Из новијих књига српских песника: Шаркаменац

РУКОПИС ВЛАСТИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋА ШАРКАМЕНЦА: СТО СОНЕТА

Српска књижевност у дијаспори има данас у Властимиру Станисављевићу Шаркаменцу једног од најврснијих мајстора писане речи. Песник, романсијер, приповедач, преводилац, есејист, Власта Шаркаменац се данас видно профилише широким распо ном своје стваралачке активности.

Својим најновијим, овога пута пес- ничким, рукописом Сто сонета, Шаркаменац се окушао у посебно изазовној песничкој форми, која у српској песничкој уметности има веома богату и плодну традицију. Та песничка форма је сонет, а песник Шаркаме- нац јој је посветио чак 100 песничких јединица, према којем је броју, дословно, и назвао своју збирку.

= Алек Вукадиновић, предговор, стр. 9 . -

СТАНИСАВЉЕВИЋ, Властимир.  - 100 СОНЕТА, шеста страна света Нови Сад: Прометеј, 2012. - 212 стр., 21 цм. Тираж 300

.

..

ЗМИЈАЊЕ УДОРТМУНДУ БОЖЈА ЗАДУЖБИНА

(Знам што жито с Косова је жуто –

па, злато је било на јунаку!)

и што класје на Неправду љуто –

врх му мача сијао у мраку!

Гле, смрт-пољем никло Србље-трава,

Дух одлуто, размрскана глава;

град до села, где јунака стопа би,

сад мајка ни гроб да окопа!

Гробље славно на небо се дало –

бајире се под њим нов-станари,

ал отуда ластавиче мало

сиђе тражећ гнездо - дом свој стари!

Раскопале земљу орлушине –

нема места за сунца и птиће;

сад Бог, кајућ, зида задужбине,

поштујући Свете Југовиће!

Св. Тројица, „8. Кочићев збор" (Матијаија, гости),

30. мај 2004, Дортмунд

Дама?Стара?Утицајна? Метафора

Утицајна стара дама

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.
Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара.¹
Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за врeме Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.
„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у лето 1992. године који су се успротивили намери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.
„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији. Читалачку публику листа „Политика” чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.
Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.
По профилу, данас „Политика” спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Култрурни додатак. „Политика” излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.
     = Више

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.?

BEOGRAD - Ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc istakao
je danas, posle razgovora sa prvim potpredsednikom Vlade Srbije
Aleksandrom Vučićem, da je Austrija spremna da Srbiji pomogne gde god
može na putu ka EU.

 

Sebastijan Kurc i Alreksandar Vučić / Foto: Tanjug

Zahvalivši na mogućnosti da danas poseti Srbiju, šef austrijske
diplomatije je na konferenciji za štampu rekao da je Austrija povećala
budžet za projekte regionalne saradnje sa 1,9 na 4 miliona evra, te da
će to pomoći da se pruži konkretna pomoć regionu.
Naglasio je da su Austrija i Srbija ne samo kulturno i privredno povezane, već i ljudski,
jer u Austriji živi oko 300.000 građana srpskog porekla, a u Srbiji je
Austrija najveći investitor. "Nisam prorok da mogu da predskažem
tačan datum pristupanja Srbije EU, ali mogu da konstatujem veliku volju
srpskog stanovništva i politike da započne reforme i spremi Srbiju za
EU", rekao je Kurc ukazavši istovremeno da što je veći intenzitet
reformi brži je razvoj, što je bitno za investitore, ali i za Srbiju i
njen put u EU.
Lično, dodao je, priželjkuje što brži put Srbije u EU, možda već do 2018. ili 2020.
Čast mu je, kako je rekao, što je mogao da razgovara sa čovekom kojeg
poštuje zbog njegove borbe protiv korupcije i zarad veće vladavine
prava, jer smatra da su to ispravni ciljevi koje očekuju austrijski
investitori, te stvaraju uslove za dalje investicije.
"To je put koji ćemo rado podržati gde god možemo", poručio je šef doplomatije Austrije
dodajući da mu je bilo drago što je mogao da učestvuje na međuvladinoj
konferenciji u Briselu i da je posebno zadovoljan što su i drugi
ministri odlučili da prisustvuju i žele da Srbiju vide kao članicu EU.
U razgovoru sa Vučićem Kurc se nije preterano zadržavao na pitanjima
istorije, već je, kako je naglasio, sve bilo usmereno na budućnost.
Izrazio je, međutim, zadovoljstvo što se 100 godina posle početka Prvog
svetskog rata može videti da se ide korak po korak ka ujedinjenju cele
Evrope.
Poželevši Srbiji poželeo sve najbolje na putu ka ostvarenju
reformi, Kurc je ponovio da će Austrija podržati našu zemlju ne samo
rečima, već konkretnim delima.
Komentarišući zbivanja u Bosni i Hercegovini austrijski ministar je konstatovao da nisu samo etničke i
verske strukture izazov, već da tamo postoji nezadovoljstvo zbog
socijalne situacije i korupcije, te da je potrebno napraviti neko
polazište kako bi BiH bila sposobna da preduzme korake za privredni
uspon.
"U našem interesu je da dođe do takvog razvoja. Razgovarali smo i sa drugim ministrima i svi smatramo da ne treba da izgubimo BiH iz vida", kazao je Kurc.


