Su TANASKOVIĆ
Ko Boga te molim - Piši!!!
Ona bješe u početku u Boga.
Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo.
U njoj bješe život, i život bješe vidjelo ljudima.
I vidjelo se svijetli u tami, i tama ga ne obuze.
(Jevanđelje po Jovanu 1:1,2,3,4,5)
Reče mi jedan prijatelj, ko Boga te molim - Piši!!! I, pokrenu opet nemir u meni, opet ustalasa zdenac odakle izviru sva moja sećanja i osećanja. Zar danas, kada svi pišu i svi se piscima zovu, treba i ja u red da stanem? Moram priznati da sam se toga odavno uplašila. Ne toga da stanem u red samozvanih zbog svojih prilično jakih ili krutih moralnih uverenja iz porodice ponesenih, da ne izneverim sebe i sigurnu anonimu u koju sam se ušuškala, što je više stvar stida od ogoljenosti, nego zaista zbog straha od otkrića nepoznatog u meni, moguće đavolskog, nečistog, smutnog, koje odaju moje reči razlivene po papiru, i ko zna iz kojih dubina i od koga to dobih. Ne znam, i ne treba da znam. I neću da znam! Neka počivaju u miru.
Čovek od čoveka dobija blagodat iz usta kroz reč, ali isto tako i usud. Reč bijaše u početku u Boga. Reč blagosti, obilja neke druge prirode koja nije ljudska, reč ljubavi koju čovek ne poznaje. I onda Bog dade čoveku mogućnost da čini kao i On, da stvara svoj svet, ali tek kad pročisti sav onaj unutrašnji talog koji je dobi od prvih dana spuštanja u ovaj život. Dobi zadatak proviđenjem dat, zadatak spasenja drugih, kroz čišćenje samog sebe. Ali i iskušenja kroz reči. A reči su dela. Što jedan misli, drugi govori, treći čini, pa ti vidi šta se to u tebe sliva, šta nosiš i šta činiš drugome svojim mislima. Reči koje voda mutne i tihe reke života nosi u sebi, preteći da podivlja, izlije se i poruši branu našeg vaspitanja, morala, ubeđenja, samovaspostavljanja ličnosti. Ne može čista reč da izađe iz nečistog unutarja uznemirenih, još ne otkrivenih i osvetljenih tajni. Nema pokreta mekih usta u grču beomučnih skrivanja. Ako i ćutiš i zabraniš im da izlaze, Bog će ih sam poterati iz tebe, prevashodno da te osokoli i uzdigne saznanjem sopstvene pale prirode kao nagradu za taj oset, osim ako te ne skameni, otvrdne tvoje srce i teškim usudom te natera da omekšaš na onom tamnom mestu koje se padom naziva. Ja budim zoru, ne budi zora mene.
Retke su reči sa mekih usta, retke ko biseri, ko čista kap izvorske vode koju čovek još ne zagadi. Jer ipak, sve što izgovorimo ima zadah truleži umrlih iluzija ili nesvarenih emocija ne samo tvojih nego svih onih pre tebe, onih koji ti krv dadoše u amanet. Retki su oni kojima reči izviru kao potočić čiste planinske vode, koji s početka tiho, skoro nečujno šapuće, probijajuči se preko stenja, kroz opalo lišće i izraslu mahovinu, da bi dobio svoj prvi žubor, prvi zvuk, pravi glas. Kasnije se pretvara u reku koja nosi sve što sa sobom pokupi, ili što nehajni u nju bace. I mutna, i teška, i nepredvidiva, sklona izlivanju, nezadrživa i nepoznata čoveku. Šta činiti, da ne osetiš krivicu, šta činiti da postaneš dobar i ispravan, šta činiti da ne razočaraš i sebe i druge? Šta činiti da razabereš bitno od nebitnog, i uspostaviš sopstveni tok sopstvenog života? Da li je to moguće? Teško tebi ako kažeš, teško tebi ako ne kažeš!
