Translate

"Бескрајна Архива прилога ЗАВЕТИНА" (TUMBLER)

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

петак, 6. новембар 2015.

Невидљиви диктатори



ЗА мене је уметност пре свега дијалог са публиком, нешто што покреће најдубља осећања. Постоји предрасуда да не сме да буде популарна, и да треба да збуњује људе. Уметност је постала роба, никога више не интересује дело. Ово, за "Новости", каже Готфрид Хелвајн, један од најпопуларнијих уметника данашњице. Његову изложбу у бечкој Албертини видело је 150.000 људи. Гост МСУ београдској публици представиће се у суботу поставком "Између невиности и зла" у Салону у Париској улици и у Легату "Зорић - Чолаковић".
У радовима се бавите децом као жртвама, да ли је реч о фокусирању друштвеног проблема, или метафори?
- Сваки човек на овој планети је у једном тренутку дете. У том раздобљу још је нетакнуто оно што је најважније - невиност, чистота, креативни потенцијал. Сваки образовни процес почиње то да уништава, јер ниједно друштво не жели слободна бића. Потребне су им особе која функционишу у систему, са којима је лако манипулисати. Никоме нису потребна сензитивна, интуитивна, инспиративна створења која доносе своје одлуке.
Шта свет чини тако злим местом?
- Мој рад има стални задатак да открива шта свет чини лошим. Још као млад у Бечу, истраживао сам како је могао да се деси геноцид. Тражио сам нешто демонијачно, али ми није било пред очима. Око мене су били мали, обични људи, генерација мојих родитеља, који нису ништа знали, а уствари су били одговорни за зло које се десило, јер су се претварали да ништа нису видели. Научио сам још тада да је врло лако манипулисати људима. А када је манипулација у питању, тренутно смо у најтежем периоду људске историје, јер су нови електронски медији извршили велику инвазију на наш мозак, размишљање. Свако време је имало своје изазове, а ово наше је теже него иједно.
А зашто?
- Први пут је могуће успоставити потпуну контролу и поробити целу планету, што је претходно технички било неизводљиво. Многи визионари, попут Хакслија и Орвела, предвидели су да то долази, али нам се дешава нешто још горе од њихових негативних утопија. Данас је на делу комбинација оног што смо читали у "Врлом новом свету" и "1984", и то десет пута горе.
Ко су и какви су данашњи владари света?
- У прошлости се знало ко је тиранин. Садашње диктаторе не препознајемо. Они су невидљиви, немају имена, ни лица. Знамо само да постоје велике корпорације, Светска банка, УН, институције које не припадају ником и припадају свима. И сви се представљају као да желе добро, а кад год људи са Запада желе да помогну, једино што из тога могу да видим јесте да ће људи због тога гинути. Данас је тешко заштитити интегритет и слободу, јер не знате ко вас угњетава. Једино што засигурно знамо да где год идемо, могу да нас виде и чују.
  • ХРАБРИ ХАНДКЕСАВРЕМЕНИ уметник кога истински ценим је Петер Хандке. Када се читава пропаганда западног света окренула против Југославије и Србије, када су у том понављању историје Срби постали нови Јевреји, Хандке је имао храбрости да каже нешто другачије. Он се није устезао да призна како воли Србију због њене културе, дивних писаца које је преводио. Уследио је медијски линч, иако су га пре тога сматрали великим писцем немачког језика. То што је он желео да каже није била порука коју су Американци хтели да свет чује. Хандке је показао да је изузетан, независни уметник. Велики глас, који је успео да остане изван система.
Тим моћним машинеријама контроле најчешће се опиру уметници.
- Мало их је и одувек су сматрани опасним. Зато су увек били на мети диктатора. Књиге су гореле, због књига су људи доспевали у гулаге и логоре, а исто се, на други начин, дешавало и у Америци. И тамо су људи страдали због онога што су мислили, њихова прича о слободи говора је - празан мит.
Како то изгледа данас?
- Нови диктатори су лукавији, имају бољи систем репресије и пропаганде. Они су уклонили, маргинализовали све велике уметнике и заменили их "лажњацима". Онима који као уметност подмећу "розе пудле". Постоји и индустрија која производи идоле. Диктатори знају да су идоли веома важни, јер су модел понашања. У популарној музици младима су данас идоли девојке које изгледају као проститутке или порно-звезде и младићи са тетоважама на мишићима.
У позоришту често радите и са Хансом Кресником...
- Наша последња представа је "102 дана Содоме", коју смо радили према Пазолинију. Пазолини је био визионар, који је још шездесетих година приметио да ће фашизам који ће доћи бити гори од оног ранијег. То је фашизам потрошачког друштва који нам је дошао из Америке. Он ће уништити све. Кресник и ја смо желели да управо то покажемо овом представом. Иако Кресник себе и даље зове комунистом, у својој критици капитализма мислим да сам радикалнији од њега.
Сарађујете и са људима из "шоу-бизниса". Какав је то бизнис?
Радим најчешће са Мерилином Менсоном који је образован и сензибилан, иако игра улогу злог типа, јер је потребна и слика о тој мрачној страни Америке. Познајем и Шона Пена, који није типичан холивудски глумац, политички је освешћен и критичан. И он није "политички коректан"


