Каква ће бити судбина непродатих дела у издању
„Службеног гласника”? Да ли ће, како страхују аутори, након уклањања из
књижара отићи у стару хартију
Излог књижаре „Службеног гласника” у Кнеза Милоша у Београду (Фото Анђелко Васиљевић)
Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији и региону:
хиљаде и хиљаде (лицитира сe чак до, теоретски могућих, тридесет милиона
примерака) књига у издању „Службеног гласника”, по тврдњама „инсајдера”
повлаче се из књижара и с лагера ове куће и пакују у кутије,
највероватније ради рециклаже („сецкања”), онако како је крајем прошле
године стотинама аутора ове издавачке куће наговештено анексима уговора.
У којима им „Службени гласник”, галантно нуди да пре уклањања у
неповрат, преостале, непродате примерке својих дела откупе по цени –
старе хартије!
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига.
Једна од најбизарнијих епизода у књизи Алберта Мангела „Историја читања” („Светови”, Нови Сад, 2005), јесте случај извесног Антонија Комстока. Овај самопрокламовани цензор, трговац текстилом из Њујорка друге половине 19. века, уз помоћ полиције пленио је читаве тираже ласцивног штива, хапсио њихове издаваче (неке чак нагнао на самоубиство), током четири деценије осудио довољно особа да напуне воз од „шездесет вагона, сваки са шездесет путника”, и уништио 160 тона опсцене књижевности!
Колико вагона и тона запрема корпус нецензурисаних, али сувишних књига и аутора „Службеног гласника” и хоће ли њихова судбина бити боља од „еколошке”, морало би да се разреши што пре.
У очекивању да директор „Службеног гласника” Радош Љушић, творац нове политике куће, разреши мистерију књига које „нестају”, а у излозима овог предузећа, већ се раскриљују књиге „водитељске”, могли бисмо се упитати, зашто се у акцију „спасавања” ових наслова, живље не укључe критичка јавност, институције, уметничка удружења, библиотеке?
(Ове последње би могле да искористе прилику и многе вредне наслове откупе по багателној цени, или добију на поклон, уз „опроштај” ПДВ-а, на пример. Уместо да, као ту скоро, у једном војвођанском градићу, на јавним набавкама, купују и по двадесетак копија новог „љубића” Сузане Манчић!)
Недавно, када је једно киоск-издање Бодлерове поезије изашло без потписа аутора превода, дигла се „кука и мотика” – осамдесет и више академика, књижевника, професора универзитета и других угледника огласило се бранећи морална и материјална права свог колеге, др Леона Којена... Зашто истим жаром не би бранили ауторско достојанство и књиге др Новице Милића, Басаре, Пруста, Ничеа, и осталих „сувишних” аутора, нарушено фамозним анексом?
Или да макар креативно „осмисле” рециклирање овог књижног блага – рецимо, да се од „деконструисаних” књига, направе инсталације, папир-машеи, или скулптуре „исецканих” аутора и њима украси будући „Београд на води”, библиотеке, галерије, књижаре – нарочито „Службеног гласника”.
Исто тако, мало ко се, у поплави тешких епитета као што су „књигождерство”, „културни геноцид” и сл, упитао како је „Службени гласник” доспео у ситуацију да не зна шта ће с толиким силним књигама?
Наиме, када је пре неколико година отпочео продукцијски бум ове куће приватни издавачи упозоравали су на непримерени монопол државног предузећа да слободно располаже и објављује издања новцем свих грађана, у време док издавачи некомерцијалне књиге једва опстају. У време министра Брадића, иницирано је да се оснује Центар за књигу, независна институција која би се издржавала и од малог дела зараде коју остварују „Службени гласник” и „Завод за уџбенике”, али су после његове смене те приче заборављене. „Службени гласник” је и даље котрљао точак до парадоксалног раскорака – између невероватне, за кризне прилике, хиперпродукције, у којој су објављена многа изузетна издања и едиције – и прескромних напора те куће да њена издања стигну до читалаца и купаца.
И – ту смо где смо. Застрашени и самом могућношћу, да књиге антологијске вредности заврше у пројекту „култура на отпаду”.