Rekoše mi da sve čini Bog, iako ti se čini da si ti nešto učinio. Sve su to čini, magija nesaznatljivog, tajna. Ti radiš, misliš da činiš, a ono ti se čini da si to ti. A ko si ti zapravo prijatelju moj u meni? Prijatelj ili neprijatelj, anđeo ili đavo? Rekoše mi da anđeo pritiska i spušta čoveka na zemlju jer tu jedino može da vidi, čuje, a đavo ga uzdiže znanjem koje mu daje na čistini stratišta njegovog delanja i tera ga, navodi lukavo, jer mora gore, ka nebu, da kroz bol oseti olakšanje, ali svoj ljudski oblik i lik, svoju samoljubivost i lažnu važnost. Mislila sam da je sasvim drugačije, čak obrnuto. I još mi rekoše da je niži svet u kome trenutno živimo obrnuta slika Višeg sveta postignuća. Mi zapravo živimo naglavačke posađeni, ako je istina sve to što mi rekoše. A reč je ta veza između svetova, reč koja lebdi i drži te u stanju između čekića i nakovanja. Reč kao spona, most, duga koja izvire u jednom reci a uvire u drugoj. Živa reč je mera životnosti izraslog čoveka koji je video i čuo svojim očima i svojim ušima ono što mu je proviđenje dalo na dar. Ostalo što postoji u ovom svetu gmiže po prašini, jer moraju da postoje i crvi, gusenice, zmije. I sve mora da postoji i uvek će postojati. Mrtve reči, a i one žive kojih se mrtvi dohvate su vertom raspršene i vraćene onima koji ih priželjkuju. I, sve zemaljsko ostaje na zemlji, zmijina kletva zanavek, skrivenost od očiju i ušiju, tvrdo srce i krute usne, tama.
I jednom se desila magija otkrivanja jedne tajne, ko zna odakle i koliko dugo u čamotinji unutrašnjeg grča duboko skrivene, niotkud, bez očekivanja, plana ili htenja. Da’l je to bio slučaj i proviđenje neću nikada saznati, jer mi nije ni dato. I ne znam kako je to bilo uopšte moguće, i da li sam dobila teret ili olakšanje, kaznu saznanja počinjenog greha ili nagradu za osvetljenje. Da li čovek treba uopšte da ide toliko duboko da bi otkrio leglo ala i nemani koje ga mogu progutati. Ali Bog očito o svemu ima promisao da daje ono što treba, pa makar i iznenada, naglo, čini se čak i grubo, iz najveće ljubavi da uzrastemo i uzdignemo se. Jer te ale su čuvari blaga, za koga i nemamo pojma da postoji u nama. Samo je važno da li ga vidimo u trenutku najveće agonije spasavanja ili smrti sopstvenog života. To je ista pojava samo je različit predznak, što je osvedočio taj čudni ali i kasnije će se pokazati čudesni događaj.
Bilo je to jednog jesenjeg dana, s početka školske godine srednje škole, negde oko moje petnaeste, šesnaeste. Rano jutro, prvi čas u sedam sati, još neprobuđeni, praznih stomaka i glave, sa blagom ili velikom tremom isčekivali smo šta će biti tema za pisani zadatak iz srpskog jezika. U to vreme su se na času pisali sastavi u plave sveske, najčešće o opštim temama o životu, proleću, ljubavi i o Titu. I svi smo se pripremali za te teme u želji da napišemo nešto što bolje i lepše i ostavimo utisak ne samo zbog ocene, već zbog prihvaćenosti i samodopadljivosti. Teške su to prelazne godine kada smo svi žurili da odrastemo, spremajući se za svet odraslih po ustaljenoj stazi koju su nam utabali roditelji, nastavnici, grad i sredina u kome smo živeli.
Ovaj put nas je sasvim iznenadila tema: ličnost iz omiljenog romana. Tajac, muk u odeljenju, usled neočekivanog obrta ustaljenog običaja sladunjavih i lažnih opisa života u koji nismo samostalno praktično ni zakoračili, prepisujući citate i iskićenim tuđim rečima punili prazne stranice plave sveske, a kamoli da smo pisali iz srca ili potrebe. Doduše ponekad se potkradu one nesvesne reči, koje samo dobar nastavnik može da primeti, i jedino što može jeste da vidi u kom pravcu se svako od nas kreće. Ništa više od toga. Takve su to godine bile, godine kada ne možeš pobeći iz gomile, kada uticaji spolja silovito deluju na jednu nerazvijenu i mladu dušu.
Muk prekide šuštanje listova plavih sveski, kao tobož puni samopouzdanja i spremnosti da uradimo zadatak. Još po neki pogledi učenika su se suretali u znak neverice zbog zadate teme, i sleganje ramenima i mirenost sa neočekivanošću datog trenutka. Jedno vreme sam osluškivala tišinu i tražila u sebi koja ličnost me je najviše dotakla da bih o njoj mogla da pišem. Ali avaj, misli su bile nemirne, nisu mi dale da se skoncentrišem na zadatak, htela sam da pišem o svima, a niko mi se nije dao, niko nije želeo da kvarim već napisano, niko mi nije dozvoljavao ni da mu se približim. A možda ja nikom nisam prišla iskreno dajući mu važnost i veličanstvenost sudbine koju je sam Bog poslao piscu romana da je ovekoveči.
