СУБЈЕКТИВНА ИСТОРИЈА СВЕТСКЕ И НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЕСЕЈИ НА КВАДРАТ) / Душан Стојковић

            Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)

Знак препознавања

            Симићев сабирник садржи есеје, тумачења, осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности, отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене, ако икада раније  скренута и беше - пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом. Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао Мајаковски – боље тање а боље. Када критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско полазиште да се овако одредити: лепо писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни започели нису.

            Сви текстови Симићеви надасве

Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији...

Каква ће бити судбина непродатих дела у издању „Службеног гласника”? Да ли ће, како страхују аутори, након уклањања из књижара отићи у стару хартију

Излог књижаре „Службеног гласника” у Кнеза Милоша у Београду (Фото Анђелко Васиљевић)

Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији и региону: хиљаде и хиљаде (лицитира сe чак до, теоретски могућих, тридесет милиона примерака) књига у издању „Службеног гласника”, по тврдњама „инсајдера” повлаче се из књижара и с лагера ове куће и пакују у кутије, највероватније ради рециклаже („сецкања”), онако како је крајем прошле године стотинама аутора ове издавачке куће наговештено анексима уговора. У којима им „Службени гласник”, галантно нуди да пре уклањања у неповрат, преостале, непродате примерке својих дела откупе по цени – старе хартије!
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига.
Једна од најбизарнијих епизода у књизи Алберта Мангела „Историја читања” („Светови”, Нови Сад, 2005), јесте случај извесног Антонија Комстока. Овај самопрокламовани цензор, трговац текстилом из Њујорка друге половине 19. века, уз помоћ полиције пленио је читаве тираже ласцивног штива, хапсио њихове издаваче (неке чак нагнао на самоубиство), током четири деценије осудио довољно особа да напуне воз од „шездесет вагона, сваки са шездесет путника”, и уништио 160 тона опсцене књижевности!
Колико вагона и тона запрема корпус нецензурисаних, али сувишних књига и аутора „Службеног гласника” и хоће ли њихова судбина бити боља од „еколошке”, морало би да се разреши што пре.
У очекивању да директор „Службеног гласника” Радош Љушић, творац нове политике куће, разреши мистерију књига које „нестају”, а у излозима овог предузећа, већ се раскриљују књиге „водитељске”, могли бисмо се упитати, зашто се у акцију „спасавања” ових наслова, живље не укључe критичка јавност, институције, уметничка удружења, библиотеке?
(Ове последње би могле да искористе прилику и многе вредне наслове откупе по багателној цени, или добију на поклон, уз „опроштај” ПДВ-а, на пример. Уместо да, као ту скоро, у једном војвођанском градићу, на јавним набавкама, купују и по двадесетак копија новог „љубића” Сузане Манчић!)
Недавно, када је једно киоск-издање Бодлерове поезије изашло без потписа аутора превода, дигла се „кука и мотика” – осамдесет и више академика, књижевника, професора универзитета и других угледника огласило се бранећи морална и материјална права свог колеге, др Леона Којена... Зашто истим жаром не би бранили ауторско достојанство и књиге др Новице Милића, Басаре, Пруста, Ничеа, и осталих „сувишних” аутора, нарушено фамозним анексом?
