Translate

"Бескрајна Архива прилога ЗАВЕТИНА" (TUMBLER)

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

понедељак, 19. новембар 2012.

Четири кратке приче / Владиир Јагличић

Знак препознавања: Бела Тука Друз.Ур
Велики човек  

Највиши човек нашег села био је Тодоровић Милија кога су сви, због висине, називали Јолпаз. Нисам сигуран шта значи та реч, вероватно је турског порекла, можда би ми на то питање одговорио неки речник који, наравно, нећу консултовати, јер немам ништа против спасоносности незнања. За мене реч "јолпаз" значи један висок лик човека који се, помало, клати кад корача (па су га, из зависти, називали и суклатом, што је реч непријазна колико и јолпаз). То друго име, Јолпаз, прилепило се уз њега и потиснуло оно прво, које му је на рођењу даривао кум. Зацело се, од тог имена, Јолпаз, за цело село претворио у Јожета. Можда смо били под утиском Назорове новеле "Вели Јоже", ко зна, она је тада била део школске лектире. Ми смо Јожета обожавали, јер, једини у селу, није морао да скочи да би закуцао кош. Игралиште нисмо имали (биће саграђено у време мог одласка из села), али су сеоски младићи на бандеру, испред продавнице, окачили један комад лима, преостао од неке проваљене кофе, утегли га дебелом жицом и, уместо мрежице, придодали остатке стрининог или теткиног поентласа. На том, једном кошу, играли су кошарку, најчешће са фудбалском лоптом, јер кошаркашку у селу нико није имао, све док је није донео Зоћа, онда кад га је његов отац Дине, по разводу, из градске школе пребацио у сеоску (јер је у градској био понављач, није могао да је заврши). Јоже би стајао под кошем, чинило ми се да је већи и од саме бандере. Подизао би, повремено, руке, делио банане, одузимао лопту једном шаком и, чак и не поскакујући, закуцавао кошеве, један за другим. Сви су га желели у екипи, али је он бирао, намерно, оне најслабије, да би онима најјачим могао да се наруга. Био је херој нас, мањих и слабијих. Узео би, намерно, некога од нас, мање деце, у тим, и ми бисмо победили сваку другу екипу, чак и кад би у њој било више окретних, за кошарку даровитих, младића. Неколико пута сам био у Јожетовој екипи, готово не верујући да ме може снаћи таква једна почаст. Поносио бих се читавог лета и спомињао те победе и успехе које, искрен да будем, никада касније, у животу, нисам превазишао.

Кокоши

Кокоши су у мом дворишту представљале припитомљену дивљину непребројних птичјих јата. Нису умеле да лете као дивље гуске, које су, понекад, правиле стрелицу на безданоме небу, путујући у правцу даљине, само њима знане (а лет смо им кварили тако што бисмо, изненада, побили зашиљено дрво у земљу: истог трена поредак, горе, на небу, оне правилне стрелице би се нарушио, као да смо шиљак заболи у велико срце првог летача; можда смо, одавде, рано, завидели, ономе тамо што нам је недоступно - дечја лица би нам због те небеске покваре обасјала неизразива радост). Не, кокоши су лепршале с плота, узбуђено, са важношћу, кокодачући, нарочито ако су пре тога снеле јаје (многи старији људи су корили своје брбљиве жене следећим речима - што гракћеш као да си снела јаје?). Кокоши су, за мене, имале неизразиву моћ светлуцавог слагања перја са шије, уз које је, ка широким леђима, длан клизио меко и подашно, зарана вапећи за миловањем. Иако стално плашљиве и неповерљиве, можда верујући да сам неки огроман певац, многе би се, преда мном, скутриле и укочиле, очекујући да ћу скочити на њихова леђа, канxама уронити у крила, а кљуном их уштинути за кресту, онако како су то чинили крупни петлови седмокилци. Али, уместо тога, ја бих покупио њихова лака, вечитим ношењем јаја, изнурена, телца, и односио их на кауч, избачен испред наших врата, где бих легао на леђа, непрестанце их милујући од кресте према леђима, покушавајући да осетим бестежинску мекоту перја. И оне би, чинило ми се, задовољно раколиле. Чудиле би се зашто их држим заробљене, а онда би се привикле на мој длан и почеле да куњају, онако како то чине бића која напушта живот. И у томе је, примећивао сам, било сласти одласка, моћи неприсуства, тајне одустајања од навика. Прву дрхтавицу страха заменила би опуштеност мишића који су свикли на земљу заборавивши на предачки лет. И ми бисмо заспали, ронећи у заједнички сан, надежни завичај живих бића која чекају васкрсење. Пролећно сунце би се, мада у препирци с куштравим поветарцем, радо сложило са тим раним одлукама: миловало је моје лице и птичији кљун под склопљеним жмиравим окицама као невидљивим дланом.


