ECCELLENZA IPERBOREO или КРАЈ ДИПЛОМАТСКЕ КАРИЈЕРЕ / Белатукадруз

Аутор на језеру шведском на којем је Улрике имала своје пристаниште, ових дана (јануар 2018)

ECCELLENZA IPERBOREO 

или 

КРАЈ ДИПЛОМАТСКЕ КАРИЈЕРЕ

...Био сам бунован кад је, у мом предсобљу, сутрадан, ујутру, зазврјао телефон. Кроз прозор своје собе видим да је напољу, преко Тибра, Сунце и да сја, као да гори. На телефону је била госпођа Нордсрем.Каже ми промукло, да треба да се спремим, да чујем зле вести.Питам: значи рат?За један тренутак настаје тајац, затим ми каже, француски, да Немци бомбардују Београд и да варош гори. Сад су јој пријатељи јавили. Она ће покушати да чује више, али је хтела да ми то каже, да бисмо се спремили на све што ће доћи. Она ће доћи код моје жене у посету. Треба да се држимо храбро.Ја сам био спустио слушалицу и не чујем даље шта говори.Видим у дну предсобља собарицу своје жене, која се била тргла, као и ја, из сна. Има црну собну јутарњу хаљину на себи, али видим да се тресе од плача. Дајем јој знак да ћути.Полако, одлазим до врата собе у којој ми спава жена.Пошто је у њеној соби мрак, палим тихо једну светиљку, крај њене постеље и, да бих је пробудио, милујем је по глави.Она се трза и уздиже у постељи као да хоће да скочи.Очи су јој огромне.Наслутила је шта ћу јој рећи, и пре него што сам отворио уста.Кажем јој да треба да се спреми и чује зле вести.Она ме гледа уплашено и пита: рат?Кажем: Београд гори.А пошто знам шта за њу то значи, стежем јој обе руке.Знам да ће сад, за један једини тренутак, видети све оне који су отишли и који се нису вратили, а видеће и оне који су јој блиски.Оца, ког су одвели, кад су таоце вешали. Матер, на поду окупаторове полиције, на црвеној цигљи. Милутина, који полази на јуриш у оној вечној пози, у којој на јуриш полазе храбри официри, који гину у првој битки. (....)Она има у вароши која гори две сестре и два брата.Кажем, треба чекати. Отићи ћу у палату Боргезе да чујем новости.. (....)Није плакала, нити викала, затворила је очи. Не виче. Потпун је неки мир у соби. Чуо сам само како, некако језиво, цвили. Никад је дотле нисам чуо да цвили. А тај тихи плач био је гори, него што су нарицања. И те сузе, залепљене за трепавице, ужасније, него оне које се лију.Треба стегнути срце. Има их сад безбројних у нашој земљи, који су несретнији. А као да је баш ТО што ће је утешити, кажем: нисмо сами. Ни 1908, ни 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918 нисмо били сами. Са нама су били Руси. Треба изићи. Треба да одемо до посланства. Не знам шта нас чека. Треба се савладати.Она се спушта на јастуке и не отвара сузне очи. Не виче. Потпун је неки мир у соби. Само тихо цвили. Никад је дотле нисам био чуо да тако цвили.
Двадесет и шест дана, после тога, проводим у Риму, у некој врсти кућног затвора. Пред вратима мога стана седи полицај. Други стоји доле у капији. Нашим женама, међутим, дозвољено је да се слободно крећу по Риму. Не прате их. Ја никуд више не могу сам. Поред мене корача детектив.Морам признати, врло уљудно.Прекинуте су нам и везе.Не можемо ништа да питамо. Ни нашу земљу. Ни палату Боргезе. Ни Рим. Уосталом, и кад мој стражар дозволи, да телефонирам – из сластичаре "Розати" – сви, чим чују ко зове, спуштају слушалицу. Сви ћуте. (....)Кроз десет дана било је све свршено и кажу нам да нећемо бити стрпани у логор у вароши Фођа, него да одлазимо из Рима, кроз који дан, у Португал, - па ћемо, после, преко океана, у Лондон, из Португала. Ми онда идемо скоро, свако вече, на Пинчо, седимо на тераси "Валадије", и посматрамо кубе Микеланђела – каткад до поноћи. Ћутимо. Говоримо мало. Чекамо дан одласка из Рима. Карин Нордстрем је узалуд покушавала да дозна нешто о фамилији моје жене, из Београда. Знамо само да је наша варош данима горела и да је сва у рушевинама. Чујемо да има много мртвих од немачких бомби. Кажу шесдесет хиљада..." *

