Translate

"Бескрајна Архива прилога ЗАВЕТИНА" (TUMBLER)

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

НЕПОЗНАТА СРБИЈА



Не ДРУГА, не, - ДРУГА(ЧИЈА)?
_____________________________

Дневник 
ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ
..
..



НЕПОЗНАТА СРБИЈА. ДРУГА(ЧИЈА)?


Бели лук, камера, аронија, дијагонала - Бранка Веддер



Оно што би свет, мноштво, Србију познату, радовало, мене је бацало у неко неодређено замишљено стање. Оно што је тај други свет познати доводило до екстазе - у животу, у мишљењу, у веровању, у опхођењу, у надању, у напредовању и у љубави, мене је доводило до главобоље. 
   Зашто? Јесам ли ја дегенерик новог доба, или су свет и тзв. позната Србија ћудљива ствар?
    Ја поново постављам себи оно вечно питање: - Зашто ја живим?Зашто је све тако фатално, тужно?
    Зашто све оно што видим: небо, вечно небо са својим менама, дрвеће, старе улице и широки булевари, цркве, уреди, зграде са велелепном архитектуром, паркови и библиотеке, - зашто је све то, мени, налик на снове болесника? Зар ми је душа сажежена и заувек хладна као гроб? Зар је подлегла кобном удесу судбине?...
     21. XI 1973. - Јесен је. Прохладни ветар витла лишће низ Булевар револуције. Ја се вучем од излога до излога и повремено се загледам у своје озбиљно лице (одраз на тамном стаклу). Не журим. Ја верујем да сам песник и ја то јесам, па шта! Облаци који изнад мене промичу светлосиви су, дебели, густи, непробојни (као и те београдске књижевне редакције, које сам обилазио распитујући се шта је са рукописима које сам им послао пре неколико месеци?)... Данас су официјелни песници, извикани, аргати једноумља, режима, плаћеници. Купљени... Пролазећи крај једне од зграда, сетих се да у близини станује песник, експресиониста, боем. Упознао сам га пре 6-7 година, у његовом стану, и када сам ја изјавио да ћу живот посветити књижевности, загрцнуо се, и само што није заплакао. Рецитовао ми је уместо опроштаја, кад сам полазио из његовог стана, стихове скандалозног руског песника Јесењина...Уопште га не разумем, тога песника, који је био много искренији, али ипак бољи од његових вршњака, извиканих, прецењених, бедних и лицемерних измећара нових господара (самоуправног социјализма). Да ли да свратим и потражим га? Не. Тада када сам га посетио - на његов позив - ја сам био неко други, "усамљеник из плаве благе магле", тј. неко ко је решио да "успе"...итд. Успети - по коју цени?... Тад сам бар имао снажно осећање поноса и личног достојанства, и веру - веру немогуће! Јесен је...


***

    Читајући данас, овог лета 2018, све те редове које сам записивао пре више од четрдесетак година, док лију неки апокалиптични пљускови, које "производе"  моћни и богати чланови ђаволове секте, демонове странке, преузимајући неке прерогативе Бога, и небеса, решио сам да их учиним јавним, пре свега, због тога, да их се не би дочепали мишеви (као неких других свезака мојих дневника, или рукописа, пре петнаестак година, када су од онога што сам писао годинама, ваљда у недостатку хране? или инстикта самодржања? - направили шарену папирну плеву, у коју су  - у фијокама ормана наше покојне мајке - сместили своја гнездашца и голишаву младунчад, налик на тек излегле птиће), или неки други пацови, и уништитељи. 

    А можда и због те НЕПОЗНАТЕ СРБИЈЕ. 
    Користио сам израз "Друга Србија", мислећи на Другачију, Непознату Србију - не на ону извикану, антисрбију Српских комуњара и упропаститеља. Кад год ми је било тешко, у животу, док сам био студент, али и касније, бежао сам од тзв. Познате, официјелне Србије, тј. пут српских планина, као и моји преци, хајдуци. Непозната Србија није у равницама, у Стигу и Мачви, у Срему, Бачки и Банату, већ - на планинама. И то оним најзабаченијим, најнедоступнијим.
    Позната Србија, Друга Србија, извикана и официјелна Србија је својеврсни галиматијас свега и свачега, али пре свега лицемерство, издаја и гробар Непознате Србије. Данас се то види мало боље него јуче и прекјуче, то види данас много више људи, а посебно то јасно виде они који су из великих градова побегли на планине и огњишта својих предака. 
   Ти ређи људи знају одговоре на сва она питања која сам себи постављао као младић и студент пре више од четрдесет и кусур година: зашто живети, зашто вреди живети, и зашто је све тако тужно?
     Тако сам писао пре више од четири деценије - онако за себе, јер ко би то онда публиковао, реците? - зашто је све то, мени, налик на снове болесника?