Диктатори су данас постали невидљиви | Култура | Novosti.rs

"Елементи града" пожаревачког уметника Мирослава Арсића, најбољи је рад 15. Бијенала "У светлости Милене", које је у четвртак отворено у Пожаревцу, на дан рођења велике сликарке



СЛИКА "Елементи града" пожаревачког уметника Мирослава Арсића, најбољи је рад 15. Бијенала "У светлости Милене", које је у четвртак отворено у Пожаревцу, на дан рођења велике сликарке Милене Павловић-Барили. 
Образлажући одлуку о победнику, председник жирија Никола Кусовац, истакао је да Арсић заслужује награду не само за једно дело, већ за целокупно стваралаштво.
- Док је стварао "Елементе града", Арсић сигурно није имао на уму Миленино дело "Аутопортрет са штитом и орлом". Међутим, док се посматра његова слика, делује као да се пред нама отвара Миленин штит - рекао је Кусовац.
Осим њега, изложена дела 15 уметника оцењивали су и историчар уметности Петар Петровић и прошлогодишњи победник Славко Крунић. Друго место на Бијеналу, које је отворио градоначелник Пожаревца Миомир Илић, освојио је Пеђа Тодоровић из Београда за слику "Персефона", а треће Василије Доловачки из Баваништа за "Острво". Победнику Бијенала припао је Гран-при, који додељује Галерија Милена Павловић-Барили, у виду позлаћене плакете са сликаркиним ликом и новчаног износа.
Освајачи другог и трећег места добили су сребрну и бронзану плакету, које обезбеђују Министарство културе и Скупштина града Пожаревца.
Изложена дела овогодишњих учесника, које је одабрао селектор Драган Јовановић Данилов, посетиоци ће у Милениној галерији моћи да погледају до краја децембра.
Пожаревачко бијенале установљено је 1962. године, под називом "Сан и машта", да би данашње име добило 1983. године. На овај начин Пожаревљани се одужују познатој сликарки, која је у овом граду рођена 5. новембра 1909. године, као једино дете у браку Пожаревљанке Данице Павловић и италијанског композитора и песника Бруна Барилија.


У Пожаревцу отворенo 15. Бијенале: Милени у част | Култура | Novosti.rs

петак, 30. октобар 2015.

