Translate

субота, 12. новембар 2011.

kupus in fabula | 09/11/2011 09:41

( Александар Мандић : Из писма  уреднику Политикиног "културног додатка")
...
Знак препознавања


Радо бих са Иваном Меденицом расправљао о надобудном језику, али тога неће бити. За такав разговор би требало да ме поштује, овако имам само разговор са Вама. Допустили сте му да ме ниподаштава и вређа; ваш штићеник у лила џемперу верује да ће бити убедљивији ако саговорника успут рита.
Зашто сте дозволили да ми као дудуку објашњава како је реч „својеврстан“ српска? Где пише да сам бирао само стране речи? Ко хоће, може да примети како се том поштапалицом често прикрива лењост мишљења, одсуство напора да се нађе права реч. Зато је ту где је.
Млади професор ме, уз ваш благослов, подучава како не знам да треба рећи „рубрика за културу“ већ неуко пишем „културна рубрика.“ Видим да још нисте на сајту променили своју икону „Културни додатак“ у „Додатак за културу“, али верујем да ће од сада сви новинари да се исправе: нема више спортске, политичке, унутрашње, београдске рубрике већ само рубрика за спорт, рубрика за унутрашњу или спољну политику и рубрика за Београд. Пазите шта радите, Меденица вас гледа.
Ви сте му допустили да своје дубинске анализе обавља на мом „веома плитком тексту“, да своју арогантну и надобудну „разградњу у два потеза“, (нешто као шах-мат мени, пацеру обичном), демонстрира на истом месту где пишем и ја. Нисам приметио да се ви новинари између себе шутирате у свом листу. За мене изгледа то не важи, хоћете да будем један од пит-булова у рингу. Није баш домаћински, морате наћи другог госта коме ће то пријати.
Вама не смета што професор драмски своју теоријску артиљерију троши на нешто што очигледно спада у сатиру, комендију, пародију, карикатуру, каламбур... како год хоћете. Стварно мислите да је то разумна размена идеја, разговор о датој теми? „Тематизовање“ како би сеони изволели изразити. Каже да је мој текст „сумњиве духовитости”, то је нешто што би као критичар могао да прикаже, волео бих то да видим.
Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да будe толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити. Да ћете то препознати, то је нешто што сам од Вас као уредника очекивао.
Ви  као да верујете да је његов шут у моју задњицу („ко год је изучавао филозофију или теорију, а Мандић очито није“) допринос разговору. Како се та моја мањкавост у образовању види? Тако што се усуђујем да карикирам надобудне комбинације речи, а међу њима су и неке које су изгледа неким законом заштићене. Дакле, они који их користе су интелектуалци, по њима се посвећени препознају.  
Правићу се да не примећујем циничну жаоку на почетку, коју је требало ви да увидите, и простодушно признајем да ми је Аристотел ближи од Дериде и Лакана. Госпођо уреднице, молим Вас да јавите свом сараднику: Дериду сам слушао уживо два дана, Лакана нисам, али знам лично неке његове ученике, и нисам импресиониран. Сме ли се то? Или  ћу опет на вашим страницама бити проглашен за неинтелигентну сподобу, неспособну да докучи тако велелепну мисаону апаратуру. Уопште, да ли је дозвољено зезати се на њихов рачун?
Ви допуштате мом колеги колумнисти, да ми као неком свом ђаку диктира о чему треба да пишем – „о мањку простора за културу у новинама“– а не да се пачам у теоријску терминологију. И то толеришете, то су вам ваљда разлике у мишљењима.   --------------
                                     (Извор објављено: у П.,06.11.2011.)

Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности ...


Знак препознавања: Скретање пажње 
....Минут живота на екрану може срушити пола века узвишене реалности или јој, у супротном случају, дати завршни, блештави ореол. Вара се свако ко пати што ће га уместо пет, десет, тридесет минута, у раму ТВ реалности бити само 60 секунди. И тих шездесет некад су четрдесет, о чему усликани појма нема. Данас, кад је степен технолошког развоја досегао врхунце манипулације, информатива заузима високо место са количником истинитости. Употреба технотрикова, фотошопирања, пострадова разних врста, још није деградирала конвенцију информативне слике. Волим напор да се сними кадар овог тренутка, јер већ следећег га нема, волим кад сниматељ узме камеру на раме и закорачи у догађај, кад ухвати светло и ситуацију без режирања и понављања. Сниматељи непредвиђеног, за мене имају ранг заслужних уметника. Волим кад врућ материјал унесем у монтажу, кад га мајстор монтаже меморише и заједно од најбољег, правимо боље, упркос столицама без наслона, дугмићима који на додир отпадају, истрошеним касетама. Ако нам затреба ваздуха, преоријентишемо се на сопствене резерве. Али, наш удружени адреналин добија битку и са техником. И ту не важи рок трајања ни истекла гаранција. Жеља да поетизујемо, да наткреирамо сниматељев занос са терена, успева да збуни и покварену машину. Једном, двапут, и она је принуђена да се понаша као да је од јуче. Одради што јој је задато. Иза тога, зна се шта ће рећи телефони који звоне.
Дакле, ја сам дневно програмирана. И мој нервни систем је – дневни. И крвоток. Ја сам од оне врсте која има добре налазе. Само је повремено, од прекомерне дозе рада – на инфузији. Али, чим водица исцури, поново смо у акцији. Дужа пауза у раду, резултира „падом система“, атрофијом организма. За поштеног информативца дужи годишњи одмор је као пензија. Људи ТВ информативе, то је лига гвоздене нерватуре, физичке и менталне виталности, феноменалног организационог инстинкта, хиперинтуитивности. Стално смо  доступни, кад звони телефон, прва мисао је – редакција! Ми имамо два јата лептира у стомаку. Прво зна се, а друго покреће адреналин сталног опреза. Шта је следеће, који је мој наредни јуриш? И катарза?
Бранка Криловић
објављено: у Политици:  06.11.2011.  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ad-hok-umetnost.sr.html

понедељак, 23. август 2010.

Време књижевних сувенира, стубова некултуре и залуталих у литературу

"У том обиљу питање вредновања је поготову постало заоштрено. Нити су више на снази некадашњи облици вредновања књижевности, нити су створени нови. Књижевна критика је изгубила значај који је имала у читавој историји модерних времена, што није никакво изненађење, већ је и временски и духовно сагласно са чињеницом да ПР агенције обликују јавно мњење, а не велике и просвећене фигуре мишљења у једном времену. Тешко је, готово и немогуће, успоставити књижевни канон у времену у коме се о књигама говори као о сувенирима, безименим јединицама из листинга продаје или о „новим производима и услугама”. Све је маркетинг, па тако и јавно мишљење о књигама најчешће не иде даље од шарених корица, познатости аутора или лепршавости теме", пише Гојко Божовић у културном додатку Политике

Наметачки издавачки промашај

Отворити прозоре српске литературе

Потребно је мноштво ефектних, добро осмишљених и дизајнираних, специјализованих мањих пројеката, уместо једног овако скупог и неутемељеног пројекта какав је антологијска едиција Матице Српске – истичу наши саговорници  (Марина Вулићевић објављено: у Политици,  21/08/2010)

недеља, 15. август 2010.

Грешка уредника тзв. Културног додатка / В. Рогановић

Политика у свом  тзв. Културном додатку, у суботу 14. августа 2010, на 6. страници у дну  (Рубрика: Наслов по наслов) доноси, поред осталог, белешку о најновијој објављеној књизи "историчара и критичара др Александра Јеркова", у којој се поткрала врло груба омашка.