SAN NAM JE STANDARD AUSTRIJE
Naš je san da jednog dana postignemo standard autsrijskog i nemačkog društva, a
to neće biti skoro, moraćemo da radimo još mngo godina i decenija,
rekao je danas vicepremijer Alreksandar Vučić pozdravljajući svog gosta,
austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca.
Odnosi Srbije i Austrije nikada nisu bili bolji, rekao je Vučić dodajući da
budućnost naših naroda možemo da gradimo na još snažnijim političkim
vezama.
"Očekujemo još veći uticaj Austrije u Srbiji i želimo toplu
dobrodošlicu svima koji žele da ulažu u Srbiju", rekao je Vučić
izrazivši želju da Auastrija bude iskreni prijatelj Srbiji. .
"Želimo Austriju kao iskreno prijatelja, ali i da nam iskažu gde smo pogrešili,
jer je naš san da jednog dana dostignemo san austrijskog i nemačkog
društva, ali za to ćemo morati još mnogo godina i decenija da radimo",
naveo je Vučić.

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.? | Politika | Novosti.rs

Бранкица Станковић: Вучић ће искористити својих пет минута!

БЕОГРАД -Да ми је неко раније рекао да ће Александар Вучић бити
први потпредседник Владе Србије и да ће у његово време бити ухапшени
многи, између осталих и Мирослав Мишковић, као и да ће он завршити причу
у вези са убиством Славка Ћурувије, рекла бих да нема шансе да се то
догоди. Вучић нас је у том смислу изненадио, те ми се чини да су ово
његових животних „пет минута“ и да ће он то максимално да искористи. То
је оно што можда може да буде добро за Србију. Наравно, после свега, ја
не верујем да било ко у Србији може нешто да уради, али хајде да видимо,
можда се стварно догоди неко чудо, каже Бранкица Станковић, ауторка
емисије „Инсајдер“.



Она
за Данас говори, између осталог, о разрешењу случаја Ћурувија, о
политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића, о свом животу са полицијским
обезбеђењем, о српском правосуђу, те о књизи коју је објавила.


Споменули смо Вучића, како гледате на то што га све чешће пореде са Ђинђићем?


- Не бих да их поредим. Заједничка им је та нека енергија, односно то
„сад ћу ово да урадим и баш ме брига шта ће ко да каже“. Можда су, ето,
у том делу исти, а то може да буде добро за Србију. Међутим, ми не
знамо ко из којих намера нешто ради, а ово што је до сада урађено је тек
почетак нечега, па остаје да видимо да ли ће и заиста бити нешто од
тога.


„Инсајдер“ се убиством премијера Ђинђића бавио у 28 емисија, да ли сматрате да је та прича завршена?


- Та прича није завршена и мислим да мора да буде завршена, као што
мора да буде разрешено и убиство Славка Ћурувије. Најновије информације у
вези са Ћурувијиним убиством указују да можда може да се очекује да ће
неко од људи који су у затвору сада проговорити и о политичкој позадини
убиства Ђинђића. То је свима јасно, као што је и било јасно да не може
Радомир Марковић тек тако да одлучи да убије неког новинара, већ да иза
свега стоји политика. Исто тако, зашто би један Милорад Улемек Легија
одлучио да убије премијера Србије? Ту постоји политичка позадина, коју
ми нисмо сазнали, те њено откривање мора да буде приоритет и ове власти.
Без раскринкавања мрачне прошлости Србија не може да има нормалну
будућност.