Центар


У центру села, или, боље рећи, у центру основне дужи пута која се уздизала према Сугубинама и Пчелицама, стајала је једна од највећих грађевина за које је мој свет знао - сеоска продавница, с Месном заједницом и домом културе. Сви путеви водили су у продавницу коју смо ми називали Задругом, мора бити зато што је, некада, одмах после Другог светског рата, ту било збориште нове власти која је покушавала шумадијске сељаке натерати да се учлане у радне задруге. Од тог покушаја није било ништа, али је, као за многом другом пропасти, остало вишезначно име, подсећајући на оно што властима, сигурно, није било мило - на стару сеоску задругу неподељених домаћинстава, под патронатом једне управе, десне руке бога-оца. Преко пута Задруге и Дома културе налазила се мала сеоска пошта, а испред ње - игралиште, фудбалско и кошарашко.
Иза поште, до пута, мени се чинило одувек - стајале су, наслагане на хрпу, гомиле дебала; стално сам се питао ко их је ту допремио, где су одваљена од корена, и доспела, овако поражена, на простор поред игралишта, крај пута, да опомињу шта се нама, живим бићима, може догодити; то је била сила неумитности, којој је недостајала визија борбе. Сатима сам седео на тим деблима, не верујући да су померљива. С временом, она су постала дом за многа бића чији је живот био тајанствен и скривен оку. Она су се повремено уткривала у разноликости, на овај свет из оног донесене, лепоте, у коме су непојмљиво живела - беху то бубице, опнокриле, шарене, жуте, провидне - да би, одједном, наишле велике и црне, с роговима који су прсте одучавали од додира.

Извори

Село се, на узвишици, настављало на Гледиће, али их је и саме настављало. Засеоци су, често, подножја пред брдима. У свакоме по извор. Непресушност чистоте, ето шта очарава. Нисам схватао зашто су нам у школи говорили да је вода материја без укуса, боје и мириса. Вода није материја. Она је биће провидне боје, провидне све до сржи, са укусом чистоте и мирисом испуњења. Најближи школи био је извор Стублине - кад кренеш према Шаренику, одмах иза Радованових, Мишетових и ]итиних њива.
У шумарку изнад извора чича Радован често напаса, или како ми то овде кажемо, чува овчице и козе. Он с њима разговара онако како ја то чиним с бубама, травкама и кокошима. Свакој зна име, порекло, датум јагњења или мркања. Има међу њима и јаловица, рогана и шутана, има и бесполних адума, али их је више код јаради којих у селу нема много; (кад се појави адум, чека се први посек, јер адум, немајући полних обележја, не може да мокри, живот адума само мучи, ваља га ослободити, да не премире у мукама; често ветеринари, или људи искуснији, отварају адуму мокраћне канале, на стомаку и онда се мокраћа слива низ крзно, али то је само тренутно ослобођење; често адум при нестручној хируршкој интервенцији и прецркне, па тако ни за посек не стигне; адум је треће близанче козино, по правилу: једно је мушко, друго женско, трећи је адум).
Вода је у село доведена са горских клисурина, где тече слободно и чисто. Кад изађеш у планину, ту воду пиј са саме реке (чак и онда када је, десетак корака изнад тебе, залутао xелеп дивљих коња или крдо крава које се, по правилу, напоје, а онда помокре у реку; и тада је река чиста - камен је чисти и поново претвара у питку лепоту). Слободно пиј из шаке, ништа више се у животу не може постићи. У доњим деловима села, преко друма, ка проломима и думачама, вода није тако питка као према Сугубини и Шаренику. Свако сеоско домаћинство подигло је чесму, јер је Србија земља чесама. Вода је као мед. Неки кажу да је кречна, да је кваре многобројне сеоске штале и пољски клозети. Мој стомак, моја утроба, знају да су најобичнији лашци. Ако је било у овом животу здравља, онда од питке сеоске, горске, воде. Онда од траве, зелене, од шума у којима се дише слободно. Вода и ваздух су ми напунили тело и обликовали душу - они су, заправо, саставни део тога нечег што се друкчије и не назива до душом. То је жуђена чистота, то је слобода за којом се вапи. Она се, с временом, претвара у људски облик, у облик најбољег друга, или вољене жене. Тако нам они постају ваздух који дишемо, вода коју пијемо, јер смо научили наук давања и непрестане жртве. Јер смо се научили стрпљењу с којим чекамо, вековима, дан кад ће устати мртви. Од тог се чекања нећемо уморити, ни вода није.