Pola sata sam zverala okolo, gledajući povremeno kroz prozor staru brezu kao da u obrisu prepletenih grana mogu nekog da ugledam. Prilazi mi nastavnica i nehajno opominje da imam još petnaestak minuta da nešto napišem, a ja još nisam ni počela. Kreće da me hvata panika, jer svi oko mene su ispisali čitave strane, a ja nisam ni slova stavila na papir osim naslova teme. Panika, strah, tmina, magla, odjednom kao da je učionica postala gluva, imala sam utisak da padam u nesvest, osećam hladnoću koja priziva neku snežnu belinu, kao da me nema, da nestajem. I u nekom magnovenju, moja ruka grozničavo počinje da ispusuje, bolje rečeno baca reči po praznoj hartiji lista plave sveske, izvan svake kontrole mog razuma, potpuno nesvesna šta pišem, nesvesna reči koje su se sa mnom tada igrale a ne ja sa njima.
Kao izgubljena stojim na snežnoj prtini perona železničke stanice i čujem mučan huk voza koji nadolazi kao zloslutna magla koja osvaja prostor oko mene i puni me iznutra, kao da me pretvara u maglu, u novi oblik, novo postojanje. U meni se u trenutku pojaviše sve slike sopstvenog života, slika smrti i slika novog života. Bio je to trenutak bacanja pod voz, skoro nestvarno doživljen tren ritualne smrti i osvajanja nekog nepoznatog prostora, kao da je to iskustvo uopšte moguće opisati, čak toliko uverljivo, kao da je Ana Karenjina u meni do utančina opisala kao osećaj, emociju iz drugog sveta, nedohvatljivu stvarnost iza stvarnosti, spoznaju sopstvene svrhe života i završnog čina kojim je pokazala da to nije zavisilo od nje. I to što su reči iskazale, učinile, same, vođene nekom nevidljivom rukom, jednu šesnaestogodišnju još uvek devojčicu je uvelo u jedan drugi svet. Inicijacija buđenja.
Školsko zvono me je otrglo iz nestvarnog i nikad pre toga posećenog sveta, probudila sam se kao iz nekog košmara, napisala poslednju rečenicu i srušila se sa stolice neuspevši ni ime da joj pomenem. I neću ovde zapisivati te reči od tada, jer sam pisala u prvom licu kao da je sama Ana Karenjina kroz mene prenela taj osećaj koji je u meni sada već dobio druge dimenzije. Neće biti autentično. Neću da ih skrnavim pokušavajući da ih rekonstruišem, jer je to bio samo moj lični trenutak neke spoznaje, kasnije otkrivene kao želja za smrću, tajne koju verovatno svi krijemo u sebi, sa slabijim ili s godinama jače izraženim strahom od smrti. U suštini to je želja, naša duboko skrivena čežnja za večnošću. I te reči su ostale u toj plavoj svesci, kasnije bačene u đubrište sa svim ostalim sveskama učenika cele škole. Budući da ih više nemam, date su mi i uzete odmah, a i da ih imam koja je svrha prepisivati i ponovo čitati, koji smisao ima ponavljanje nečeg što se nikada više ponoviti neće i ne može.
Reče mi jedan prijatelj, ko Boga te molim - Piši!!!
Kako mogu da pišem o nekome koga zaista nisam mogla dublje upoznati, čije vreme života, okolnosti, uzroke i prauzroke unutrašnjeg života nikada neću dovoljno znati, već jedino iz sveta koji je meni otkriven mogu naslutiti obrise lika koji je više moj nego njegov. I ko je tu onda lik iz priče? Kakve su to onda reči, lažne i neiskrene, koje same po sebi samo produbljuju samoljublje.