Наћи начин да нас не поједу велики

ЊИЖЕВНИК и психијатар Владета Јеротић, иако у 91. години, јуче је на штанду "Арс Либри" дуже од сат времена читаоцима потписивао своју нову књигу "Изазови и одговори". Један од наших најистакнутијих интелектуалаца, академик Јеротић, познат и по томе што ретко даје интервјуе, радо је пристао да говори за "Новости", иако му чак и разговор с читаоцима, како нам је признао, све више представља напор. 
- Док сам био млађи био сам поносан кад се на мојим предавањима напуни велика сала. Сада бих волео да у некој малој дворани имам 30 слушалаца који унапред знају оно о чему ћу да говорим. Говорио бих 15 минута, а онда бисмо разговарали. Али, Балкан, укључујући Србију, никад није научио на дијалог. Овде, на Сајму, читаоци имају прилику да ме нешто упитају, али је мени у овим годинама заиста заморно да им одговарам.
* На које сте изазове у новој књизи дали одговоре?
- Од ране младости сам много читао. Бележио сам оно што ми се нарочито допало. У овој књизи су мисли од грчких филозофа и трагичара до нових мислилаца. Ту је и Пауло Коељо, који је рекао да дете може увек да научи одраслог трима стварима: да буде задовољан без разлога, да се увек нечим занима и да уме да захтева свим силама оно што жели. Мудри људи су поставили изазове, а моја маленкост је изазвана од њих покушала да да неко тумачење.
* Чија вас је мисао посебно "изазвала"?
- Хераклит је рекао: Људе кад умру очекује нешто што нису слутили, нити знали.
* Размишљате о смрти?
- Човек не зна кад ће да оде. Није јасно зашто неко одлази са двадесет, а неко кад уђе у дубоку старост. Свакако да на то утичу спољашње прилике, недовољна унутрашња виталност, лоше наследне особине... Али, неки психосоматичари кажу да човек треба да прође кроз болест. Она је опомена из које би требало нешто да научи. Мој покојни професор Боривоје Тасовац говорио је да деца треба да прележе дечје болести. После прележане болести њихов его постаје јачи. Са тим се нису сложили многи лекари, али ја мислим да је био у праву.
МИ СМО СТРАХЗАБЕЛЕЖИЛИ сте мисао Томаса Карлајла: "Сада, као и увек, човек је само онолико човек колико побеђује свој страх"? - Какав голем, и да ли и немогућ, задатак за човека! Ми не поседујемо страх, ми јесмо страх. У последњој линији сваки страх је страх од смрти, ништавила. Карлајл не каже да човек може да победи страх, већ само да га читавог живота побеђује. Како, пита се човек. Најпре, тражењем узрока страха.
* Да ли смо и ми криви за оно што нам се догађа?
- Врло тешко питање. Старац Зосима, значајан лик у великом роману "Браћа Карамазови", каже да смо сви за све криви. Осим Достојевског, то никад нико није рекао. Требало би то да поштујемо. Сви људи су криви, па онда и народи који им припадају.
* Судећи по ономе што нам се догађа, као да смо ми Срби кривљи од других?
- Испада тако. Страдамо више него други народи, али Србија је географски на лошем месту. Између Истока и Запада. И стално мора да балансира. Зато се не могу прехвалити деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. У најгорим временима овде на Балкану, знали су да нађу равнотежу између Истока и Запада. Били су турски вазали, али је у Србији постојала нека аутономија. Жао ми је што Ђурађ Бранковић није канонизован. Историјски извори говоре да је плакао седам дана кад је пао Цариград. Унапред је знао да ће пасти и Србија. Није хтео да једе. Само је плакао. Такви људи су ретки.
* Ко из новије српске историје подсећа на њих?


- Бојим се да не. Тешко је бити такав. Зато их наводим као пример. Тешко је балансирати између Истока и Запада. И садашњи председник се мучи. Притом, Србија није велика. Познато је да већа риба гута мању, али не може све да их поједе. Морамо пронаћи начин како да нас не поједу велики.


Владета Јеротић: Наћи начин да нас не поједу велики | Култура | Novosti.rs

среда, 2. септембар 2015.

Поводом новог заглавља...