недеља, 29. јул 2012.

Трагом вести: ПОЛИТИКА МЕЊА ВЛАСНИКА

Дотрајала форма, тј. ограда, лето 2013
....
Компанија "Ист медија груп", регистрована у Русији, од јуче је нови власник 50 одсто компаније "Политика новине и Магазини". Свој удео у компанији продао немачки ВАЦ. Имућни бизнисмен Мирослав Богићевић, један од финансијера ДС-а, повезан са "Ист медија групом", саопштио УНС.
Нови власник 50 одсто компаније "Политика новине и Магазини" (ПНМ) је компанија "Ист медија груп" која је регистрована у Москви. "Ист медија груп" јуче је купила 50 одсто власништва ПНМ-а које је до сада држала медијска групација ВАЦ.

***
СНС: Скандалозна одлука о продаји
Српска напредна странка саопштила је иза одлуке да "Политика" промени власника стоји покушај Демократске странке да "угуши медијску слободу".
СНС је оценила да је "скандалозно и срамотно то што је најстарија новинска кућа у Србији 'Политика' преко ноћи, без ичијег знања, нетранспарентно, променила власника".
"СНС пита да ли иза те закулисне радње стоје Мирослав Богићевић и Душан Петровић или можда Божидар Ђелић, као и да ли ДС мисли да све новине у Србији, попут 'Блица', треба да буду њено партијско гласило", наводи се у саопштењу напредњака.

***
Како јавља дописник агенције Бета из Москве, стопроцентни власник "Ист медија групе" је Александар Трбовић. Та фирма регистрована је 12. јануара ове године, са оснивачким капиталом од 10.000 рубаља, односно 250 евра. Извори упућени у медијску ситуацију у Русији рекли су агенцији Бета да је та фирма потпуно непозната и да нема никаквог утицаја у Русији.

***
Демократска странка у саопштењу објављеном на њиховом сајту демантује и снажно осуђује данашње оптужбе СНС-а и УРС-а да ДС и њени функционери стоје иза промене власништва Политике.
"Владајућа већина која се ових дана формира и која претендује да управља Србијом, континуирано и пре ступања на дужност покушава да обманом грађана Србије и скоро свакодневним нападима на ДС направи одступницу за евентуалне политичке неуспехе са којима ће се суочити након формирања Владе Србије јер се тек сада суочавају са свом комплексношћу ситуације у којој се Србија данас налази" саопштио је ДС.
Како се наводи, приказујући економску ситуацију и параметре значајно лошијим него што јесу, срамним оптужбама да ДС покушава да угуши слободу медија у Србији, Млађан Динкић који је главни креатор економске политике Србије у последњих 12 година, творац и аутор Закона о информисању и СНС чији је в.д. председника био аутор озлоглашеног и недемократског Закона о информисању, данас оптужују Демократску странку да са тајкунима гуши слободу медија.
"Данашњи наводи и оптужбе СНС-а и УРС-а су опасни по демократију у Србији и веома индикативни, посебно имајући у виду чињеницу да су највећи тајкуни утицали да се оваква парламентарна већина и формира", наводи се у саопштењу.

