски бренд, с обзиром на то да идеје, духовна остварења играју одлучујућу улогу у свету – сматра Жан-Лик Гоестер. – Позивамо многе француске интелектуалце да разговарају са српском јавношћу о заједничким друштвеним питањима као што су развој градова, одрживи развој, клима и подржавамо објављивање њихових дела. Сарађујемо са Институтом за филозофију и друштвену теорију и 2015. ћемо приредити међународни скуп посвећен капитализму данас. Кад год можемо одазивамо се на позиве и сарађујемо са овдашњим фестивалима, а подржавамо и резиденције младих француских аутора.
Велико интересовање за нашу књижевност
Констатујући да су Француска и Србија две земље које воле књижевност, Гоестер истиче да и у Француској постоји велико интересовање за српску књижевност.
– Приликом доласка француских писаца и издавача током манифестација које приређује Француски институт, стварају се контакти и везе захваљујући којима се француска јавност упознаје са српском књижевношћу и плод таквих сусрета су такође преводи српских дела на француски. Често на наше Молијерове дане позивамо у госте српске писце чије књиге су преведене на француски и и те како запажене на француском подручју. Горан Петровић, Светислав Басара, Владислав Бајац, Сања Домазет, Владимир Пиштало, Давид Албахари имали су упечатљиве наступе на нашим „Молијеровим данима”, уз француске писце. Њихови и многи други преводи на француски налазе се у богатом фонду наше медијатеке – каже Гоестер.
Гордана Поповић
објављено: Политици, 22.12.2014.

уторак, 2. децембар 2014.

Националне пензије?