Или да макар креативно „осмисле” рециклирање овог књижног блага – рецимо, да се од „деконструисаних” књига, направе инсталације, папир-машеи, или скулптуре „исецканих” аутора и њима украси будући „Београд на води”, библиотеке, галерије, књижаре – нарочито „Службеног гласника”.
Исто тако, мало ко се, у поплави тешких епитета као што су „књигождерство”, „културни геноцид” и сл, упитао како је „Службени гласник” доспео у ситуацију да не зна шта ће с толиким силним књигама?
Наиме, када је пре неколико година отпочео продукцијски бум ове куће приватни издавачи упозоравали су на непримерени монопол државног предузећа да слободно располаже и објављује издања новцем свих грађана, у време док издавачи некомерцијалне књиге једва опстају. У време министра Брадића, иницирано је да се оснује Центар за књигу, независна институција која би се издржавала и од малог дела зараде коју остварују „Службени гласник” и „Завод за уџбенике”, али су после његове смене те приче заборављене. „Службени гласник” је и даље котрљао точак до парадоксалног раскорака – између невероватне, за кризне прилике, хиперпродукције, у којој су објављена многа изузетна издања и едиције – и прескромних напора те куће да њена издања стигну до читалаца и купаца.
И – ту смо где смо. Застрашени и самом могућношћу, да књиге антологијске вредности заврше у пројекту „култура на отпаду”.
Или је и то још једна тужна прича српске књиге у транзицији. Надајмо се, не са кобним исходом...
Љушић: Ниједна књига није уништена
Директор „Службеног гласника” Радош Љушић објашњава да се понаша искључиво по Закону о ауторским правима, када је реч о књигама које су повучене из књижара, због тога што им је рок за продају истекао, и да ниједно од тих издања није уништено. Такође, додао је да су сви написи у листу „Данас” о томе да ће повучене књиге бити продате као стара хартија – нетачни.
Издавач се одриче аутора
Вуле Журић, писац и председник Српског књижевног друштва: „У овој нашој Ентропији ’случај Гласник’ јесте парадигматични преседан, јер је једна издавачка кућа написмено потврдила како се са великим поносом не одриче само аутора, уредника и свих осталих који учествују у настајању књига, већ се одриче и самих књига! Намера да се инкриминисане књиге поклоне утопљеним градским библиотекама, претпостављам, изнуђена је реакцијом дела јавности. Ко зна, можда ће ове ’лоше књиге’ бити повод за преиспитивање садашње издавачке политике, а самим тим и променом кадровске политике чија жртва, у овом случају, није смењени директор, већ целокупна српска култура.”
Миро Вуксановић, књижевник: „Сигуран сам да ће оглашени главни уредник, директор, енциклопедиста, историчар, страначки делатник, професор, итд. Љушић, књиге поклонити библиотекама, школама и сродним установама. Основати од књига задужбине у својој Метохији, помоћи оно мало лектората од српског језика, што је у иностранству остало, обрадовати удружења заграничних Срба и њихове школе у Пешти и Темишвару, и ни случајно неће допустити да било које издање ’Службеног гласника’ буде уништено.”
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, уз ограду да због обавеза није упознат са овим случајем: „Свакако књиге које је штампао ’Службени гласник’ не могу да буду лоше и самим тим не треба да заврше као стара хартија.”  М. В.