     Данас, када стварност подсећа на оживљене снове нових технолошких аждаја, и када се климатски ратови одвијају из дана у ноћ пред нашим очима, зар је чудно што се враћам много година уназад и читам белешке које нису писане да би биле објављене? 
Тако изгледају те крушке, које у току ових диригованих летњих киша, дозревају
      На друштвеним мрежама, посебно на Фејсбуку, сасвим непознати и незнатни људи, добили су прилику да покажу и докажу да на свету уопште нема "обичних људи", да је такво нешто измишљотина. 
      Наизглед, комуникација и нове технологије су омогућиле да се повежу најразличитији појединци са разних крајева света - тога се не треба плашити. Али друштвене мреже и таква врста комуникација, општења, виртуелна, показују, из неких других углова, и наличја таквих комуникација, и посебно преувеличавање делотворности таквих комуникација...
      Апокалипса је у току, најгрозоморнији сан. Многе плодне њиве и поља наших сељака, приватна имовина, претварају се у парлог, обезвређују; постајући непрегледно склониште звериња. Инсеката и гмизаваца. Поплаве нису лоше, поготову ако нанесу литу, и семење дрвећа, брестова, храстова, горуна. Шуме много успешније, растући, уништавају бодљикаво шибље, од људске руке и секире. Поплаве и шуме обнављају упропаштену земљу, и уопште планету Земљу.
    Непозната Србија, и обнова - то се може видети само на планинама, понављам. Зато тамо одлазим(о), кад год ме запљусну оне наслућене још у младићству тужне плиме... 
    Успели су, у Србији, једино они, на планинама, који су сачували свој мал и мар, породицу и здравље, извор чисте воде. Сви остали су, а да и не знају, награбусили.
     НЕПОЗНАТА Србија ће обновити Србију. (...)

    ЛеЗ 0015666







Сећате ли се шта је написао Бајрон напунивши тридесет и шест година: "Па ипак, иако не могу бити вољен, / Хоћу да волим!"  То каже песник , заљубљен у блештаву лепоту и брегове. Хоће да воли по сваку цену!
    Отровала ме је смртна узалудност: хоћу да волим.
    Више није важна естетика ("Естетика је за мене енергија - каже Неш - снага." )  
     На аутобуској станици, растали смо се Неш и ја некако неочекивано брзо. Можда је очекивао да да позовем у посету?
      Неш је створио неки посебан стил живљења, "нешовизам", али га није дефинисао...
      Личио је, понекад на Бајрона. 
      Понекад сам помишљао да ће му доћи главе тај његов посебан стил живота, та смртна узалудност, апсурдност...."

     * *
     На Зеленом Венцу је мазда налетела на неку јадницу, која је остала мртва на лицу места.
    Стигао сам да видим како возач мазде скупља брисаче по асвалту, док га пролазници испитују зашто није пре закочио. "Кочио сам десет метара, али возио сам брзином од деведесет. Она је претрчавала на црвено..."
     Куд је толико журила? Да ли је од неког бежала? Од пијаног мужа?

    **
    Хтео сам да напишем роман о нечем непролазном, о томе како сам сасвим неочекивано заволео мирис и укус јагода са шећером, и предвечерње шетње до врха Јелењске Стене. Нисам тамо ишао као какав занесењак сам, не. Хтео сам да опишем једно бујно пролеће у дубокој провинцији, у градићу на Пеку, одласку на Старо и Ново гробље, где смо уместо посете гробова преминулих рођака изговарали речи љубавних песама у славу оних које је Бог узео пре времена. Али - још увек сам осећао да је у романима и уопште књижевности на цени била - лаж, књижевна. Измишљање, додавање онога што није било, и можда ми је зато било лако да се одрекнем жеље да напишем роман о искуствима која сам стицао, пре свега роман о - тако сам звао у себи једну особу - Лари...
     Осећао сам неку чудну, неизрециву носталгију према Звижду и Хомољу, и уопште према североисточној Србији, иза које је било нешто још дубље од мрачних пећинских понора, где су нестајале најдрагоценије ствари и сећања. Постоје читави слојеви ризница - заборава, чији је прави власник неизрецив бездан... 
    

      (...)

 ЛеЗ 0015654
__________________
    
      = извор: из белешки необјваљених, 1973. 
     


...
  
Понедељак, 29. VII 2002. Око 1:30 ч

Комарци - крвопије!

Жеђ.

Да ли ме је пробудила жеђ, бескрајна, или музика бекрија у даљини?
Сањао. Кошмар. Лопови упали у - библиотеку. И краду, ексере! И друге ствари. Не могу да их истерам.

Снови хаоса.

Старији син се јавио из Београда око 22. Ш. - не.
Зрикавци. Ноћ.