Слике са путовања, Радан планина, Добра Вода, новембар 2014 (Заветине) - Говеда између стабала
Јавна расправа о изменама и допунама Закона о култури Србије, донетог 2009. године почела је 25. новембра у Српском народном позоришту у Новом Саду, дан касније је одржана у Народном позоришту у Нишу, а сутра је заказана и у Београду, у 11 часова у Народној библиотеци Србије. Непосредно пред медијско оглашавање расправе, министар културе и информисања Иван Тасовац, упитан о националним пензијама, најавио је као могућност „напуштање тог модела као крајње анахроног” или „евентуално увођење неке националне награде са ограниченим, једнократним износом”. Министар је, такође, констатовао да су неке од додељених националних пензија национална срамота.
Наравно, националне пензије – признања, само су сегмент нагомиланих мањкавости Закона донетог 2009. године. Сегмент, који је већ неколико година у жижи културне и друге јавности. Због негодовања јавности, направљено је истраживање за потребе народних посланика на тему „Национална признања за врхунски допринос у области културе и спорта”. На адресу Европског центра за парламентарна истраживања и документацију, упућена су три питања: да ли се издвајају накнаде из државног буџета за национално признање и посебан допринос у области културе и спорта и да ли постоје слична примања у вашој земљи? Ко има право на „национална примања” и ко су корисници ових накнада? И последње, шта је правни основ, односно, којим актом је то регулисано?
Стигли су одговори Немачке, САД, Француске, Руске Федерације, Словачке Републике, Велике Британије, Чешке Републике и Шведске.
Сједињене Америчке Државе уопште немају финансијске награде овог типа. Чак ни Олимпијски комитет не прима од Владе САД континуирану финансијску помоћ. За остварене резултате, појединци добијају признања из филантропских организација и корпоративног сектора. Навели су примере награде Генијус прајзес у износу од пола милиона долара коју сваке године додељује „Макартур фоундејшен”, као и Пулицерову награду‚ која се додељује ауторима и новинарима у износу од 10.000 долара. Највиша је награда Савезне владе „Президентал медал оф фридом”, али она нема новчани износ.
У Француској, Великој Британији, Чешкој Републици и Словачкој Републици, држава не даје уметницима ни спортистима новац ни награде за њихове успехе.
Ни богата Немачка не помаже културу и спорт из буџета по српском моделу. Ипак, по моделу културног федерализма из буџета Савезне владе (који износи око 1,2 милијарде евра) око 13 посто укупне потрошње је намењено уметности и култури. Надлежност министра културе је да подстиче и охрабрује уметнике, али обично не појединачно, већ посредно, кроз културне институције од националног значаја. Немци, наиме, финансирају пројекте од међународног значаја и иноваторске програме, и у те сврхе је 2012. године држава издвојила 35 милиона евра, наводи се у истраживању.
У богатој Шведској је 1970. уведен Правилник о државним гаранцијама за примања уметника, а пре четири године, шведски парламент је одлучио да постепено ревидира гарантовани приход за уметнике, а средства пребаци у форму дугорочних стипендија. У овој земљи са више од девет милиона становника, 152 одабрана уметника примају приходе на основу државне гаранције. Те гаранције додељује Управни одбор „Фонда шведских аутора” и оне подразумевају да корисник има осигуран минимални приход у висини пет основних примања за текућу годину. Међутим, та примања се гасе, ако уметник оствари мало већи лични доходак. Тако је, на пример, у 2011. години загарантован доходак износио 214.000 шведских круна, а уколико би уметник остварио 260.000 круна, престају и државне гаранције.
Ево и искуства из Руске Федерације. Одлуком министарства културе, на основу јавног конкурса, месечно се изузетним уметницима даје по 800 рубаља у трајању од једне до три године, без обзира на пензије, друге плате, бонусе... Али, за изузетне уметнике пензионере, добитнике највиших државних признања као што је Лењинова награда или државна Награда РСФСР, закон предвиђа додатну месечну финансијску накнаду у износу 330 посто социјалне пензије( у 2012. износ социјалне пензије је био 5.771 рубаља)
Код спортиста у Русији је нешто другачије. Декретом председника Руске Федерације државним репрезентативцима и тренерима који учествују на олимпијадама и параолимпијадама додељује се износ од 32.000 рубаља. А спортиста који је репрезентативац више од шест година и има радни стаж од најмање 20 година, има право на социјалну надокнаду до старосне пензије, 60 година старости за мушкарце, 55 за жене. Изузетним спортистима, могуће је доделити и додатне финансијске накнаде у износу од 250 посто износа социјалне пензије.
Истраживање које смо навели, урадила је мр Марина Пријић. Очигледно, српска формула је јединствена. За њу не знају богате земље света и Европе, нема тога ни у земљама окружења, у Хрватској, БИХ и Словенији, а писали смо о моделу Македоније и Црне Горе, о награђивању истакнутих уметника.
А шта ће рећи јавна расправа, јер могуће је у њој учествовати и путем интернета, пошто је Министарство културе Србије објавило на свом сајту формулар за све примедбе и предлоге, остаје да се сачека.
Мирјана Радошевић
објављено: Политици : 02.12.2014.

уторак, 4. новембар 2014.

СУБЈЕКТИВНА ИСТОРИЈА СВЕТСКЕ И НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЕСЕЈИ НА КВАДРАТ) / Душан Стојковић



            Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)


Знак препознавања
            Симићев сабирник садржи есеје, тумачења, осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности, отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене, ако икада раније  скренута и беше - пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом. Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао Мајаковски – боље тање а боље. Када критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско полазиште да се овако одредити: лепо писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни започели нису.
            Сви текстови Симићеви надасве

понедељак, 29. септембар 2014.

Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији...

Каква ће бити судбина непродатих дела у издању „Службеног гласника”? Да ли ће, како страхују аутори, након уклањања из књижара отићи у стару хартију

