Translate

четвртак, 3. октобар 2024.

Коментар уз чланак "НЕПОЗНАТА СРБИЈА"

 Su TANASKOVIĆ оставио/ла коментар на "НЕПОЗНАТА СРБИЈА"

10. 7. 2018.
 
Nepoznata Srbija? To je skrivena Srbija, skrivena s razlogom višeg cilja, da ne bi dospela u iskušenje da bude zaprljana. Ponekad čuvamo od očiju drugih ono što nam je dragoceno, jer u prirodi čoveka je da sve što vidi lepo, odmah mu oči iskoče i dobije neodoljivu želju da to prigrabi za sebe, da otme od drugih, od prirode, pa čak i od same Lepote. I kad bi mogao, čovek bi sve to proždrao, krijući se da ga drugi ne vide, a kad ga obuzme osećaj sopstevnog "ponosa i veličine", onda svaki sram biva prekriven odećom lažnog glamura, samozadovoljstva, samoživosti, i samo... samo... samo JA. Pred drugim svetom ispoljiti se, pa nije važno ni kako. To JA je mesto gde nema drugih ljudi, nema ni ptica, gusenica, ni mrava, nema šuma ni livada, reka, ni okeana, nema prirode, nema Boga...

Kako otkriti taj sram ispod naslaga samoljubivosti? Zar nije u tome lek za vidanje rana unutrašnjeg srca Srbije, njene suštinske vrednosti koju čine ljudi?!? Priroda nam je već data za džaba. Ni to ne vidimo, a još manje osećamo. Pa kako onda osetiti čoveka i skrivenog Boga u njemu? Taj Veličanstveni i Premudri se skrio od ljudi da bi osetili šta znači čežnja za voljenjem. Iz te čežnje izranja onaj osećaj stida spopstvenog vida rita i dronja u koje smo se obukli. Tako otrcani šеtamo ovim svetom u beznađu, slepi i gluvi za sve ono što se zaista dešava. Pa čak, iako sagledamo stvari, ne vredi i jednu reč izustiti, jer svaka bi došla iz prljave posude našeg dijapazona znanja kojim samo mislimo da vladamo. Objasniti Lepotu nije lako, možda je i nemoguće, a kamoli reč lepote pustiti iz sebe. Vidi, pišem reči, a pitam se ko li to iz mene progovara? Nisam Ja. Moje Ja bi samo ćutalo i patilo što nema dovoljno dubine da izrazi lepotu tog skrivenog, koja i nije sa ovoga sveta, koja nema reči ovoga sveta, niti pojavni oblik koji može da se objasni, a kamoli rascveta u hiljade boja i utisaka...

I ta fotografija natrule kruške samo mi budi osećaj kako smo mi ovde slučajni prolaznici sa malom misijom, ali velikim srcem koje nikada nećemo moći otkriti. I ta kruška nosi lepotu ideje rađanja novog bića kad opadne, neće nestati samo će je zemljica prigrliti, i pomoći da ispod tog stabla na proleće procveta prva ljubičica.

Kako skinuti te krpe, i obući nove odore dostojne te prve ljubičice? To je naš zadatak. Veličina u nama priznaje koliko smo mali nad tom idejom nicanja male ljubičice. Mali nad prirodom koja skriva od nas svoje zakonitosti i iznova nas, iznova zbunjuje i u isti mah očarava.
Pre neko veče sam mislila na tebe, Miroslave, čak započela da pišem neko kratko pisamce, ali me reči nisu htele. Sedim pored otvorenog prozora i slušam kako kiša lije. Vlaga klizi niz ovu tastaturu, dobuju udari prstiju i ritmu pljuska, ne znam ni šta pišem, nije ni važno... neka... Možda neka sila tera i mene na ovo činjenje. Još nisam došla ni blizu nečinjenja, gde lepota izvire. Ponekad čeznem da popijem sa tog izvora.

Biće unutar sveta je najosetljivija tačka, malo, kao zrno koje traži nađubrenu zemlju, i ovu kišu, da ga natopi milošću Božijem, ne bi li počelo da raste i razvija se... neizbežna je trulež zbog crva i đubriva za plodno tle... ono što zaista ostaje, ostaje zauvek kriveno pred očima sveta. srce nema oči, ono je poseban organ unutrašnjeg vida koje je široko i duboko i nesaznatljivo kao vasiona...