(С)везаност.
Српска епска нар. песма у којој се помињу "Кучевкиње и Браничевкиње"; после свега, долази смрт и има очи избодене, коју надживљавају споеменици-речи, понека мелодија.
Зрикавци. Букети звезда. Због њих сам изашао у мрак и стигао у ову собу преображења.

Човек без наде је ходајући гроб.
Синтеза је зрели плод душевне равнотеже.
Таложење искуства је отпочело у овим бележницама.

Није потребно да видим одштампаних 35 наслова мојих Сабраних радова ради самољубивости, већ да имам једно такво, потпуно, искуство иза себе, у себи.
Путовати Србијом. Описивати - сем обреда - пејсаже. Пределе и људе обрасле маховином.
Предање. Споменике језика.

Зрикавци. Трећа цигарета!!

Слика. Обала Пека. Врбе. Сена. Дом културе. Из сна.
Уз дом - празна просторија, пуна старих ствари. Видео то јасно у сну, Као да је обасјано јаким снопом светлости рефлектора.
Прича човек из сна - о попу. Не сећам се те приче.
Не оглашавају се кукувије.

Иван заспао у трпезарији.

Пролећу авиони - високо.

Хоћемо ли успети да откупимо све оно како бих хтео?
Шта ли је некада било на ...?


8: 10 ч.
Устао. Грозница. Скувао себи кафу. Појео 2 клипа куваног кукуруза.
Слетела гугутка у двориште кад сам излазио из летње кујне са кафом.
Библиотека. Цигарета.

Раскокодакало се суседство.

Бубрези...Лавежи.

Сеобе. Продаје. Куповине... Куповине...
Паунови Бране Аћима. Женку - појео пас на гнезду. Мужјака - исто.
Судбина лепоте у свету? - Без везе!

Сенице. У дворишту.

Лубенице - не погодује им башта у дворишту?
Тишина. Само повремено гласови птичица.

Понедељак.

Вођени Легендама. Орачи живе традиције.
Орите дубље, до тајних знања и имања.

Шта је са мојим огњилом и кременом?

Варнице. Мали пламен.

Био код брата Мише. Однео чаше.
Донео лубеницу. Дебелокорка. Слатка...
Сазрело бело грожђе, већ.


Око 16 ч.

Прошетао са Иваном уз Зукву, све до Крајњег Потока....

Први пут видео змију црну са црвеним ушима. Вијуга потоком.
Као да плеше црвена ружа. Која је то врста? Нека нова сорта, укрштена? Отровница?
Пастрмке - од Шумчеве куће до прве обрушене бетонске бране...

Апсолутна запуштеност имања уз Зукву - можда као пред последњу обнову овог села, око 1710....Али ако би неко питао да купи ту безвредну шумску земљу, коју нико предуго обделкава, наишао би на намргођен поглед, можда и неку грубу реч. Такав је то свет...


Око 19 ч.

Вечерали.
Иван шета баштенском стазом и певуши.
Друга авлија, ораси. Бицикл, Димитријев...
Жагор у оближњем дисконту.
Пастрмке по вировима.

И црне змије црвених ушију... . Враћају ми се и слике оног козара које мирно пију воду из Зукве, иако према њима вијуга она змија...

Око 20 ч.

Будућност.
Блиска и даља.
Немати, И имати.
Будућност може променити - новац.
Где је ватра горела? То јест пламен закопаног блага?
Физички рад. Сутрашњи дан.

Зрикавци.

Капитал - живе традиције. Непознате. Сахрањене.
Сутон. Под сводовима. Наше шупе.
Враћају се легенде о закопаном благу.

Оно што је сањала покојна мајка, није било којешта. Напротив. Брат и отац су одустали на двадесетак сантиметара. Копали су и нису нашли ништа, осим... парчета ћерамиде,
И други су одустајали, или копали на погрешном месту.
Златно Руно - колхидски мит - по њему смо живели и ми скоро читав живот.
Шта ћемо једног дана ископати, брате, пун ћуп или пуне бисаге? Или неку белу змију?

Око 22 ч.
Легао, али ннисам могао да заспим, јер сам преко дана одспавао сат - два. Устао и дошао у библиотеку. Ту је Иван нешто прелиставао...Ноћ. Зрикавци.
Изашао под веранду, видим свица који лети високо...

Враћам се да спавам, иако ми се не спава... Србија је на путу да постане пуста земља, Боже, спаси!