Kako, kada je autentičnost sama po sebi sumnjiva. Taj školski zadatak nisam pisala ja, već Ana Karenjina koja i nije bila moja junakinja. Koja se drznula da piše o onome što ni pisac sam nije ni pomišljao da učini u svom romanu. Tog osećaja izmeštenosti se ne mogu otrgnuti ni sada, posle toliko godina, jer je tada bio toliko živ i autentičan. A da li je to autentično zaista moje, jer je paradoksalno što nije bilo nikad pre toga doživljeno, i odakle je došlo, i ko mi ga je poslao, a izašlo je iz mene. Da’l anđeli, da’l đavli učestvovaše u tome? S kim sam se u kolo hvatala, koji su me to duhovi pozvali?
Kako, kada me je i tada obuzeo neviđen stid pred naglom pohvalom za koju nisam bila spremna, jer je moj zadatak proglašen radom generacije i bio pročitan svim učenicima škole. Osećala sam kao da gola tumaram školskim hodnicima, izbegavajući poglede drugih. Na moju sreću ili nesreću, sada nije ni važno, nastavnica je shvatila o kome se radi, ali uopšte nije videla mene. Nije se čak ni zapitala o motivu takvog pristupa i mojeg ispoljavanja. To je u neku ruku bio moj pokušaj samoubistva, prvi greh reči javno iznetih. O zabrinutosti za moje stanje i da ne govorim, jer moje reči ispisane u magnovenju nisu ni shvaćene kao moje, kao deo mene koji je vapio da iskaže neku teskobu i unutrašnji nemir mladog bića koje rađa sebe. Možda je to bio i poziv za pomoć, nisam sigurna šta se u tom duhovnom metežu zaista odigralo. Bio je važan pisani sastav, tek puka literarna forma, njena neobičnost i sadržaj koji se učinio vrednim pohvala oličenim u ponavljanom čitanju, kao da je bačen kroz prozor, u rasejavanju sumnjivog i nepoznatog semena koje nigde neće nići.
Nije čak ni primetila moje prisustvo, moj tek rođeni svet fantazija ili pak nove realnosti unutrašnjeg doživljaja, samo je puna sebe mahala mojom plavom sveskom po celoj školi. To je bila samo jedna obična senzacija koja se raspršila i nestala za nekoliko dana. Sve je ostalo isto, ista škola, isti grad, samo sam ja dobila novo unutrašnje ruho, skriveno od pogleda ostalih. I to je sudbina tog sudbonosnog malog dela. Da li ostaje u večnosti, kako reče moj prijatelj upiši se u večnosti, ne bih mogla da odgovorim na to pitanje. Ostalo je u meni zapečaćeno jedno nestvarno iskustvo izmeštanja u novi prostor, novi svet. Možda je jedino to iskustvo ostalo u večnosti, a ne ispisane reči na papiru plave sveske, koja je ionako završila na đubrištu.
Reče
mi jedan prijatelj, piši!!
Za koga? Za mene! Za mnoge druge koje ne poznaješ. Za sebe, i svoje
samopoštovanje. Za budućnost!*
Dragi prijatelju ovo je napisano za tebe, zaista sa iskrenom namerom samo za tebe da ispunim tvoju želju. Moje samopoštovanje izvire na nekom drugom mestu. Moja budućnost je sada ako uspem da prizovem mir i sklad sa sopstvenim životom. Neka tišina u kojoj ovo pišem bude prisutna da ne uznemiravamo duhove onih koji su u ovome učestvovali. Verovatno je i vrlo moguće da nikada u tome nismo sami.
_________
* Међу ретким пријатељима који нису опали као лишће у јесен, ти си, за мене једно драгоцено биће, првенствено, као естетас, као приповедач, готово сведок. Волео бих да пишеш, да не запустиш свој дар, макар за себе, јер изгледа да у овој земљи у којој живимо још није дошло не време, него прилике да се објављују, штампане ствари, које ти пишеш, и које би могла написати. Ценим твоју скрупулозност, и све што си написала у том писму, атерирај, пиши, призивај позитивне енергије да би оне и дошле, драга моја, да би се видела да постоји и та неиписана друкчија Србија са својим ликовима, који су нестали или сасвим нестају, са надом да неће нестати, да нећемо нестати, ако пишемо и понешто и објавимо.
Нека те Бог чува, нека те арханђел Михаило штити, нека де вера и нада гурају уместо ветрова у леђа према теби таква кава си....
Јави се кад можеш. Пиши кад пожелиш. Ја сам нешто већ публиковао твоје у часописима; и увек бих твоје пре штампао него оно што пишу тзв. бирократски писци кроз читав 20. и овај 21. век...
Усуди
се, драга! Б. Т. М. Л.
12.01.24.
Нема коментара:
Постави коментар