***

     видети више: ПОЛИТИКА МЕЊА ВЛАСНИКА

***
        Занимљиви коментари:
 

Odoh Ja

Znamo li ko su vlasnici drugih medija, i štampanih i televizijskih, jedino za RTS znamo da je Javni servis gradjana Srbije.Konačno zakonom se mora urediti javnost vlasništva nad medijima u Srbiji. Zašto toliko misterije. Može li kod nas nešto normalno da se zna o vlasništvu kao svuda u razvienim zemljama Zapada. Izgleda da ne može a puna su nam usta evropskih vrednosti.E muka mi je više od svega i odoh u EU sam i bez ulaska Srbije u njoj, da se barem nadišem zakonitosti pa makar i prao čaše po restoranima.

(среда, 18. јул 2012, 11:57)
anonymous [нерегистровани]

Prava adresa

Svi se nešto čude i vrište, a koliko se ja razumem u kapitalizam(koga smo hteli sami)prethodni vlasnik je mogao da proda svoj udeo u "Politici" kome hoće i najverovatnije onome ko plaća više. Ono što je nedopustivo što nije objavljen tender za tu prodaju, valjda je to kod nas tako po našem zakonu.Nemoguće je da "tehnička" vlada( pecdeset posto je vlasništvo države) nije bila upoznata sa ovim i prava adresa od koje se treba tražiti odgovor i podgovornost ako je ima upravo Vlada Srbije.

(среда, 18. јул 2012, 00:25)
anonymous [нерегистровани]

Eee moj narode srpski!

Tesko Vama a i meni sa Vama. Mi smo jedna drzava sastavljena i vodjena glupostima i neverovatnim mizerijama. Ja se posle toliko godina provedenih u Australiji vracam u Srbiju kao penzioner i sta sam sve doziveo pripremajuci se za taj dolazak od naseg Konzulata u Australiji za zivota vecih gluposti nisam ni video ni cuo a neverujem da ih i u jednoj Africkoj ili bilo kojoj zemlji na svetu ima??? Neverovatne gluposti i peripetije da kada bih Vam sve ispisao trebala bi mi jedna debela knjiga! Zato se ne cudite sto se sve ovo desava u nasoj zemlji Srbiji. Riba ne smdrdi od repa vec od glave. U Srbiji ima pametnih ljudi ali zasto taj pametni narod nece da se upusta u politiku vidjenja zemlje neznam? U tome je nasa tragedija i zato ovako zivimo. Za sve to narod je najmanje kriv.
  
Bezobrazluk
Ovo je stvarno prevršilo svaki meru. Najstariju srpsku novinu kupuju neki Trbović i neki nejaki Uroš, a iz firme koja je registrovana u Moskvi, za koju niko u Rusiji nije čuo. Ovi domaći prozvani se prave Englezi. Rukovodstvo Politike je bez komentara iz DS ka
žu nismo mi. Ne nego sam ja. Koga bre folirate sa tim Trbovicem i tim Urosem. U koju EU ste vi hteli da nas vodite. Kako vas bre nije sramota. Milošević je bio pošteniji od vas, dovodio je razne Žike i Struje i smenjivao ih, ali se nije krio.

Ре: Руска Реч

Ама прочитај прво текст. Ако су Урош Стефановић и Александар Трбовић Руси, онда сам и ја. Шта нисте никада чули за српске медијске магнате Уроша и А. Трбовића?


(уторак, 17. јул 2012, 18:34)
Perkunic [нерегистровани]

Opozicija

DS-u nikako nece pomoci to sto ce drzati stampane medije,bar ove koji su kod nas u opticaju...Mislim da vlast treba da razmislja o osnivanju novih medija na nasim prostorima,a opoziciji ostaviti da koristi sve one koje je nekada koristio i Slobodan Milosevic...

         !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!


четвртак, 31. мај 2012.