Црњански на самом почетку прве књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА пише: "Сва лица поменута у овој књизи живе, или су живела у стварности.

У овој књизи, међутим, сва њихова имена, карактери, дела, и речи, претворени су у литерарне креације које немају везе ни са једним лицем у стварности, него представљају иреалне фикције према пишчевој потреби за причу о прошлости".

Да ли треба узети у обзир, ову, уобичајену, ограду писца? Наравно, да. Па ипак, морам признати да сам, читајући споменуту књигу Црњанског у Шведској, (после скоро осамдесетак година о догађајима описаним у књизи) и обилазећи руине шведских цркава из средњег века у јужном делу земље, саучествујући у пишчевој незавидној судбини, и уопште трагичном распаду Краљевине Југославије под бомбама немачких фачиста, помишљао и на госпођу Карин Нордстрем, из Шведске амбасаде, и разумевању које је показала за оно што је снашло српског дипломату и његову земљу,  6. априла 1941. године и у данима који су уследили после тога. И мало је фалило да се крај тих старих темеља и места шведских цркава не помолим за душу оне особе која је Црњанском послужила као подстицај да створи лик са таквим именом... Црњански никада није скривао своје одушевљење људима са Севера, он је често тамо КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА био као код своје куће. Па чак и у тим данима пред почетак Другог светског рата, које писац проводи као дипломата, ECCELLENZA IPERBOREO (надимак Црњанског у дипломатском кругу у Риму у коме се кретао) изазива подсмех због одушевљења светом Хиперборејаца.

Црњански не фалсификује чињенице, не заташкава и не глорификује Хиперборејце. Наслућујући страву рата који надолази, Црњански се у тим предратним римским данима враћа у дане када је као дипломата службовао у Немачкој и био у прилици да обилази и чешће посећује Данску, Шведску и Норвешку. Црњански не идеализује ове земље, и не придаје превелики значај антисемитизму који је био запазио у Норвешкој и Шведској (Упсала, гроб Сведенборга**). Црњански је нелажан писац. То се може препознати по низу ствари, али да наведем као аргумент само тај детаљ о крају дипломатске каријере Милоша Црњанског, то тихо језиво цвиљење пишчеве супруге, тј. тај подужи одломак, цитат са самог краја споменуте Црњанскове књиге. Те сузе нису литерарне јер изазивају и многе друге сузе, и осам деценија касније.

Понекад се човек поплаши тих Џингис Кана у историји, тих лудака, сатритеља и уништитеља народа, и живе силе, цивила и небрањених, отворених градова... Црњанскови ХИПЕРБОРЕЈЦИ су, слутим, док гледам небо изнад Шведске, које очигледно запрашују нечим отровним, нечим што изазива депресију, и тугу, веома актуелни данас, а биће и сутра и прекосутра. Али, да ли могу сузе читалаца таквих књига да спасу свет? У сваком случају, било би лепо да обе свеске Црњанскове споменуте књиге буду преведене и на језик Италијана и Немаца, Данаца, Норвежана и Швеђана (ако већ немају!).

_______________

      * Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА II , Београд, 1966, завршно поглавље Микеланђелова мати, стр.: 396-398, 400.

     ** АНТИСЕМИТИЗАМУПСАЛЕ по Милошу Црњанском