Излог књижаре „Службеног гласника” у Кнеза Милоша у Београду (Фото Анђелко Васиљевић)
Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији и региону: хиљаде и хиљаде (лицитира сe чак до, теоретски могућих, тридесет милиона примерака) књига у издању „Службеног гласника”, по тврдњама „инсајдера” повлаче се из књижара и с лагера ове куће и пакују у кутије, највероватније ради рециклаже („сецкања”), онако како је крајем прошле године стотинама аутора ове издавачке куће наговештено анексима уговора. У којима им „Службени гласник”, галантно нуди да пре уклањања у неповрат, преостале, непродате примерке својих дела откупе по цени – старе хартије!
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига.
Једна од најбизарнијих епизода у књизи Алберта Мангела „Историја читања” („Светови”, Нови Сад, 2005), јесте случај извесног Антонија Комстока. Овај самопрокламовани цензор, трговац текстилом из Њујорка друге половине 19. века, уз помоћ полиције пленио је читаве тираже ласцивног штива, хапсио њихове издаваче (неке чак нагнао на самоубиство), током четири деценије осудио довољно особа да напуне воз од „шездесет вагона, сваки са шездесет путника”, и уништио 160 тона опсцене књижевности!
Колико вагона и тона запрема корпус нецензурисаних, али сувишних књига и аутора „Службеног гласника” и хоће ли њихова судбина бити боља од „еколошке”, морало би да се разреши што пре.
У очекивању да директор „Службеног гласника” Радош Љушић, творац нове политике куће, разреши мистерију књига које „нестају”, а у излозима овог предузећа, већ се раскриљују књиге „водитељске”, могли бисмо се упитати, зашто се у акцију „спасавања” ових наслова, живље не укључe критичка јавност, институције, уметничка удружења, библиотеке?
(Ове последње би могле да искористе прилику и многе вредне наслове откупе по багателној цени, или добију на поклон, уз „опроштај” ПДВ-а, на пример. Уместо да, као ту скоро, у једном војвођанском градићу, на јавним набавкама, купују и по двадесетак копија новог „љубића” Сузане Манчић!)
Недавно, када је једно киоск-издање Бодлерове поезије изашло без потписа аутора превода, дигла се „кука и мотика” – осамдесет и више академика, књижевника, професора универзитета и других угледника огласило се бранећи морална и материјална права свог колеге, др Леона Којена... Зашто истим жаром не би бранили ауторско достојанство и књиге др Новице Милића, Басаре, Пруста, Ничеа, и осталих „сувишних” аутора, нарушено фамозним анексом?
Или да макар креативно „осмисле” рециклирање овог књижног блага – рецимо, да се од „деконструисаних” књига, направе инсталације, папир-машеи, или скулптуре „исецканих” аутора и њима украси будући „Београд на води”, библиотеке, галерије, књижаре – нарочито „Службеног гласника”.
Исто тако, мало ко се, у поплави тешких епитета као што су „књигождерство”, „културни геноцид” и сл, упитао како је „Службени гласник” доспео у ситуацију да не зна шта ће с толиким силним књигама?
Наиме, када је пре неколико година отпочео продукцијски бум ове куће приватни издавачи упозоравали су на непримерени монопол државног предузећа да слободно располаже и објављује издања новцем свих грађана, у време док издавачи некомерцијалне књиге једва опстају. У време министра Брадића, иницирано је да се оснује Центар за књигу, независна институција која би се издржавала и од малог дела зараде коју остварују „Службени гласник” и „Завод за уџбенике”, али су после његове смене те приче заборављене. „Службени гласник” је и даље котрљао точак до парадоксалног раскорака – између невероватне, за кризне прилике, хиперпродукције, у којој су објављена многа изузетна издања и едиције – и прескромних напора те куће да њена издања стигну до читалаца и купаца.
И – ту смо где смо. Застрашени и самом могућношћу, да књиге антологијске вредности заврше у пројекту „култура на отпаду”.
Или је и то још једна тужна прича српске књиге у транзицији. Надајмо се, не са кобним исходом...
Љушић: Ниједна књига није уништена
Директор „Службеног гласника” Радош Љушић објашњава да се понаша искључиво по Закону о ауторским правима, када је реч о књигама које су повучене из књижара, због тога што им је рок за продају истекао, и да ниједно од тих издања није уништено. Такође, додао је да су сви написи у листу „Данас” о томе да ће повучене књиге бити продате као стара хартија – нетачни.
Издавач се одриче аутора
Вуле Журић, писац и председник Српског књижевног друштва: „У овој нашој Ентропији ’случај Гласник’ јесте парадигматични преседан, јер је једна издавачка кућа написмено потврдила како се са великим поносом не одриче само аутора, уредника и свих осталих који учествују у настајању књига, већ се одриче и самих књига! Намера да се инкриминисане књиге поклоне утопљеним градским библиотекама, претпостављам, изнуђена је реакцијом дела јавности. Ко зна, можда ће ове ’лоше књиге’ бити повод за преиспитивање садашње издавачке политике, а самим тим и променом кадровске политике чија жртва, у овом случају, није смењени директор, већ целокупна српска култура.”
Миро Вуксановић, књижевник: „Сигуран сам да ће оглашени главни уредник, директор, енциклопедиста, историчар, страначки делатник, професор, итд. Љушић, књиге поклонити библиотекама, школама и сродним установама. Основати од књига задужбине у својој Метохији, помоћи оно мало лектората од српског језика, што је у иностранству остало, обрадовати удружења заграничних Срба и њихове школе у Пешти и Темишвару, и ни случајно неће допустити да било које издање ’Службеног гласника’ буде уништено.”
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, уз ограду да због обавеза није упознат са овим случајем: „Свакако књиге које је штампао ’Службени гласник’ не могу да буду лоше и самим тим не треба да заврше као стара хартија.”  М. В.
     Извор: Политика: Весна Рогановић