У књизи „Инсајдер, моја прича“ кажете да кадар помирења
Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, односно тадашње
честитање Тадића и Дачића, где је иза њих на зиду фотографија убијеног
Ђинђића, најбоље осликава Србију, односно да су „сви све заборавили и да
је свима све постало нормално“. Зашто је то тако?


- Зато што никога ништа не занима, зато што памћење код већине траје
два дана чак и када је реч о највећим скандалима. Србија не може да се
мења сама од себе. Мора да постоји неко ко ће бити спреман да мења свест
грађана. Неко ко ће да промени систем у којем се ратни злочинац сматра
херојем, а национална дива је жена која је признала кривично дело
(Светлана Ражнатовић, прим. нов.). Али, ако имате политичаре који њу
најављују као највећу звезду која ће, у организацији државе, певати за
дочек Нове године, онда ће већина у Србији да каже да је све то у реду и
да нема везе што је оштетила буџет за неколико милиона евра од продаје
играча.


Према службеној белешци МУП-а, Лука Бојовић је био наручилац
Вашег убиства. Када је он ухапшен, надали сте се да ће Вам бити укинуто
полицијско обезбеђење. Међутим, испоставило се да је опасност и даље
велика, јер су за три и по године легитимисане 173 особе које су се
појављивале у Вашем окружењу, од којих је чак 170 прошло кроз кривичну
евиденцију. Каква је данас безбедносна процена?


- Немам никакве информације. Ако ово потраје и ако ово буде држава у
којој ћу морати још годинама да живим са полицијским обезбеђењем 24
сата, онда ми не пада на памет да остајем у таквој држави. Али, ипак
верујем да ће се нешто променити и да ће неко нешто урадити. Можда је
урађена нека нова процена, а да нисам обавештена. Уосталом, сматрам да
не постоји јак криминал без заштите државе. Зна се како се те ствари
решавају и како држава треба да покаже снагу тако да ниједном криминалцу
не падне на памет да било ком новинару и грађанину нешто уради. У том
смислу је јако важно разрешење убиства Славка Ћурувије, јер су новинари
годинама живели у страху, будући да се знало да је њега држава убила, а
да нема судског епилога.


А и коначно је речено да држава стоји иза тог убиства?


- Важно је и што је неко ко је на власти коначно рекао да су Ћурувију
убили припадници службе безбедности која је део државног апарата. То
смо сви ми знали. Такође, то је и у „Инсајдеру“ објављено још 2008, а
било је јасно и из досијеа „Ћуран“. Питање је, међутим, зашто је
Милошевићев режим и државни апарат, који је био спреман да убије и
новинаре, био заштићен толико година. На крају, сматрам да је овим
последњим хапшењем послата, можда несвесно, порука да у Србији више неће
бити некажњених злочина и да нико више неће моћи да убија новинаре или
да им прети. То је јако важно посебно када се у обзир узме чињеница да
су они који су данас на путу да до краја разреше убиство Ћурувије били
на власти и када је он убијен. Такође, не треба заборавити да многи који
су радили у тадашњој служби безбедности раде и данас у тој истој
служби. И зато мислим да је ово од акције „Сабља“ можда најважнији
догађај за Србију. Сада је и у случају убиства Ћурувије званично
раскринкан државни апарат који је функционисао тако што Државна
безбедност прати, ЈСО пуца, а све по налогу породице Милошевић-Марковић,
која одлучује ко ће бити убијен. Надам се да се тако нешто више никада
неће догодити у Србији. А да се не би никада више догодило, неопходно је
да се све разреши до краја и да и званично буде обелодањено и то ко је
Радомиру Марковићу наредио да организује убиство Ћурувије и зашто.

Иначе, можда се у случају Ћурувија не би ни догодио овакав искорак да
није било великог рада Комисије на чијем је челу Веран Матић и стварања
атмосфере која је довела до тога да то убиство мора да се реши.


Извор: Данас



Бранкица Станковић: Вучић ће искористити својих пет минута! - Правда

Ал Каида је оружана формација НАТО!