Поводом новог заглавља ове критичке (од почетка)  локације добио сам неколико кратких писама. Зашто бунар? Зашто Јеротић? Зашто небо, тј. залазак? Зашто нема и симбола феникса? Зато. Зато што већ постоји веб сајт „Заветина“, где феникса има, дуплираног. Овај недељник је, можда, нека врста продужетка тога сајта, или online верзија. Ко не поштује гробове и не воли сећања, или  их игнорише,  ко пред величанственим небом и заласком, или у време рађања сунца, не осећа вртоглавицу -  да ли такав тип уопште појма има и о култури, и о значају обнове?  Давно сам поставио нека питања, од којих и ово има ли данас, у српској култури и књижевности, уметности, друштву, ренесансних индивидуа, и  нисам чуо одговор; ако је неко уопште и покушавао да на то одговори, да ли је то личило на одговор? Да ли су српском друштву потребни обнова, и ренесансни духови, живи духови?  Дневне новине су пуне вести о  циклусу нове фарме, најгледаније телевизије  рекламирају  неописову простоту и срозавање. Помиње се и „модернизација“ Србије; а нико да  постави горућа питања ових дана: где смо стигли, куда смо се запутили? Докле ће ово и овако? Ко ће да нас лечи сутра, и прекосутра, кад се разболимо, кад сви одоше изван Србије? Негативна селекција разара биће овог народа и друштва деценијама!  Часописи, штампани на папиру, далеко су од улоге коју би требало да имају у једном друштву и његовој  култури, јер функционишу кризно и зависно, као  ждребе навикнуто на коцку шећера. „Заветине“ (то јест тзв. „Сазвежђе Заветина“) већ скоро деценију  попуњавају ону страшну празнину српског часописног  мртвила, глувила, равнодушности, упирући прст на  секташку ћоравост и диригованост бирократске књижевности, уметности, на паклени видокруг културних рубрика тиражнијих дневних новина, где је површни и наметачки манир постао нека врста правила. Ми смо дотерали цара до дувара и како да човек овде буде нормалан? И кога овде брига за обнову и  тамо неку трећу српску ренесансу?

      (Из Бележнице уредника, почетком септембра 2015.)

недеља, 23. август 2015.

Уметност није бег, већ лек

САМО на први поглед црногорски уметник Миомир - Мишо Вемић сликарски се бави једном темом - анималистиком. Његов ликовни свет у најширем смислу чине коњи, животиње које су надахнуле ликовне великане попут Микеланђела и Жерикоа, али и Мерсада Бербера... Представљајући ова племенита бића, он не изневерава начела животињске анатомије, али није ни хиперреалиста, не улази у превелико детаљисање. Сликајући снажно, понесено и упечатљиво успео је, по мишљењу стручњака, да направи помак у области фигурације. 
Његовим платнима дефилују моћни атови и вранци, коњи- чудовишта, али и славни Букефал, кога је јахао Александар Македонски. Вемић укршта и представе коња и жене, два тела и узора лепоте, уводи метаморфозу као композиционо начело, спаја естетски потпуно супротне ликовне светове. Његов опус одређује синтеза реализма, експресионизма и фантастике.
* Како сте открили да се помоћу коња може створити сликарство које помера границе?
- У човечанству, изгубљеном у апокалиптичним превирањима, где влада све зло овога света, нагомилано од самих почетака, често помислим да је Исус умро узалуд, да се узалуд жртвовао за човека, који је контаминиран лажима, нечовештвом, грамзивошћу, и неморалом. Остаје човеку јединонеотуђиво право да врисне.Од рођења се човек бори плачом и вапајем... И живи са њим. Па врисак и јесте примарно човеково обележје. Доста је обрађиван у уметности, од Пусена, Мунка, Ејзенштајна до Лубардиног гуслара, који је можда најјезовитији лелек у историји уметности. Осећај немоћи, да човек промени човека,

петак, 21. август 2015.

У рукама истражних органа, Комисије која расветљава смрти новинара, полиције и тужилаштва су сви материјални докази осим кључних - управо пушке и фотеље у којој је Дада Вујасиновић седела када је настрадала

ПРЕДСТАВНИЦИ Вишег јавног тужилаштва у Београду састаће се почетком септембра са челницима Националног форензичког института у Хагу, како би се договорили о детаљима супервештачења доказа у случају смрти новинарке Радославе Даде Вујасиновић, које би ускоро требало да почне - сазнају "Новости". У току су и разговори са њеном породицом како би се преузеле пушка и фотеља из стана у којем је пронађена мртва, а које би, са осталим доказима, биле достављене холандском институту. 
Подсетимо, у Хаг је већ раније послата преведена комплетна писана документација. Институт је после тога затражио да му се осим писаних трагова, као и чаура, драмлија и филцаних чепова, доставе и патроне муниције, фотеља са траговима крви и оружје које је коришћено. Све то им је неопходно да би урадили, како су објаснили, мултидисциплинарну истрагу.
У рукама истражних органа, Комисије која расветљава смрти новинара, полиције и тужилаштва су сви материјални докази осим кључних - управо пушке и фотеље у којој је Дада Вујасиновић седела када је настрадала.
Национални форензички институт из Хага, који је једини пристао да вештачи доказни материјал у овом случају, поред балистике, поседује и судску медицину, требало би да одговори на кључно питање у овом случају - да ли је реч о самоубиству или убиству. Главни доказ су два такозвана филцана чепа извађена из тела новинарке.
Супервештачењем у Холандији требало би да се отклони дилема да ли су била два пуцња, па отуд и два чепа (убиство) или је реч о два дела истог чепа, што упућује на један хитац (па је могуће самоубиство). На овај начин Комисија би, у случају да је убиство, могла да настави свој посао. У Србији су урађена два вештачења, чији су налази донекле супротни. Први искључује убиство, док други наводи да је највероватније реч о злочину, јер постоје два филцана чепа.
Комисија за испитивање смрти новинара препоручила је тужилаштву да је неопходно да се уради супервештачење како би се утврдило који је од два налаза тачан. 
Просторија у којој је пронађено тело Даде Вујасиновић