Последњи коментари

Добитница златне читалачке значке | 28/09/2014 11:36
Не знам како ово нежно да кажем: Имам утисак да наши књижари намерно држе наше издаваштво у средњем веку, јер су штампана издања знатно скупља од електронских. Пасионирана сам читатељка, књижевни преводилац, и да, већ осам година не купујем штампана издања. Полице су ми препуне и не желим даље да их оптерећујем. Читам на пет језика и матерњем, али на таблету и телефону. Боље је за очи, увек имам одговарајуће осветљење, немам додатни терет у ташни, могу да подешавам величину фонта како ми одговара. Ту не постоји проблем рециклаже. Узгред, како Вам није пало на памет да поклоните књиге школама и сиромашној деци, него бисте их радије продали по цени старог папира? И како то књиге могу да застаре? Ставите их у најлонски омот и можете да их држите у својој књижари деценијама па ће се већ продати... као примерак од (пра)историјског значаја. Или крените већ једном у корак с временом, што досад не да нисте могли, већ нисте хтели. Из истог разлога из ког радије рециклирате него поклањате.

недеља, 28. септембар 2014.

Из новијих књига српских песника: Шаркаменац


РУКОПИС ВЛАСТИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋА ШАРКАМЕНЦА: СТО СОНЕТА
Српска књижевност у дијаспори има данас у Властимиру Станисављевићу Шаркаменцу једног од најврснијих мајстора писане речи. Песник, романсијер, приповедач, преводилац, есејист, Власта Шаркаменац се данас видно профилише широким распо ном своје стваралачке активности.
Својим најновијим, овога пута пес- ничким, рукописом Сто сонета, Шаркаменац се окушао у посебно изазовној песничкој форми, која у српској песничкој уметности има веома богату и плодну традицију. Та песничка форма је сонет, а песник Шаркаме- нац јој је посветио чак 100 песничких јединица, према којем је броју, дословно, и назвао своју збирку.
= Алек Вукадиновић, предговор, стр. 9 . -

СТАНИСАВЉЕВИЋ, Властимир.  - 100 СОНЕТА, шеста страна света Нови Сад: Прометеј, 2012. - 212 стр., 21 цм. Тираж 300
.





..

ЗМИЈАЊЕ УДОРТМУНДУ БОЖЈА ЗАДУЖБИНА

(Знам што жито с Косова је жуто –
па, злато је било на јунаку!)

и што класје на Неправду љуто –
врх му мача сијао у мраку!

Гле, смрт-пољем никло Србље-трава,
Дух одлуто, размрскана глава;
град до села, где јунака стопа би,
сад мајка ни гроб да окопа!