Или је и то још једна тужна прича српске књиге у транзицији. Надајмо се, не са кобним исходом...
Љушић: Ниједна књига није уништена
Директор „Службеног гласника” Радош Љушић објашњава да се понаша искључиво по Закону о ауторским правима, када је реч о књигама које су повучене из књижара, због тога што им је рок за продају истекао, и да ниједно од тих издања није уништено. Такође, додао је да су сви написи у листу „Данас” о томе да ће повучене књиге бити продате као стара хартија – нетачни.
Издавач се одриче аутора
Вуле Журић, писац и председник Српског књижевног друштва: „У овој нашој Ентропији ’случај Гласник’ јесте парадигматични преседан, јер је једна издавачка кућа написмено потврдила како се са великим поносом не одриче само аутора, уредника и свих осталих који учествују у настајању књига, већ се одриче и самих књига! Намера да се инкриминисане књиге поклоне утопљеним градским библиотекама, претпостављам, изнуђена је реакцијом дела јавности. Ко зна, можда ће ове ’лоше књиге’ бити повод за преиспитивање садашње издавачке политике, а самим тим и променом кадровске политике чија жртва, у овом случају, није смењени директор, већ целокупна српска култура.”
Миро Вуксановић, књижевник: „Сигуран сам да ће оглашени главни уредник, директор, енциклопедиста, историчар, страначки делатник, професор, итд. Љушић, књиге поклонити библиотекама, школама и сродним установама. Основати од књига задужбине у својој Метохији, помоћи оно мало лектората од српског језика, што је у иностранству остало, обрадовати удружења заграничних Срба и њихове школе у Пешти и Темишвару, и ни случајно неће допустити да било које издање ’Службеног гласника’ буде уништено.”
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, уз ограду да због обавеза није упознат са овим случајем: „Свакако књиге које је штампао ’Службени гласник’ не могу да буду лоше и самим тим не треба да заврше као стара хартија.” М. В.
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига.
Једна од најбизарнијих епизода у књизи Алберта Мангела „Историја читања” („Светови”, Нови Сад, 2005), јесте случај извесног Антонија Комстока. Овај самопрокламовани цензор, трговац текстилом из Њујорка друге половине 19. века, уз помоћ полиције пленио је читаве тираже ласцивног штива, хапсио њихове издаваче (неке чак нагнао на самоубиство), током четири деценије осудио довољно особа да напуне воз од „шездесет вагона, сваки са шездесет путника”, и уништио 160 тона опсцене књижевности!
Колико вагона и тона запрема корпус нецензурисаних, али сувишних књига и аутора „Службеног гласника” и хоће ли њихова судбина бити боља од „еколошке”, морало би да се разреши што пре.
У очекивању да директор „Службеног гласника” Радош Љушић, творац нове политике куће, разреши мистерију књига које „нестају”, а у излозима овог предузећа, већ се раскриљују књиге „водитељске”, могли бисмо се упитати, зашто се у акцију „спасавања” ових наслова, живље не укључe критичка јавност, институције, уметничка удружења, библиотеке?
(Ове последње би могле да искористе прилику и многе вредне наслове откупе по багателној цени, или добију на поклон, уз „опроштај” ПДВ-а, на пример. Уместо да, као ту скоро, у једном војвођанском градићу, на јавним набавкама, купују и по двадесетак копија новог „љубића” Сузане Манчић!)
Недавно, када је једно киоск-издање Бодлерове поезије изашло без потписа аутора превода, дигла се „кука и мотика” – осамдесет и више академика, књижевника, професора универзитета и других угледника огласило се бранећи морална и материјална права свог колеге, др Леона Којена... Зашто истим жаром не би бранили ауторско достојанство и књиге др Новице Милића, Басаре, Пруста, Ничеа, и осталих „сувишних” аутора, нарушено фамозним анексом?
Или да макар креативно „осмисле” рециклирање овог књижног блага – рецимо, да се од „деконструисаних” књига, направе инсталације, папир-машеи, или скулптуре „исецканих” аутора и њима украси будући „Београд на води”, библиотеке, галерије, књижаре – нарочито „Службеног гласника”.