И даље без доказа / Небојша Крстић


Поводом текста ,,Доказ је медијски Србистан“, ,,Политика”, 30. маја
Само је донекле у праву Бошко Јакшић када у свом одговору на мој деманти каже да сам „служио стари кадар, артиљерија”. Мислим, јесам служио кадар, јесам стари, али не артиљерију већ АБХО. Као такав обучен сам да препознам контаминацију.
У свом надахнутом тексту каже да сам „латентни комсомолац”, „саветнички преторијанац”, „бахати медиопазитељ”, па тврди чак и да ми није „први пут да дајем погрешну дијагнозу”. Признајем да сам запањен. Питам се да ли г. Јакшић заиста мисли да ће дисквалификацијама ad hominem доказати оно што није истина.
Каже Јакшић да му је жао што са мном полемише сад кад сам бивши саветник. Па што није свих ових година? Било је оних који јесу. Али г. Јакшић није имао примедби, него баш сад, кад сам постао бивши. Храброст? Хм.
Да би доказао своју теорију позива се на извештаје различитих организација и агенција о стању медија у Србији.
Бојим се да се нисмо разумели. Свако има право да оцењује то стање. И г. Јакшић има право. Има га и моја маленкост. Вероватно се наша мишљења не би много разликовала у констатацији да оно није ружичасто. Али када у одбрану медијских слобода данас устају они који су писали и уређивали „Политику” у њеним најсрамнијим периодима, деведесетих, без отпора, можда постоји простор за дискусију о квалитету накнадне храбрости и слободољубља....

_____________________________________
... 

Бошко Јакшић

Доказ је медијски Србистан

Поводом текста „Нека Јакшић докаже тврдњу“, „Политика”, 29. маја
Човек који се зове Небојша, презива Крстић, који је служио стари кадар, артиљерија, припада оној групи људи које треба подсетити да постоје три степена истицања: истиче се, веома се истиче, и узалуд се истиче.
Латентни комсомолац са јавном амбицијом да остане упамћен као лорд чувар печата демократских слобода српских медија, тражи да докажем тврдњу да су он и други активисти ДС-а учествовали у режирању медијске слике Србије, да су тражили да медији стварност представе у ружичастим тоновима, све зарад партијског интереса.
Помало сам тужан што се све ово није догодило пре него што г. Крстић мора да испразни саветничке фиоке у Председништву Републике. Ускратио ми је задовољство да полемишем са неким на функцији, што је, признајем, много већи изазов.
За почетак, Крстићу, драго ми је да сте се препознали. Ваша храброст да се огласите, помешана са потребом да се оправдате, радује.
Људски Вас потпуно разумем. Још одавно. Уместо лекарске каријере, Вас је стари друг, ничим неизазвано, убацио у посао за који сте се квалификовали оном чувеном реченицом: „Ја сам као мали слова научио у ’Политици’“.
Као такав медијски гуру и саветнички преторијанац путовали сте по свету, сретали важне људе. Биће да Вам се, по оној „с ким си, такав си“, допало да будете моћни медиопазитељ. Па Вас је понело.
Што је такође људски, али од тог вируса медији добијају инфекцију. Али, није Вам ово први пут да дајете погрешну дијагнозу.
Да пређемо на ствар.
Тражите да Јакшић докаже тврдње. Грешка. Неће Вам од овог тренутка ништа објашњавати Јакшић кога покушавате да дисквалификујете прозивком. Настављам да пишем под псеудонимом Емил Зола. „Оптужујем“. Хронолошки.
„Утицајни медији у Србији су између два круга председничких избора фаворизовали кандидата Демократске странке Бориса Тадића, а по количини некритичког извештавања могу се упоредити само са медијима у Азербејџану и Таџикистану“, тврди Биро за друштвена истраживања БИРОДИ (Бета, 22. мај 2012).
„Како су данас у београдском медија центру саопштили представници међународних посматрача, избори су протекли у реду и по њиховој оцени медији у Србији нису у довољној мери били аналитични и критични према кандидатима” (Агенција Анадолија, 21. мај 2012).
Идемо даље.
______________________
     Из коментара читалаца: Ненад УЕ | 31/05/2012 09:53
Господине Јакшићу, читам Ваше колумне већ годинама, на жалост у последње време више у електронском облику. Углавном се нисам слагао са вашим виђењем политичке сцене и пристрасности коју се исказивали за господина Тадића и његову странку али ми је драго да су и Вама напокон отворене очи за неке објективне видике. Разумем људе који гаје одређена политичка осећања као што их и ја имам али ја никада нисам подржавао одређену странку већ само понеке идеје које су биле усаглашене са мојим док сте ви раније у многим чланцима отворено стајали уз ДС и БТ а сад их нападате. Зашто?