Pozdrav prijatelju
Su*   

 

 

 

 

 __

* Видети Ко Бога те молим-Пиши!

 

 

среда, 2. октобар 2024.

VEČNI IDOL

 

Rilke je bio blizak sa Rodenom. Neka vrsta njegovoh sekretara?Jeste li čitali Rilkea, makar jednom, makar nešto od Rilkea?

Znate li gde je umro? Imate li večni idol? 

*







субота, 17. фебруар 2024.

Мечка се није уплашила своје сенке

 Долази пролеће?

ДОЛАЗИ!



...То каже и врх ове ограде! И пупови руских шљива, ароније, кајсија, џезвалија,крушака, белошљива, - и листићи зове у другој авлији...

17. 02, 13:39.

четвртак, 26. октобар 2023.

Живомир Младеновић (1910-2011)

 

 

IN MEMORIAM – проф. др Живомир Младеновић (1910-2011)

Датум постављања: 22.03.2011. 11.59.20

Фотографија бив. проф. др Ж. Младеновића

Отишао је можда последњи представник чувене Београдске филолошке школе. Докторант код Павла Поповића, аутор прве тезе о Јовану Скерлићу, проф. др Живомир Младеновић је живео тачно колико и епоха којој је припадао – читав век. Рођен у години када је умро Лаза Костић (1910), симболично, своје последње дело, посветио је управо овом великом српском песнику и предао га у штампу у својој 101-ој години живота. Живомир Младеновић је био феномен, не само обичног људског живота, већ вероватно и доскора најстарији живи научник на овим просторима. Можда су му тако дуг и до последњег дана, плодан животни и радни век подариле (неодживљене) године његовог оца Светозара и стрица Милоша, који су као српски војници отишли у рат, погинули / нестали већ у првим биткама 1914. године у Србији.

Рођен у Доњем Љубешу код Алексинца, 5. новембра 1910, Живомир Младеновић школовао се у гимназијама у Алексинцу и Крушевцу, студије књижевности на Филозофском факултету у Београду уписао је давне 1930, а дипломирао 1934. године. Усавршавао се у Прагу (1932) и на Сорбони у Паризу (1936/37), а споменуту тезу о Јовану Скерлићу у комисији којом је председавао Александар Белић, одбранио и објавио 1940. године. Након Другог светског рата радио је у Институту за књижевност САНУ (касније укиниут), а потом прешао у Одбор за народне умотворине при САНУ, где је провео свој радни век, до пензионисања, као научни саветник. Био је професор по позиву, на универзитетима у Кембриџу 1970/71 (Енглеска) и у Америци (Флорида, Беркли, Индијана, Харвард и Колумбија, 1976).

Оно, међутим, чиме је међу бројним делима, Ж. Младеновић трајно задужио српску науку, јесу два дела: Српски реалисти, чије му ауторство, стицајем чудовишних околности, није признато читавих пола века, а које је у својој десетој деценији живота ипак интегрално објавио (2007). Оно друго, можда још и важније, јесте рад на објављивању целокупне заоставштине Вука Стефановића Караџића, коју је Српска академија наука и уметности објавила у пет књига 1973-4, са његовом обимном уводном студијом. Само овај подухват, достојан титуле академика, и поред врло афирмативног реферата најугледнијих академика Милоша Ђурића, Петра Колендића и Милана Будимира још 1967. године, ипак је, такође, на један волшебан начин склоњен са дневног реда и више никада није узет у разматрање. Експерт за српски реализам, откривалац непознате драме Лазе Костића Окупација (1977), врстан фолклориста, који нас је задужио капиталним пројектом објављивања Вукове заоставштине и другим књигама из народне књижевности, као научник прошао је до пре неки месец, без и једне награде са Вуковим именом (плакета Вукове задужбине за 100-ти рођендан). Но, по властитом сведочењу, за живота је доживео признање за свој (оспоравани и ометани) рад од младих генерација научника и то је највећа награда коју је могао, како је говорио, пожелети. То је, чини се, виша правда и специфичан пут који је Живомир Младеновић имао и остварио у нашој науци, одживевши сву меру свог људског века и послања на земљи. Преминуо је 14. марта, а кремиран 18. марта 2011. на Новом гробљу у Београду.

Београд, 18. 03. 2011. Др Славица Гароња Радованац

 



 

ЛеЗ 0004780

"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић

 

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З