Исто тако, мало ко се, у поплави тешких епитета као што су „књигождерство”, „културни геноцид” и сл, упитао како је „Службени гласник” доспео у ситуацију да не зна шта ће с толиким силним књигама?
Наиме, када је пре неколико година отпочео продукцијски бум ове куће приватни издавачи упозоравали су на непримерени монопол државног предузећа да слободно располаже и објављује издања новцем свих грађана, у време док издавачи некомерцијалне књиге једва опстају. У време министра Брадића, иницирано је да се оснује Центар за књигу, независна институција која би се издржавала и од малог дела зараде коју остварују „Службени гласник” и „Завод за уџбенике”, али су после његове смене те приче заборављене. „Службени гласник” је и даље котрљао точак до парадоксалног раскорака – између невероватне, за кризне прилике, хиперпродукције, у којој су објављена многа изузетна издања и едиције – и прескромних напора те куће да њена издања стигну до читалаца и купаца.
И – ту смо где смо. Застрашени и самом могућношћу, да књиге антологијске вредности заврше у пројекту „култура на отпаду”.
Или је и то још једна тужна прича српске књиге у транзицији. Надајмо се, не са кобним исходом...
Љушић: Ниједна књига није уништена
Директор „Службеног гласника” Радош Љушић објашњава да се понаша искључиво по Закону о ауторским правима, када је реч о књигама које су повучене из књижара, због тога што им је рок за продају истекао, и да ниједно од тих издања није уништено. Такође, додао је да су сви написи у листу „Данас” о томе да ће повучене књиге бити продате као стара хартија – нетачни.
Издавач се одриче аутора
Вуле Журић, писац и председник Српског књижевног друштва: „У овој нашој Ентропији ’случај Гласник’ јесте парадигматични преседан, јер је једна издавачка кућа написмено потврдила како се са великим поносом не одриче само аутора, уредника и свих осталих који учествују у настајању књига, већ се одриче и самих књига! Намера да се инкриминисане књиге поклоне утопљеним градским библиотекама, претпостављам, изнуђена је реакцијом дела јавности. Ко зна, можда ће ове ’лоше књиге’ бити повод за преиспитивање садашње издавачке политике, а самим тим и променом кадровске политике чија жртва, у овом случају, није смењени директор, већ целокупна српска култура.”
Миро Вуксановић, књижевник: „Сигуран сам да ће оглашени главни уредник, директор, енциклопедиста, историчар, страначки делатник, професор, итд. Љушић, књиге поклонити библиотекама, школама и сродним установама. Основати од књига задужбине у својој Метохији, помоћи оно мало лектората од српског језика, што је у иностранству остало, обрадовати удружења заграничних Срба и њихове школе у Пешти и Темишвару, и ни случајно неће допустити да било које издање ’Службеног гласника’ буде уништено.”
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, уз ограду да због обавеза није упознат са овим случајем: „Свакако књиге које је штампао ’Службени гласник’ не могу да буду лоше и самим тим не треба да заврше као стара хартија.” М. В.
Последњи коментари
Не знам како ово нежно да кажем: Имам утисак да наши књижари
намерно држе наше издаваштво у средњем веку, јер су штампана издања
знатно скупља од електронских. Пасионирана сам читатељка, књижевни
преводилац, и да, већ осам година не купујем штампана издања. Полице су
ми препуне и не желим даље да их оптерећујем. Читам на пет језика и
матерњем, али на таблету и телефону. Боље је за очи, увек имам
одговарајуће осветљење, немам додатни терет у ташни, могу да подешавам
величину фонта како ми одговара. Ту не постоји проблем рециклаже.
Узгред, како Вам није пало на памет да поклоните књиге школама и
сиромашној деци, него бисте их радије продали по цени старог папира? И
како то књиге могу да застаре? Ставите их у најлонски омот и можете да
их држите у својој књижари деценијама па ће се већ продати... као
примерак од (пра)историјског значаја. Или крените већ једном у корак с
временом, што досад не да нисте могли, већ нисте хтели. Из истог разлога
из ког радије рециклирате него поклањате.