     Извор: Политика: Весна Рогановић

Последњи коментари

Добитница златне читалачке значке | 28/09/2014 11:36

Не знам како ово нежно да кажем: Имам утисак да наши књижари намерно држе наше издаваштво у средњем веку, јер су штампана издања знатно скупља од електронских. Пасионирана сам читатељка, књижевни преводилац, и да, већ осам година не купујем штампана издања. Полице су ми препуне и не желим даље да их оптерећујем. Читам на пет језика и матерњем, али на таблету и телефону. Боље је за очи, увек имам одговарајуће осветљење, немам додатни терет у ташни, могу да подешавам величину фонта како ми одговара. Ту не постоји проблем рециклаже. Узгред, како Вам није пало на памет да поклоните књиге школама и сиромашној деци, него бисте их радије продали по цени старог папира? И како то књиге могу да застаре? Ставите их у најлонски омот и можете да их држите у својој књижари деценијама па ће се већ продати... као примерак од (пра)историјског значаја. Или крените већ једном у корак с временом, што досад не да нисте могли, већ нисте хтели. Из истог разлога из ког радије рециклирате него поклањате.

Из новијих књига српских песника: Шаркаменац

РУКОПИС ВЛАСТИМИРА СТАНИСАВЉЕВИЋА ШАРКАМЕНЦА: СТО СОНЕТА

Српска књижевност у дијаспори има данас у Властимиру Станисављевићу Шаркаменцу једног од најврснијих мајстора писане речи. Песник, романсијер, приповедач, преводилац, есејист, Власта Шаркаменац се данас видно профилише широким распо ном своје стваралачке активности.

Својим најновијим, овога пута пес- ничким, рукописом Сто сонета, Шаркаменац се окушао у посебно изазовној песничкој форми, која у српској песничкој уметности има веома богату и плодну традицију. Та песничка форма је сонет, а песник Шаркаме- нац јој је посветио чак 100 песничких јединица, према којем је броју, дословно, и назвао своју збирку.

= Алек Вукадиновић, предговор, стр. 9 . -

СТАНИСАВЉЕВИЋ, Властимир.  - 100 СОНЕТА, шеста страна света Нови Сад: Прометеј, 2012. - 212 стр., 21 цм. Тираж 300

.

..

ЗМИЈАЊЕ УДОРТМУНДУ БОЖЈА ЗАДУЖБИНА

(Знам што жито с Косова је жуто –

па, злато је било на јунаку!)

и што класје на Неправду љуто –

врх му мача сијао у мраку!

Гле, смрт-пољем никло Србље-трава,

Дух одлуто, размрскана глава;

град до села, где јунака стопа би,

сад мајка ни гроб да окопа!

Гробље славно на небо се дало –

бајире се под њим нов-станари,

ал отуда ластавиче мало

сиђе тражећ гнездо - дом свој стари!

Раскопале земљу орлушине –

нема места за сунца и птиће;

сад Бог, кајућ, зида задужбине,

поштујући Свете Југовиће!

Св. Тројица, „8. Кочићев збор" (Матијаија, гости),

30. мај 2004, Дортмунд

Дама?Стара?Утицајна? Метафора

Утицајна стара дама

„Политика” је најстарији и најутицајнији дневни лист у овом делу Европе. Први пут се појавила на београдским улицама око 14 часова 25. јануара 1904. године.
Први број „Политике” штампан је у тиражу од 2.450 примерака, на четири стране, по цени од пет пара.¹
Владислав Рибникар, оснивач и одговорни уредник, када је подносио пријаву властима навео је да ће новине бити политичке и независне.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је два пута прекидала излажење, за врeме Првог светског рата од 1914. до 1919. године, а други пут за време Другог светског рата од априла 1941. до октобра 1944. године.
„Политика” још једном није изашла пред читаоце због штрајка новинара у лето 1992. године који су се успротивили намери државе да „Политику” претвори у јавно предузеће.
„Политика” је дневник са дугом и богатом традицијом која се због свог угледа и утицаја сматра и једном од националних институација у Србији. Читалачку публику листа „Политика” чине углавном средње ситуирани и високообразовани грађани.
У својој дугогодишњој историји „Политика” је сарађивала са многобројним значајним културним и научном ствараоцима.
Међу сарадницима „Политике” били су и нобеловац Иво Андрић, српски писци и песници Милош Црњански, Бранко Ћопић, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Десанка Максимовић и многи други. Своје текстове на страницама „Политике” писали су и сер Винстон Черчил, Томас Ман, Едуард Ерио и други.
По профилу, данас „Политика” спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда, лист који негује културу дијалога и слободу изражавања. Лист има више специјализованих редовних додатака, а међу њима посебно се издваја Култрурни додатак. „Политика” излази у три издања, са штампаним тиражом већим од сто хиљада. Продаје се у Србији и земљама бивше Југославије.
     = Више

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.?

BEOGRAD - Ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc istakao
je danas, posle razgovora sa prvim potpredsednikom Vlade Srbije
Aleksandrom Vučićem, da je Austrija spremna da Srbiji pomogne gde god
može na putu ka EU.