ВЕРАН МАТИЋ: ВАЖАН КОРАКОВО је важан корак у раду на овом случају, помак који је био непходан како би се наставила истрага - изјавио је Веран Матић, председник Комисије за истраживање смрти новинара. - Надам се да ће Тужилаштво сада одрадити ефикасно део који се тиче договора са породицом Даде Вујасиновић око преузимања предмета неопходних за ово супервештачење, као и припадници МУП, који треба да пошаљу доказне материјале, који су пронађени после формирања ове Комисије.
- Чланови комисији не могу ништа да раде без резултата супервештачења - речено је "Новостима" у Комисији. - Зато се и ишло у Хаг, где је све договорено. Истрагу отежава и то што многи актери из тог периода, посебно они блиски новинарки, нису више међу живима, док су документи стихијски прављени, доста су недоречени, пуни недостатака, контрадикција...
Комисија је од почетка имала проблем када је реч о случају Даде Вујасиновић. Дуго се трагало за доказним материјалом. Кеса у којој су чуване драмлије (сачма), оловне куглице извађене из тела новинарке, сада спорни чепови... била је загубљена. После дужег тражења пронађена је у ормару припадника МУП, који је радио на предмету, али је у међувремену умро.
Породица Даде Вујасиновић, као и њихов правни заступник и раније су сматрали да нема потребе за супервештачењем, јер, како су објаснили, тај налаз не води до осумњиченог. Уверени су да се тиме случај враћа на почетак. Новинарка "Дуге" пронађена је мртва 9. априла 1994. године у свом стану у Новом Београду.
МИНИСТАРСТВО ОДОБРИЛО НОВАЦ
МИНИСТАРСТВО финансија одобрило је 18. августа ванредни трансфер новца из буџетских резерви Државном већу тужилаца за вештачење доказа у случају убиства новинарке Даде Вујасиновић, у Холандији. Ово је за "Новости" потврђено у ДВТ.
Државно веће се пре тога писмено обратило Министарству за ванредну исплату око 30.000 евра, пошто је претходно донело одлуку да се обави вештачење пушке и осталих ствари са места смрти чувене новинарке. Новац се налази на рачуну ДВТ-а и, како нам је речено, биће ускоро употребљен за намене за које је и тражен.


Наше тужилаштво са Хагом договара вештачење Даде | Хроника | Novosti.rs

уторак, 24. март 2015.

