СРОДНЕ ВЕСТИ

            САМО на први поглед црногорски уметник Миомир - Мишо Вемић сликарски се бави једном темом - анималистиком. Његов ликовни свет у најширем смислу чине коњи, животиње које су надахнуле ликовне великане попут Микеланђела и Жерикоа, али и Мерсада Бербера... Представљајући ова племенита бића, он не изневерава начела животињске анатомије, али није ни хиперреалиста, не улази у превелико детаљисање. Сликајући снажно, понесено и упечатљиво успео је, по мишљењу стручњака, да направи помак у области фигурације. 
            Његовим платнима дефилују моћни атови и вранци, коњи- чудовишта, али и славни Букефал, кога је јахао Александар Македонски. Вемић укршта и представе коња и жене, два тела и узора лепоте, уводи метаморфозу као композиционо начело, спаја естетски потпуно супротне ликовне светове. Његов опус одређује синтеза реализма, експресионизма и фантастике.
            * Како сте открили да се помоћу коња може створити сликарство које помера границе?
            - У човечанству, изгубљеном у апокалиптичним превирањима, где влада све зло овога света, нагомилано од самих почетака, често помислим да је Исус умро узалуд, да се узалуд жртвовао за човека, који је контаминиран лажима, нечовештвом, грамзивошћу, и неморалом. Остаје човеку јединонеотуђиво право да врисне.Од рођења се човек бори плачом и вапајем... И живи са њим. Па врисак и јесте примарно човеково обележје. Доста је обрађиван у уметности, од Пусена, Мунка, Ејзенштајна до Лубардиног гуслара, који је можда најјезовитији лелек у историји уметности. Осећај немоћи, да човек промени човека,
            да уметник промени свет, изазива и осећај празнине.
            ЗАСТУПЉЕН У РЕГИОНУРођен у Буковици испод Дурмитора у Црној Гори 1954. године, Миомир - Мишо Вемић припада средњој генерацији фигуративних сликара. Својим радовима заступљен је у целом региону. Чест је учесник ликовних колонија у Србији, а Културни центар у Вршцу организовао му је пре неколико седмица изложбу, на којој је представио слике и цртеже. Недавно је своја дела изложио у Загребу и Истанбулу, а пред њим су скорашње изложбе у Шапцу, Требињу и Братислави.
            * Шта је за вас коњ као животиња, а шта коњ на слици?
            - Ја сам изразити фигуративац, размишљам тродимензионално, иако никад не знам како ће моја слика изгледати на крају. Замишљам само једно велико комешање, узбуркани сплет мишица и неку енергију која их помера. Човека заробљеног својим поквареним сопством,то јестџокеја замишљам као неидентификовану сподобу демонских атрибута, сподобу која се руга свему ономе лепом што је створио Бог, па и он сам.Букефал се бојао своје сенке, зато је само јуришао у сунце, на слонове као и несрећни Дон Кихот; каква енергија и симболика! И узалудност! Никад не правим скице, бојим се да би ми слике биле мртве скроз, али су пуне цртежа графитних.
            * Имате преглед сцене у региону. Како видите своју уметност у односу на актуелна дешавања?
            - Не размишљам много о такозваним стиловима и поетикама, него сликам онако како се тренутно осећам и размишљам, па су стога и моје емоције, водиље мог сликарства и усмеривачи могизраза. Зато и не размишљам много о томе где ће ме неко сместити. Јер, лепо је кад се човек не оптерећује, кад му је комотно у властитој кожи, а тескобно у властитом окружењу. И ето добрих услова за стварање и муку слатку,а наравноподразумевасе да сваки уметник зна користити инструменте које слику чине сликом.
            * Коњ и јахање за вас имају и еротски смисао, јер је та животиња много више од превозног средства. Хоће ли савремен човек поново открити митску димензију живљења или она постоји још само у уметности?
            - Уметностније бег, а ни уточиште. Али је лек. Верујем својим сликама некако, декодирајућисвоје најраниједетињство од првог вриска, до задњег јецаја, од несвесног махања руком са угљеном малим, до првог осећаја самосвести. Желим да се осведочим пред Богом и људима. Верујем да сам чуо и врисак црног коња Вранца, којег је имао мој ђед Јово,горе негде на Драгосевцу, на падинама Сињајевине и тај црни коњ, носи и данас моју душу на својим леђима, и не дам му да се заустави.