Поводом
новог заглавља ове критичке (од почетка)
локације добио сам неколико кратких писама. Зашто бунар? Зашто Јеротић?
Зашто небо, тј. залазак? Зашто нема и симбола феникса? Зато. Зато што већ
постоји веб сајт „Заветина“, где феникса има, дуплираног. Овај недељник је, можда, нека врста
продужетка тога сајта, или online
верзија. Ко не поштује гробове и не воли сећања, или их игнорише,
ко пред величанственим небом и заласком, или у време рађања сунца, не
осећа вртоглавицу - да ли такав тип уопште
појма има и о култури, и о значају обнове?
Давно сам поставио нека питања, од којих и ово има ли данас, у српској
култури и књижевности, уметности, друштву, ренесансних индивидуа, и нисам чуо одговор; ако је неко уопште и
покушавао да на то одговори, да ли је то личило на одговор? Да ли су српском
друштву потребни обнова, и ренесансни духови, живи духови? Дневне новине су пуне вести о циклусу нове фарме, најгледаније
телевизије рекламирају неописову простоту и срозавање. Помиње се и „модернизација“
Србије; а нико да постави горућа питања
ових дана: где смо стигли, куда смо се запутили? Докле ће ово и овако? Ко ће да
нас лечи сутра, и прекосутра, кад се разболимо, кад сви одоше изван Србије?
Негативна селекција разара биће овог народа и друштва деценијама! Часописи, штампани на папиру, далеко су од
улоге коју би требало да имају у једном друштву и његовој култури, јер функционишу кризно и зависно,
као ждребе навикнуто на коцку шећера. „Заветине“
(то јест тзв. „Сазвежђе Заветина“) већ скоро деценију попуњавају ону страшну празнину српског часописног мртвила, глувила, равнодушности, упирући прст
на секташку ћоравост и диригованост
бирократске књижевности, уметности, на паклени видокруг културних рубрика
тиражнијих дневних новина, где је површни и наметачки манир постао нека врста
правила. Ми смо дотерали цара до дувара и како да човек овде буде нормалан? И
кога овде брига за обнову и тамо неку
трећу српску ренесансу?
(Из Бележнице уредника, почетком септембра
2015.)