Азбучник села Комоговине


Најчудније волове у селу имао је Мићо Илибашић, он је с њима разговарао, возили су га тамо где је требало а није им рекао, чекали доле у потоку, испод врбе и сатима ако треба, одлазили кући сами, кад би Мићо навраћао код некога на ракију. Све ово, детаљно, врло сликовито, уз спомињање и других волова у селу, налази се под одредницом В.
Слово К има причу о колевкама, малим, наследним, посуђеним, од буковог и храстовог дрвета, понекад и од липе, с флекама од млека, страницама на врху изгриженим од зубића, колевкама ружним, лепим, тек скинутим с тавана јер је на свет дошло још једно дете. Под К су и клетве, кнедле с шљивама, коњи са свим именима, подрезаним гривама, потковама Дује ковача, а ту су и котлокрпе, кречана, кромпир на сапу...
Презимена, кумства, најчешћа мушка и женска имена, врсте јела и како се припремају, животиње домаће и дивље, туршија од дивљег воћа, ветрови и њихова имена, понашање шумских потока и речица у данима великих киша, имена ораница и пашњака, кумства у селу, надимци, судбине оних који су одлазили у Америку, на Солунски фронт или у партизане, божићно славље у центру села, долазак првог радија и првог ТВ-апарата, псовке, безазлене, сочне, погане, па делови запрежних кола, прављење трапа за воће и поврће, чување кукуруза од дивљих свиња, зетови, снахе, свадбе, дуге зиме с високим снеговима и петролејкама, долазак електрике и асфалтног пута, људи који су навраћали у Комоговину или који су у њој рођени а познати су изван тог села...
Неколико година сакупљао је познати српски песник и романописац, Милош Кордић, све ово, све што је његово родно село, Комоговину, на Банији, у Крајини, чинило местом живљења и смрти и објавио у књизи “Азбучник села Комоговине”, на пуних 360 страна.
На први поглед, да не кажем информацију, неко ће рећи да је у питању крајње локална ствар, село као село. Да, може и тако али може азбучник да се прилепи уз, на пример Јабуковац, Блатушу, Вргинмост, Слуњ, Стрмицу, Братишковце, Жажвић, Трпињу, Црквени Бок... било које мање или веће село на простору Крајине и добићемо одговарајућу количину информација, уз мала одступања у именима потока, речица или делова пашњака и ораница у атару. Све остало је исто: начин живота, имена људи, јела, делови одеће, занати, историја уосталом.
За рекордно кратко време, кад су оваква издања у питању, “Азбучник села Комоговине” разишао се по свету, за својим Комоговљанима и Банијцима, које је новостворена хрватска држава у “Олуји” истерала из њихових кућа, али и за другим Крајишницима: Кордунашима, Личанима, Славонцима који су у “Азбучнику...” пронашли одговоре на питања о животу својих предака и прихватили га, тај “Азбучник”, као важну књигу у завичајној библиотеци. У припреми је друго издање.
За оне који ће помислити да се овде ради само о голој фактографији, у питању је дело неуобичајеног стила са снажним печатом чисте литературе. За етнологе и институције које се баве прошлошћу и начином живота Срба Крајишника, Кордићева књига ће убудуће бити незаобилазна.
“Азбучник о Комоговини” издала је СКД “Просвјета”, из Загреба.


Азбучник кумстава и цицваре | Култура | Novosti.rs

уторак, 17. фебруар 2015.

ДЕДА ЂОЛЕ И ЈОШ ОСАМ КОМЕНТАТОРА

О ЋУТАЊУ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

Из наведених примера, а њих има много више, види се да је Академија ћутала и тамо где се, као најкомпетентнија научна установа морала оглашавати. Она то није чинила зато што није желела да се меша у дневну политку, „у страначке свађе и борбе”, како наводи г. Симовић, већ због тога што је кукавички ослушкивала шта ће и како ће на њено понашање реаговати домаћи политичари и инострани моћници. Коначно, поставља се питање, зашто је руководство САНУ у једном трнутку из наслова те највише научне и уметничке установе избацило одредницу о њеној националној припадности? Да ли је и то учињено зато што није хтела да се меша „у страначке свађе и борбе”? Не сећам се да је академик Симовић тада дигао глас против те срамотне одлуке руководећег тима САНУ.
Василије Ђ. Крестић
објављено:  У Политици: 17.02.2015.