Србију "репрезентују" градови, веће вароши... Сеоска Србија је укоровљена. Дивља. Подивљала.Континентална прашума. Србија више нема биолошки доток - село, неисцрпни извор. И сваког дана ће бити све горе... (....)*


_______


* Белешка исписана ових дана, када сам горње редове прекуцавао из једне свеске исписиване током јула месеца 2002. године - пре четрнаест година... - Како сам био у праву, и сигурно је да то нисам видео и осетио једини у Србији. Углавном нисам придавао посебни значај својим бележницама и дневницима, јер је у њима записиван непосредан осећај, без дотериовања и било каквих књижевних амбиција. Записивао сам јер сам видео незауставиво надирање пропасти, не само једног села, или на хиљаде других српских села, већ читавог једног света, које је погурало бомбардовање НАТОа 1999, али и једна фатална унутрашња политика, и сила једноумља. (Уочи Велике Госпође 2016.) >>> видети више
 >>>>>>

    .
ЛеЗ 0007720 



1 коментар:

  1. Анониман10. јул 2018. 15:34

    Nepoznata Srbija? To je skrivena Srbija, skrivena s razlogom višeg cilja, da ne bi dospela u iskušenje da bude zaprljana. Ponekad čuvamo od očiju drugih ono što nam je dragoceno, jer u prirodi čoveka je da sve što vidi lepo, odmah mu oči iskoče i dobije neodoljivu želju da to prigrabi za sebe, da otme od drugih, od prirode, pa čak i od same Lepote. I kad bi mogao, čovek bi sve to proždrao, krijući se da ga drugi ne vide, a kad ga obuzme osećaj sopstevnog "ponosa i veličine", onda svaki sram biva prekriven odećom lažnog glamura, samozadovoljstva, samoživosti, i samo... samo... samo JA. Pred drugim svetom ispoljiti se, pa nije važno ni kako. To JA je mesto gde nema drugih ljudi, nema ni ptica, gusenica, ni mrava, nema šuma ni livada, reka, ni okeana, nema prirode, nema Boga...

    Kako otkriti taj sram ispod naslaga samoljubivosti? Zar nije u tome lek za vidanje rana unutrašnjeg srca Srbije, njene suštinske vrednosti koju čine ljudi?!? Priroda nam je već data za džaba. Ni to ne vidimo, a još manje osećamo. Pa kako onda osetiti čoveka i skrivenog Boga u njemu? Taj Veličanstveni i Premudri se skrio od ljudi da bi osetili šta znači čežnja za voljenjem. Iz te čežnje izranja onaj osećaj stida spopstvenog vida rita i dronja u koje smo se obukli. Tako otrcani šatamo ovim svetom u beznađu, slepi i gluvi za sve ono što se zaista dešava. Pa čak, iako sagledamo stvari, ne vredi i jednu reč izustiti, jer svaka bi došla iz prljave posude našeg dijapazona znanja kojim samo mislimo da vladamo. Objasniti Lepotu nije lako, možda je i nemoguće, a kamoli reč lepote pustiti iz sebe. Vidi, pišem reči, a pitam se ko li to iz mene progovara? Nisam Ja. Moje Ja bi samo ćutalo i patilo što nema dovoljno dubine da izrazi lepotu tog skrivenog, koja i nije sa ovoga sveta, koja nema reči ovoga sveta, niti pojavni oblik koji može da se objasni, a kamoli rascveta u hiljade boja i utisaka...

    I ta fotografija natrule kruške samo mi budi osećaj kako smo mi ovde slučajni prolaznici sa malom misijom, ali velikim srcem koje nikada nećemo moći otkriti. I ta kruška nosi lepotu ideje rađanja novog bića kad opadne, neće nestati samo će je zemljica prigrliti, i pomoći da ispod tog stabla na proleće procveta prva ljubičica.

    Kako skinuti te krpe, i obući nove odore dostojne te prve ljubičice? To je naš zadatak. Veličina u nama priznaje koliko smo mali nad tom idejom nicanja male ljubičice. Mali nad prirodom koja skriva od nas svoje zakonitosti i iznova nas, iznova zbunjuje i u isti mah očarava.

    Pre neko veče sam milila na tebe, Miroslave, čak započela da pišem neko kratko pisamce, ali me reči nisu htele. Sedim pored otvorenog prozora i slušam kako kiša lije. Vlaga klizi niz ovu tastaturu, dobuju udari prstiju i ritmu pljuska, ne znam ni šta pišem, nije ni važno... neka... Možda neka sila tera i mene na ovo činjenje. Još nisam došla ni blizu nečinjenja, gde lepota izvire. Ponekad čeznem da popijem sa tog izvora.

    Biće unutar sveta je najosetljivija tačka, malo, kao zrno koje traži nađubrenu zemlju, i ovu kišu, da ga natopi milošću Božijem, ne bi li počelo da raste i razvija se... neizbežna je trulež zbog crva i đubriva za plodno tle... ono što zaista ostaje, ostaje zauvek kriveno pred očima sveta. srce nema oči, ono je poseban organ unutrašnjeg vida koje je široko i duboko i nesaznatljivo kao vasiona...

    Pozdrav prijatelju
    Su

    ОдговориИзбриши

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З