петак, 16. март 2012.

Наметачки чланак у тиражном листу

Ново коло „Сто словенских романа” у издању „Архипелагa” представља словачке писце Антона Балажа и Станислава Ракуса, контроверзног Руса Дмитрија Бикова и македонског хроничара Балкана Драгог Михајловског

„Вишак фантазије – то је већ револуција, глупост, губитак укуса. Треба само мало поправити, али у томе „само мало” се, као што знамо, састоји читава уметност. На Земљи је скоро све исто, само мало грубље, мало баналније, мало промашено“, каже Катја, јунакиња романа „Евакуатор“ Дмитрија Бикова (1967), једног од водећих руских прозаика, који је објављен у преводу Љубинке Милинчић. Дистопијска прича се одвија у савременој Москви и околини. У фантазијској позадини тајне ванбрачне везе Катје и њеног љубавника „ванземаљца” назире се транзициона збиља Русије. Биков иронично евоцира корпоративно пословање и потрошачки модел живота, уз свакодневицу небројених малих терористичких напада који сеју панику међу становништвом.
Роман „Дијакова смрт”, у преводу Биљане Андоновске, представља македонског аутора Драгог Михајловског (1951). Кроз филмично смењивање наративних гласова два јунака, монаха Равула и турског војсковође Тимурташа, приповест се плете око османлијског освајања Битоља, након што је после пада Прилепа Краљевић Марко напустио ове крајеве, те се житељи самоорганизују у тромесечној одбрани града. Михајловски није склон пуким историјским реконструкцијама, поетизовани унутрашњи токови протагониста успостављају дијалог различитих цивилизацијских погледа. Универзализацији приче доприноси специјални гост лик – Белзебуб. Мада се као наратор појављује само три пута, он се промовише као покретач земаљских збивања: „И данас, много векова након догађаја о ком сам вам говорио, може се проверити његов исход. Идите и видите: света гора која је за хришћане била у Битољу, постала је симбол ислама. Питаћете зашто? Одговор је зато. Не знам шта друго да радим. Моје је да мењам”, каже он. Драги Михајловски је луцидни хроничар давно минулих епоха Балкана. Запажен је и његов роман „Бајазит и Оливера”, љубавна прича из женског угла, о српској кнегињи Оливери сестри деспота Стефана Лазаревића и султану Бајазиту.
Словачки ромасијер и сценарист Антон Балаж (1943) романом „Логор посрнулих жена”, према којем је снимљен и филм, сатирично дочарава дилеме прве деценије послератне Словачке. Нови односи и насилно увођење нових система вредности огледају се у животу радног логора за посрнуле жене, где педесет три бивше проститутке пролазе пут „прочишћења” душе и тела, под паском припадника полиције и паса чувара. „Док код појединца буди различите врсте најлепших и најјачих страсти, наго тело се, кад је о државном апарату реч, третира као објекат за мучење – као слободна територија коју треба укинути”, каже у поговору Мића Вујичић. „Логор посрнулих жена” превела је Зденка Балинт-Белић.............
       В. Рогановић  објављено: 16.03.2012.

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

svetozar vlajković | 16/03/2012 08:33
Kakva je ovo tupljavina? Pišite jasnije
ili se manite tog posla.
____________________
  • КАТЕГОРИЈА : Ново Наметачко  смеће по укусу "поликомесара у култури" . Види "Едиција „Сто словенских романа” чији је извршни уредник Гојко Божовић, објављује најбоља остварења словенских књижевности настала после пада Берлинског зида и највећи је међународни књижевни и издавачки пројекат у који је тренутно укључена српска књижевност, уз подршку Министарства културе Србије. После објављивања едиције на словенским језицима уследиће и њихово превођење на енглески, а за објављивање избора романа из ове едиције заинтересовани су издавачи у Немачкој, Француској, Италији… "


Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З