IN MEMORIAM – проф. др Живомир Младеновић (1910-2011)
Датум постављања: 22.03.2011. 11.59.20
Фотографија бив. проф. др Ж. Младеновића
Отишао је можда последњи представник чувене Београдске филолошке школе. Докторант код Павла Поповића, аутор прве тезе о Јовану Скерлићу, проф. др Живомир Младеновић је живео тачно колико и епоха којој је припадао – читав век. Рођен у години када је умро Лаза Костић (1910), симболично, своје последње дело, посветио је управо овом великом српском песнику и предао га у штампу у својој 101-ој години живота. Живомир Младеновић је био феномен, не само обичног људског живота, већ вероватно и доскора најстарији живи научник на овим просторима. Можда су му тако дуг и до последњег дана, плодан животни и радни век подариле (неодживљене) године његовог оца Светозара и стрица Милоша, који су као српски војници отишли у рат, погинули / нестали већ у првим биткама 1914. године у Србији.
Рођен у Доњем Љубешу код Алексинца, 5. новембра 1910, Живомир Младеновић школовао се у гимназијама у Алексинцу и Крушевцу, студије књижевности на Филозофском факултету у Београду уписао је давне 1930, а дипломирао 1934. године. Усавршавао се у Прагу (1932) и на Сорбони у Паризу (1936/37), а споменуту тезу о Јовану Скерлићу у комисији којом је председавао Александар Белић, одбранио и објавио 1940. године. Након Другог светског рата радио је у Институту за књижевност САНУ (касније укиниут), а потом прешао у Одбор за народне умотворине при САНУ, где је провео свој радни век, до пензионисања, као научни саветник. Био је професор по позиву, на универзитетима у Кембриџу 1970/71 (Енглеска) и у Америци (Флорида, Беркли, Индијана, Харвард и Колумбија, 1976).
Оно, међутим, чиме је међу бројним делима, Ж. Младеновић трајно задужио српску науку, јесу два дела: Српски реалисти, чије му ауторство, стицајем чудовишних околности, није признато читавих пола века, а које је у својој десетој деценији живота ипак интегрално објавио (2007). Оно друго, можда још и важније, јесте рад на објављивању целокупне заоставштине Вука Стефановића Караџића, коју је Српска академија наука и уметности објавила у пет књига 1973-4, са његовом обимном уводном студијом. Само овај подухват, достојан титуле академика, и поред врло афирмативног реферата најугледнијих академика Милоша Ђурића, Петра Колендића и Милана Будимира још 1967. године, ипак је, такође, на један волшебан начин склоњен са дневног реда и више никада није узет у разматрање. Експерт за српски реализам, откривалац непознате драме Лазе Костића Окупација (1977), врстан фолклориста, који нас је задужио капиталним пројектом објављивања Вукове заоставштине и другим књигама из народне књижевности, као научник прошао је до пре неки месец, без и једне награде са Вуковим именом (плакета Вукове задужбине за 100-ти рођендан). Но, по властитом сведочењу, за живота је доживео признање за свој (оспоравани и ометани) рад од младих генерација научника и то је највећа награда коју је могао, како је говорио, пожелети. То је, чини се, виша правда и специфичан пут који је Живомир Младеновић имао и остварио у нашој науци, одживевши сву меру свог људског века и послања на земљи. Преминуо је 14. марта, а кремиран 18. марта 2011. на Новом гробљу у Београду.
Београд, 18. 03. 2011. Др Славица Гароња Радованац
ЛеЗ 0004780