__________________________


penzionerka nemacka | 17/02/2015 02:01
Slazem se u potpunosti sa clankom akademika B. Krestica I smatram da je to velika sramota kako je Akademija reagovala, hocu reci nije se uopste cula povodom tako vaznih tema koje je akademik Krestic naveo.
Kako se moglo desiti da se na cello tako vazne srpske institucije nadje covek kao sto je N. Hajden? Ko je on uopste volela bih da znam? Sta je on ucinio znacajno za srpsku kulturu I narod, pitam se?
Stanislav Sr | 17/02/2015 10:09
Pa ikada se svojevremeno mesala nje nam nista dobro donela
nikola andric | 17/02/2015 10:28
Po srpskom obicaju I Krestic pocinje sa kvalifikacijama
odnosno optuzbama bez smislene argumentacije.
Prvo nauka I umetnost su sasvim razlicite delatnosti.
Za nauku je istina najvazniji cilj delatnosti dok umetnost
pretstavlja ''lepezu'' delatnosti vezane za estetiku, moral, lepotu ,itd. Akademija je uvedena kao vrsta
drustvene nagrade za zasluzne naucnike I umetnike.
Takozvani ''vrednosni iskazi'' ne mogu biti istiniti ili
neistiniti. To mogu biti samo indikativni iskazi naucnika
koji se proveravaju uglavnom od kolega naucnika.
Kod vrednovanja (politickih) dogadjaja u Srbiji svi Srbi
imaju isto pravo. Iluzija je pretpostavka da su clanovi
akademije nesto posebno ili da bi oni nekako mogli
biti ''u boljem pravu'' nego ''nizi stalez''. Na izborima
svako ima samo jedan glas. Druga iluzija je da se institut akademija vidi kao jedno lice sa jedinstvenim
misljenjem o politickim temama.
Ali svaki clan ima sopstveno misljenje pa bi moguci consensus bio resultat glasanja. Simovic je u pravu.
Васко Миглаш | 17/02/2015 10:33
Треба се знати борити и када сте у немилости моћника.
Проблеме треба знати "интелектуализовати", као што нам показују неки наши врсни уметници, спортисти и други.
sr sta | 17/02/2015 11:26
Akademiji treba sveza krv.
Igor K. Vojnovic | 17/02/2015 12:29
Hvala akademiku Kresticu na ovim informacijama. Zelim da cestitam rukovodstvu, g. Hajdinu na odgovornom delovanju u navedenim situacijama, na drzanju po strani u politickim stvarima u kojima, i da se umesala, jedino sto bi SANU mogla da ucini je da objektivno konstatovanje ponovno ugnjetavanje od medjunarodnih mocnika, da podigne tenzija u drustvu te urusi njen vec okrnjeni unutrasnji i medjunarodni ugled. Iako i sam istoricar, svestan sam da moja profesija cesto dovodi u pitanje realno i racionalno politicko delovanje i sagledavanje sadasnjosti i buducnosti kod nas koji smo se za nju obrazovali.
Deda Djole | 17/02/2015 12:41
Sanu se jednom opekla, pre 25 godina.
Vasilije Krestic je naveo tri skupa koja SANU nije zelela da organizuje. Mislim da je Akademija u pravu. Ona nema (i ne treba da ima) "kolektivno misljenje".
Svaki akademik moze (i treba) da se licno angazuje, kao sto se angazovao Ljubomir Simovic u POLITICI od 8 februara. Tom prilikom on je detaljno izneo svoje misljenje o stanju stvari u Srbiji (o vlasti, o opoziciji, o kulturi . . .).
To bi mogao da ucini i Vasilije Krestic
Ivan Pavlovic | 17/02/2015 14:25
Da probam da odgovorim Andricu, pre svega svako ljudsko bavljenje ima veze i sa politikom. Ovde na ovoj zemlji ratuju svi sa svima, i cim jedna grupa bude malo jaca pocinje da se siri na tu stranu. To se danas dobro vidi u Ukrajini nesrecnoj. Rat je produzena ruka politike. A i takodje rat se vodi zbog ubedjenja grubo receno kulture medju pojedincima u jednoj grupi. Ta grupa onda pokusava da nametne svoje kuluroloske stavove drugoj grupi. Dakle rat nastaje iz razlike kultura. Iz ovoga se lako vidi da bi Sanu trebao da se bavi i kulturom i politikom i ratom. Kako na nivou istorije tako na nivou dnevne politike, a specijalno u definisanju dugorocih ciljeva nase drzave. Ko got kaze nesto drugo klevece i laze. Ne mora se po definiciji biti agresivan ali braniti svoje se mora inace ce djavo da dodje po svoje da nekazem neko drugi....
Rastko Pančevac | 17/02/2015 14:27
Koliko SANU ima članova? Koliko akademika ima Austrija, Švajcarska, Francuska?
Da li i ovde imamo inflaciju zvanja i titula, kao kod doktora i profesora?

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З