Гробље славно на небо се дало –
бајире се под њим нов-станари,
ал отуда ластавиче мало
сиђе тражећ гнездо - дом свој стари!

Раскопале земљу орлушине –
нема места за сунца и птиће;
сад Бог, кајућ, зида задужбине,
поштујући Свете Југовиће!


Св. Тројица, „8. Кочићев збор" (Матијаија, гости),
30. мај 2004, Дортмунд

понедељак, 11. август 2014.

Дама?Стара?Утицајна? Метафора

Утицајна стара дама

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.
Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара.¹
Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за врeме Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.
„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у лето 1992. године који су се успротивили намери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.
„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији. Читалачку публику листа „Политика” чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.
Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.
По профилу, данас „Политика” спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Култрурни додатак. „Политика” излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.
     = Више

среда, 26. фебруар 2014.

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.?

BEOGRAD - Ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc istakao
je danas, posle razgovora sa prvim potpredsednikom Vlade Srbije
Aleksandrom Vučićem, da je Austrija spremna da Srbiji pomogne gde god
može na putu ka EU.


Zahvalivši na mogućnosti da danas poseti Srbiju, šef austrijske
diplomatije je na konferenciji za štampu rekao da je Austrija povećala
budžet za projekte regionalne saradnje sa 1,9 na 4 miliona evra, te da
će to pomoći da se pruži konkretna pomoć regionu.
Naglasio je da su Austrija i Srbija ne samo kulturno i privredno povezane, već i ljudski,
jer u Austriji živi oko 300.000 građana srpskog porekla, a u Srbiji je
Austrija najveći investitor. "Nisam prorok da mogu da predskažem
tačan datum pristupanja Srbije EU, ali mogu da konstatujem veliku volju
srpskog stanovništva i politike da započne reforme i spremi Srbiju za
EU", rekao je Kurc ukazavši istovremeno da što je veći intenzitet
reformi brži je razvoj, što je bitno za investitore, ali i za Srbiju i
njen put u EU.
Lično, dodao je, priželjkuje što brži put Srbije u EU, možda već do 2018. ili 2020.
Čast mu je, kako je rekao, što je mogao da razgovara sa čovekom kojeg
poštuje zbog njegove borbe protiv korupcije i zarad veće vladavine
prava, jer smatra da su to ispravni ciljevi koje očekuju austrijski
investitori, te stvaraju uslove za dalje investicije.
"To je put koji ćemo rado podržati gde god možemo", poručio je šef doplomatije Austrije
dodajući da mu je bilo drago što je mogao da učestvuje na međuvladinoj
konferenciji u Briselu i da je posebno zadovoljan što su i drugi
ministri odlučili da prisustvuju i žele da Srbiju vide kao članicu EU.
U razgovoru sa Vučićem Kurc se nije preterano zadržavao na pitanjima
istorije, već je, kako je naglasio, sve bilo usmereno na budućnost.
Izrazio je, međutim, zadovoljstvo što se 100 godina posle početka Prvog
svetskog rata može videti da se ide korak po korak ka ujedinjenju cele
Evrope.
Poželevši Srbiji poželeo sve najbolje na putu ka ostvarenju
reformi, Kurc je ponovio da će Austrija podržati našu zemlju ne samo
rečima, već konkretnim delima.
Komentarišući zbivanja u Bosni i Hercegovini austrijski ministar je konstatovao da nisu samo etničke i
verske strukture izazov, već da tamo postoji nezadovoljstvo zbog
socijalne situacije i korupcije, te da je potrebno napraviti neko
polazište kako bi BiH bila sposobna da preduzme korake za privredni
uspon.
"U našem interesu je da dođe do takvog razvoja. Razgovarali smo i sa drugim ministrima i svi smatramo da ne treba da izgubimo BiH iz vida", kazao je Kurc.


