( Александар Мандић : Из писма уреднику Политикиног "културног додатка")
...
...
 |
| Знак препознавања |
Радо бих са Иваном Меденицом расправљао о надобудном језику, али тога неће бити. За такав разговор би требало да ме поштује, овако имам само разговор са Вама. Допустили сте му да ме ниподаштава и вређа; ваш штићеник у лила џемперу верује да ће бити убедљивији ако саговорника успут рита.
Зашто сте дозволили да ми као дудуку објашњава како је реч „својеврстан“ српска? Где пише да сам бирао само стране речи? Ко хоће, може да примети како се том поштапалицом често прикрива лењост мишљења, одсуство напора да се нађе права реч. Зато је ту где је.
Млади професор ме, уз ваш благослов, подучава како не знам да треба рећи „рубрика за културу“ већ неуко пишем „културна рубрика.“ Видим да још нисте на сајту променили своју икону „Културни додатак“ у „Додатак за културу“, али верујем да ће од сада сви новинари да се исправе: нема више спортске, политичке, унутрашње, београдске рубрике већ само рубрика за спорт, рубрика за унутрашњу или спољну политику и рубрика за Београд. Пазите шта радите, Меденица вас гледа.
Ви сте му допустили да своје дубинске анализе обавља на мом „веома плитком тексту“, да своју арогантну и надобудну „разградњу у два потеза“, (нешто као шах-мат мени, пацеру обичном), демонстрира на истом месту где пишем и ја. Нисам приметио да се ви новинари између себе шутирате у свом листу. За мене изгледа то не важи, хоћете да будем један од пит-булова у рингу. Није баш домаћински, морате наћи другог госта коме ће то пријати.
Вама не смета што професор драмски своју теоријску артиљерију троши на нешто што очигледно спада у сатиру, комендију, пародију, карикатуру, каламбур... како год хоћете. Стварно мислите да је то разумна размена идеја, разговор о датој теми? „Тематизовање“ како би сеони изволели изразити. Каже да је мој текст „сумњиве духовитости”, то је нешто што би као критичар могао да прикаже, волео бих то да видим.
Није вам сметало ни то да професор факултетета за драмске уметности не разуме да сам ја написао један сатирични угурсузлук, и да се односи према њему као према теоријској студији. Само паралажа уме да будe толико слеп да не види како је исмевање појаве да се комбинују речи које ни онај који их изговара не разуме, уствари спрдња са засењивачима простоте, а не некакав индекс речи које се не смеју користити. Да ћете то препознати, то је нешто што сам од Вас као уредника очекивао.
Ви као да верујете да је његов шут у моју задњицу („ко год је изучавао филозофију или теорију, а Мандић очито није“) допринос разговору. Како се та моја мањкавост у образовању види? Тако што се усуђујем да карикирам надобудне комбинације речи, а међу њима су и неке које су изгледа неким законом заштићене. Дакле, они који их користе су интелектуалци, по њима се посвећени препознају.
Правићу се да не примећујем циничну жаоку на почетку, коју је требало ви да увидите, и простодушно признајем да ми је Аристотел ближи од Дериде и Лакана. Госпођо уреднице, молим Вас да јавите свом сараднику: Дериду сам слушао уживо два дана, Лакана нисам, али знам лично неке његове ученике, и нисам импресиониран. Сме ли се то? Или ћу опет на вашим страницама бити проглашен за неинтелигентну сподобу, неспособну да докучи тако велелепну мисаону апаратуру. Уопште, да ли је дозвољено зезати се на њихов рачун?
Ви допуштате мом колеги колумнисти, да ми као неком свом ђаку диктира о чему треба да пишем – „о мањку простора за културу у новинама“– а не да се пачам у теоријску терминологију. И то толеришете, то су вам ваљда разлике у мишљењима. --------------
(Извор објављено: у П.,06.11.2011.)
