Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)
 |
| Знак препознавања |
Симићев
сабирник садржи есеје, тумачења,
осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не
само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара
очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности,
отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не
постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој
есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним
часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене,
ако икада раније скренута и беше -
пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку
мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом.
Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне
е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим
и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то
сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим
извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на
критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у
властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео
као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски
писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни
поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао
Мајаковски – боље тање а боље. Када
критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа
и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором
детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и
судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не
говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за
њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса
или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не
говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не
сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско
полазиште да се овако одредити: лепо
писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних
мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их
високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису
схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна
остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни
започели нису.
Сви
текстови Симићеви надасве