SAN NAM JE STANDARD AUSTRIJE
Naš je san da jednog dana postignemo standard autsrijskog i nemačkog društva, a
to neće biti skoro, moraćemo da radimo još mngo godina i decenija,
rekao je danas vicepremijer Alreksandar Vučić pozdravljajući svog gosta,
austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca.
Odnosi Srbije i Austrije nikada nisu bili bolji, rekao je Vučić dodajući da
budućnost naših naroda možemo da gradimo na još snažnijim političkim
vezama.
"Očekujemo još veći uticaj Austrije u Srbiji i želimo toplu
dobrodošlicu svima koji žele da ulažu u Srbiju", rekao je Vučić
izrazivši želju da Auastrija bude iskreni prijatelj Srbiji. .
"Želimo Austriju kao iskreno prijatelja, ali i da nam iskažu gde smo pogrešili,
jer je naš san da jednog dana dostignemo san austrijskog i nemačkog
društva, ali za to ćemo morati još mnogo godina i decenija da radimo",
naveo je Vučić.

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.? | Politika | Novosti.rs

понедељак, 20. јануар 2014.

Бранкица Станковић: Вучић ће искористити својих пет минута!

БЕОГРАД -Да ми је неко раније рекао да ће Александар Вучић бити
први потпредседник Владе Србије и да ће у његово време бити ухапшени
многи, између осталих и Мирослав Мишковић, као и да ће он завршити причу
у вези са убиством Славка Ћурувије, рекла бих да нема шансе да се то
догоди. Вучић нас је у том смислу изненадио, те ми се чини да су ово
његових животних „пет минута“ и да ће он то максимално да искористи. То
је оно што можда може да буде добро за Србију. Наравно, после свега, ја
не верујем да било ко у Србији може нешто да уради, али хајде да видимо,
можда се стварно догоди неко чудо, каже Бранкица Станковић, ауторка
емисије „Инсајдер“.




b stankovic Бранкица Станковић: Вучић ће искористити својих пет минута! Она
за Данас говори, између осталог, о разрешењу случаја Ћурувија, о
политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића, о свом животу са полицијским
обезбеђењем, о српском правосуђу, те о књизи коју је објавила.


Споменули смо Вучића, како гледате на то што га све чешће пореде са Ђинђићем?


- Не бих да их поредим. Заједничка им је та нека енергија, односно то
„сад ћу ово да урадим и баш ме брига шта ће ко да каже“. Можда су, ето,
у том делу исти, а то може да буде добро за Србију. Међутим, ми не
знамо ко из којих намера нешто ради, а ово што је до сада урађено је тек
почетак нечега, па остаје да видимо да ли ће и заиста бити нешто од
тога.


„Инсајдер“ се убиством премијера Ђинђића бавио у 28 емисија, да ли сматрате да је та прича завршена?


- Та прича није завршена и мислим да мора да буде завршена, као што
мора да буде разрешено и убиство Славка Ћурувије. Најновије информације у
вези са Ћурувијиним убиством указују да можда може да се очекује да ће
неко од људи који су у затвору сада проговорити и о политичкој позадини
убиства Ђинђића. То је свима јасно, као што је и било јасно да не може
Радомир Марковић тек тако да одлучи да убије неког новинара, већ да иза
свега стоји политика. Исто тако, зашто би један Милорад Улемек Легија
одлучио да убије премијера Србије? Ту постоји политичка позадина, коју
ми нисмо сазнали, те њено откривање мора да буде приоритет и ове власти.
Без раскринкавања мрачне прошлости Србија не може да има нормалну
будућност.


У књизи „Инсајдер, моја прича“ кажете да кадар помирења
Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, односно тадашње
честитање Тадића и Дачића, где је иза њих на зиду фотографија убијеног
Ђинђића, најбоље осликава Србију, односно да су „сви све заборавили и да
је свима све постало нормално“. Зашто је то тако?