Ердоган спонзор терористима

ДОКАЗИ о повезаности премијера Турске, Реџепа Таипа Ердогана, са Ал-Каидом потресају турску политику.
Али, Анкара није просто енергично подржавала тероризам у Сирији, она је то чинила – у оквиру стратегије НАТО-а. Управо то потврђује неприродан карактер оружаних формација које иступају против државе и сиријског народа.
Власти држава – чланица НАТО-а још увек настављају да тврде да се интернационални покрет џихада, који су оне подржавале од дана његовог оснивања у време рата у Авганистану против совјетских трупа 1979. године, окренуо против њих још у време ослобођења Кувајта 1991. године.
Оне оптужују Ал-Каиду за нападе на америчке амбасаде у Кенији и Сомалији и за организовање терористичког напада 11. септембра, али признају да су после уклањања Осаме бин Ладена 2011. неки џихадисти опет сарађивали са њима у Либији и Сирији.
Вашингтон тврди да је 2012. ставио тачку на то тактичко зближавање. Међутим, ову верзију оповргавају чињенице.
Ал-Каида је увек имала истог непријатеља као и атлантска Алијанса што још једном потврђује скандал који сада потреса читави Турску.
Сазнало се, наиме, да је банкар Ал-Каиде, Јасин ал-Кади, који је после терористичких напада на амбасаде Кеније и Танзаније 1998. године  унет у списак потерница САД, истовремено био лични пријатељ бившег потпредседника САД, Дика Чејнија и актуелног премијера Турске Реџепа Таипа Ердогана. Испоставља се да ја тај „терориста” живео на високој нози и својим авионом путовао по читавом свету без обзира на санкције ОУН-а. На пример, он је 2012. најмање четири пута посетио г-а Ердогана долазећи на резервни аеродром у Истанбулу.
Све камере за надзор тада су искључиване, а њега је лично дочекивао шеф обезбеђења премијера заобилазећи царинску контролу.
Према чињеницама турске полиције и судских органа који су открили те податке и 17. децембра 2013. осудили на затворску казну децу неколико министара, која су била уплетена у тај предмет, а која су пре тога била изузета из истраге или, чак, разрешена дужности од стране премијера, Јасин ал-Кади и Реџеп Ердоган створили су компликован систем издвајања фондова за финансирање Ал-Каиде у Сирији.
У тренутку када је та незамислива двострука игра постала позната широкој јавности, турска жандармерија ухапсила је близу сиријске границе камион који је превозио оружје упућено Ал-Каиди. Једно од задржаних лица изјавило је да је пратило пошиљку да би је предало „хуманитарној” турској организацији Муслиманске браће, а други задржани је тврдио да је агент специјалне службе за посебне задатке. На крају је управник царине забранио полицији и правосудним органима да се мешају у тај случај, саопштио да је тај превоз поверљива операција турских специјалних служби и дао наредбу да тај камион са теретом може да настави свој пут.
Спроведена истрага показала је да је за финансирање Ал-Каиде Турска искористила иранску групацију да би истовремено могла да прикривено делује у Сирији и изводи терористичке операције у Ирану.
Извођењем операције „Иран-Контрас” НАТО је у Ирану створио сложену ситуацију у окружењу бившег председника Рафсанџанија, што потврђује пример шеика Роханија који је постао председник.
Ове чињенице постају познате управо у моменту када сиријска политичка опозиција, која се налази у изгнанству, износи нову верзију догађаја уочи сазивања конференције „Женева-2”: Џебхат ан-Нусра и Исламски Емират Ирака и Леванта само су „станица за замену” сиријских специјалних служби, а њихов главни циљ је да тероришу становништво и придобију га за подршку актуелне власти. Према томе, једина наоружана опозиција је само Сиријска Слободна Армија (ССА) и она признаје само своју власт тако да са представницима на конференцији неће бити никаквих проблема.
Дакле, ми треба да заборавимо како је та иста опозиција три године узастопце обасипала похвалама Ал-Каиду и да се не сетимо да су државе – чланице НАТО затварале очи на ширење тероризма по читавој територији Сирије.
Због тога, чак и ако већина лидера атлантске Алијансе нису знали да је њихова организација подржавала међународни тероризам, главну одговорност за међународни тероризам свакако треба да сносе земље НАТО-а.
Пише: Тијери МЕЈСАН, француски интелектуалац. председник и оснивач Réseau Voltaire
Teкст преузет са сајта Факти.орг



Ал Каида је оружана формација НАТО! - Правда