 

Sebastijan Kurc i Alreksandar Vučić / Foto: Tanjug

Zahvalivši na mogućnosti da danas poseti Srbiju, šef austrijske
diplomatije je na konferenciji za štampu rekao da je Austrija povećala
budžet za projekte regionalne saradnje sa 1,9 na 4 miliona evra, te da
će to pomoći da se pruži konkretna pomoć regionu.
Naglasio je da su Austrija i Srbija ne samo kulturno i privredno povezane, već i ljudski,
jer u Austriji živi oko 300.000 građana srpskog porekla, a u Srbiji je
Austrija najveći investitor. "Nisam prorok da mogu da predskažem
tačan datum pristupanja Srbije EU, ali mogu da konstatujem veliku volju
srpskog stanovništva i politike da započne reforme i spremi Srbiju za
EU", rekao je Kurc ukazavši istovremeno da što je veći intenzitet
reformi brži je razvoj, što je bitno za investitore, ali i za Srbiju i
njen put u EU.
Lično, dodao je, priželjkuje što brži put Srbije u EU, možda već do 2018. ili 2020.
Čast mu je, kako je rekao, što je mogao da razgovara sa čovekom kojeg
poštuje zbog njegove borbe protiv korupcije i zarad veće vladavine
prava, jer smatra da su to ispravni ciljevi koje očekuju austrijski
investitori, te stvaraju uslove za dalje investicije.
"To je put koji ćemo rado podržati gde god možemo", poručio je šef doplomatije Austrije
dodajući da mu je bilo drago što je mogao da učestvuje na međuvladinoj
konferenciji u Briselu i da je posebno zadovoljan što su i drugi
ministri odlučili da prisustvuju i žele da Srbiju vide kao članicu EU.
U razgovoru sa Vučićem Kurc se nije preterano zadržavao na pitanjima
istorije, već je, kako je naglasio, sve bilo usmereno na budućnost.
Izrazio je, međutim, zadovoljstvo što se 100 godina posle početka Prvog
svetskog rata može videti da se ide korak po korak ka ujedinjenju cele
Evrope.
Poželevši Srbiji poželeo sve najbolje na putu ka ostvarenju
reformi, Kurc je ponovio da će Austrija podržati našu zemlju ne samo
rečima, već konkretnim delima.
Komentarišući zbivanja u Bosni i Hercegovini austrijski ministar je konstatovao da nisu samo etničke i
verske strukture izazov, već da tamo postoji nezadovoljstvo zbog
socijalne situacije i korupcije, te da je potrebno napraviti neko
polazište kako bi BiH bila sposobna da preduzme korake za privredni
uspon.
"U našem interesu je da dođe do takvog razvoja. Razgovarali smo i sa drugim ministrima i svi smatramo da ne treba da izgubimo BiH iz vida", kazao je Kurc.


SAN NAM JE STANDARD AUSTRIJE
Naš je san da jednog dana postignemo standard autsrijskog i nemačkog društva, a
to neće biti skoro, moraćemo da radimo još mngo godina i decenija,
rekao je danas vicepremijer Alreksandar Vučić pozdravljajući svog gosta,
austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca.
Odnosi Srbije i Austrije nikada nisu bili bolji, rekao je Vučić dodajući da
budućnost naših naroda možemo da gradimo na još snažnijim političkim
vezama.
"Očekujemo još veći uticaj Austrije u Srbiji i želimo toplu
dobrodošlicu svima koji žele da ulažu u Srbiju", rekao je Vučić
izrazivši želju da Auastrija bude iskreni prijatelj Srbiji. .
"Želimo Austriju kao iskreno prijatelja, ali i da nam iskažu gde smo pogrešili,
jer je naš san da jednog dana dostignemo san austrijskog i nemačkog
društva, ali za to ćemo morati još mnogo godina i decenija da radimo",
naveo je Vučić.

Kurc: Priželjkujem Srbiju što brže u EU, možda 2018.? | Politika | Novosti.rs