- Зато што никога ништа не занима, зато што памћење код већине траје
два дана чак и када је реч о највећим скандалима. Србија не може да се
мења сама од себе. Мора да постоји неко ко ће бити спреман да мења свест
грађана. Неко ко ће да промени систем у којем се ратни злочинац сматра
херојем, а национална дива је жена која је признала кривично дело
(Светлана Ражнатовић, прим. нов.). Али, ако имате политичаре који њу
најављују као највећу звезду која ће, у организацији државе, певати за
дочек Нове године, онда ће већина у Србији да каже да је све то у реду и
да нема везе што је оштетила буџет за неколико милиона евра од продаје
играча.


Према службеној белешци МУП-а, Лука Бојовић је био наручилац
Вашег убиства. Када је он ухапшен, надали сте се да ће Вам бити укинуто
полицијско обезбеђење. Међутим, испоставило се да је опасност и даље
велика, јер су за три и по године легитимисане 173 особе које су се
појављивале у Вашем окружењу, од којих је чак 170 прошло кроз кривичну
евиденцију. Каква је данас безбедносна процена?



- Немам никакве информације. Ако ово потраје и ако ово буде држава у
којој ћу морати још годинама да живим са полицијским обезбеђењем 24
сата, онда ми не пада на памет да остајем у таквој држави. Али, ипак
верујем да ће се нешто променити и да ће неко нешто урадити. Можда је
урађена нека нова процена, а да нисам обавештена. Уосталом, сматрам да
не постоји јак криминал без заштите државе. Зна се како се те ствари
решавају и како држава треба да покаже снагу тако да ниједном криминалцу
не падне на памет да било ком новинару и грађанину нешто уради. У том
смислу је јако важно разрешење убиства Славка Ћурувије, јер су новинари
годинама живели у страху, будући да се знало да је њега држава убила, а
да нема судског епилога.


А и коначно је речено да држава стоји иза тог убиства?


- Важно је и што је неко ко је на власти коначно рекао да су Ћурувију
убили припадници службе безбедности која је део државног апарата. То
смо сви ми знали. Такође, то је и у „Инсајдеру“ објављено још 2008, а
било је јасно и из досијеа „Ћуран“. Питање је, међутим, зашто је
Милошевићев режим и државни апарат, који је био спреман да убије и
новинаре, био заштићен толико година. На крају, сматрам да је овим
последњим хапшењем послата, можда несвесно, порука да у Србији више неће
бити некажњених злочина и да нико више неће моћи да убија новинаре или
да им прети. То је јако важно посебно када се у обзир узме чињеница да
су они који су данас на путу да до краја разреше убиство Ћурувије били
на власти и када је он убијен. Такође, не треба заборавити да многи који
су радили у тадашњој служби безбедности раде и данас у тој истој
служби. И зато мислим да је ово од акције „Сабља“ можда најважнији
догађај за Србију. Сада је и у случају убиства Ћурувије званично
раскринкан државни апарат који је функционисао тако што Државна
безбедност прати, ЈСО пуца, а све по налогу породице Милошевић-Марковић,
која одлучује ко ће бити убијен. Надам се да се тако нешто више никада
неће догодити у Србији. А да се не би никада више догодило, неопходно је
да се све разреши до краја и да и званично буде обелодањено и то ко је
Радомиру Марковићу наредио да организује убиство Ћурувије и зашто.

Иначе, можда се у случају Ћурувија не би ни догодио овакав искорак да
није било великог рада Комисије на чијем је челу Веран Матић и стварања
атмосфере која је довела до тога да то убиство мора да се реши.


Извор: Данас



Бранкица Станковић: Вучић ће искористити својих пет минута! - Правда

петак, 17. јануар 2014.

Ал Каида је оружана формација НАТО!


erdogan2 450x300 Ал Каида је оружана формација НАТО!
Ердоган спонзор терористима
ДОКАЗИ о повезаности премијера Турске, Реџепа Таипа Ердогана, са Ал-Каидом потресају турску политику.
Али, Анкара није просто енергично подржавала тероризам у Сирији, она је то чинила – у оквиру стратегије НАТО-а. Управо то потврђује неприродан карактер оружаних формација које иступају против државе и сиријског народа.
Власти држава – чланица НАТО-а још увек настављају да тврде да се интернационални покрет џихада, који су оне подржавале од дана његовог оснивања у време рата у Авганистану против совјетских трупа 1979. године, окренуо против њих још у време ослобођења Кувајта 1991. године.
Оне оптужују Ал-Каиду за нападе на америчке амбасаде у Кенији и Сомалији и за организовање терористичког напада 11. септембра, али признају да су после уклањања Осаме бин Ладена 2011. неки џихадисти опет сарађивали са њима у Либији и Сирији.
Вашингтон тврди да је 2012. ставио тачку на то тактичко зближавање. Међутим, ову верзију оповргавају чињенице.
Ал-Каида је увек имала истог непријатеља као и атлантска Алијанса што још једном потврђује скандал који сада потреса читави Турску.
Сазнало се, наиме, да је банкар Ал-Каиде, Јасин ал-Кади, који је после терористичких напада на амбасаде Кеније и Танзаније 1998. године  унет у списак потерница САД, истовремено био лични пријатељ бившег потпредседника САД, Дика Чејнија и актуелног премијера Турске Реџепа Таипа Ердогана. Испоставља се да ја тај „терориста” живео на високој нози и својим авионом путовао по читавом свету без обзира на санкције ОУН-а. На пример, он је 2012. најмање четири пута посетио г-а Ердогана долазећи на резервни аеродром у Истанбулу.
Све камере за надзор тада су искључиване, а њега је лично дочекивао шеф обезбеђења премијера заобилазећи царинску контролу.
Према чињеницама турске полиције и судских органа који су открили те податке и 17. децембра 2013. осудили на затворску казну децу неколико министара, која су била уплетена у тај предмет, а која су пре тога била изузета из истраге или, чак, разрешена дужности од стране премијера, Јасин ал-Кади и Реџеп Ердоган створили су компликован систем издвајања фондова за финансирање Ал-Каиде у Сирији.
У тренутку када је та незамислива двострука игра постала позната широкој јавности, турска жандармерија ухапсила је близу сиријске границе камион који је превозио оружје упућено Ал-Каиди. Једно од задржаних лица изјавило је да је пратило пошиљку да би је предало „хуманитарној” турској организацији Муслиманске браће, а други задржани је тврдио да је агент специјалне службе за посебне задатке. На крају је управник царине забранио полицији и правосудним органима да се мешају у тај случај, саопштио да је тај превоз поверљива операција турских специјалних служби и дао наредбу да тај камион са теретом може да настави свој пут.
Спроведена истрага показала је да је за финансирање Ал-Каиде Турска искористила иранску групацију да би истовремено могла да прикривено делује у Сирији и изводи терористичке операције у Ирану.
Извођењем операције „Иран-Контрас” НАТО је у Ирану створио сложену ситуацију у окружењу бившег председника Рафсанџанија, што потврђује пример шеика Роханија који је постао председник.
Ове чињенице постају познате управо у моменту када сиријска политичка опозиција, која се налази у изгнанству, износи нову верзију догађаја уочи сазивања конференције „Женева-2”: Џебхат ан-Нусра и Исламски Емират Ирака и Леванта само су „станица за замену” сиријских специјалних служби, а њихов главни циљ је да тероришу становништво и придобију га за подршку актуелне власти. Према томе, једина наоружана опозиција је само Сиријска Слободна Армија (ССА) и она признаје само своју власт тако да са представницима на конференцији неће бити никаквих проблема.
Дакле, ми треба да заборавимо како је та иста опозиција три године узастопце обасипала похвалама Ал-Каиду и да се не сетимо да су државе – чланице НАТО затварале очи на ширење тероризма по читавој територији Сирије.
Због тога, чак и ако већина лидера атлантске Алијансе нису знали да је њихова организација подржавала међународни тероризам, главну одговорност за међународни тероризам свакако треба да сносе земље НАТО-а.
Пише: Тијери МЕЈСАН, француски интелектуалац. председник и оснивач Réseau Voltaire
Teкст преузет са сајта Факти.орг



Ал Каида је оружана формација НАТО! - Правда

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З