ДЕДА ЂОЛЕ И ЈОШ ОСАМ КОМЕНТАТОРА

О ЋУТАЊУ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

Из наведених примера, а њих има много више, види се да је Академија ћутала и тамо где се, као најкомпетентнија научна установа морала оглашавати. Она то није чинила зато што није желела да се меша у дневну политку, „у страначке свађе и борбе”, како наводи г. Симовић, већ због тога што је кукавички ослушкивала шта ће и како ће на њено понашање реаговати домаћи политичари и инострани моћници. Коначно, поставља се питање, зашто је руководство САНУ у једном трнутку из наслова те највише научне и уметничке установе избацило одредницу о њеној националној припадности? Да ли је и то учињено зато што није хтела да се меша „у страначке свађе и борбе”? Не сећам се да је академик Симовић тада дигао глас против те срамотне одлуке руководећег тима САНУ.

Василије Ђ. Крестић

објављено:  У Политици: 17.02.2015.

__________________________

penzionerka nemacka | 17/02/2015 02:01

Slazem se u potpunosti sa clankom akademika B. Krestica I smatram da je to velika sramota kako je Akademija reagovala, hocu reci nije se uopste cula povodom tako vaznih tema koje je akademik Krestic naveo.
Kako se moglo desiti da se na cello tako vazne srpske institucije nadje covek kao sto je N. Hajden? Ko je on uopste volela bih da znam? Sta je on ucinio znacajno za srpsku kulturu I narod, pitam se?

Stanislav Sr | 17/02/2015 10:09

Pa ikada se svojevremeno mesala nje nam nista dobro donela

nikola andric | 17/02/2015 10:28

Po srpskom obicaju I Krestic pocinje sa kvalifikacijama
odnosno optuzbama bez smislene argumentacije.
Prvo nauka I umetnost su sasvim razlicite delatnosti.
Za nauku je istina najvazniji cilj delatnosti dok umetnost
pretstavlja ''lepezu'' delatnosti vezane za estetiku, moral, lepotu ,itd. Akademija je uvedena kao vrsta
drustvene nagrade za zasluzne naucnike I umetnike.
Takozvani ''vrednosni iskazi'' ne mogu biti istiniti ili
neistiniti. To mogu biti samo indikativni iskazi naucnika
koji se proveravaju uglavnom od kolega naucnika.
Kod vrednovanja (politickih) dogadjaja u Srbiji svi Srbi
imaju isto pravo. Iluzija je pretpostavka da su clanovi
akademije nesto posebno ili da bi oni nekako mogli
biti ''u boljem pravu'' nego ''nizi stalez''. Na izborima
svako ima samo jedan glas. Druga iluzija je da se institut akademija vidi kao jedno lice sa jedinstvenim
misljenjem o politickim temama.
Ali svaki clan ima sopstveno misljenje pa bi moguci consensus bio resultat glasanja. Simovic je u pravu.

Васко Миглаш | 17/02/2015 10:33

Треба се знати борити и када сте у немилости моћника.
Проблеме треба знати "интелектуализовати", као што нам показују неки наши врсни уметници, спортисти и други.

sr sta | 17/02/2015 11:26

Akademiji treba sveza krv.

Igor K. Vojnovic | 17/02/2015 12:29

Hvala akademiku Kresticu na ovim informacijama. Zelim da cestitam rukovodstvu, g. Hajdinu na odgovornom delovanju u navedenim situacijama, na drzanju po strani u politickim stvarima u kojima, i da se umesala, jedino sto bi SANU mogla da ucini je da objektivno konstatovanje ponovno ugnjetavanje od medjunarodnih mocnika, da podigne tenzija u drustvu te urusi njen vec okrnjeni unutrasnji i medjunarodni ugled. Iako i sam istoricar, svestan sam da moja profesija cesto dovodi u pitanje realno i racionalno politicko delovanje i sagledavanje sadasnjosti i buducnosti kod nas koji smo se za nju obrazovali.

Deda Djole | 17/02/2015 12:41

Sanu se jednom opekla, pre 25 godina.
Vasilije Krestic je naveo tri skupa koja SANU nije zelela da organizuje. Mislim da je Akademija u pravu. Ona nema (i ne treba da ima) "kolektivno misljenje".
Svaki akademik moze (i treba) da se licno angazuje, kao sto se angazovao Ljubomir Simovic u POLITICI od 8 februara. Tom prilikom on je detaljno izneo svoje misljenje o stanju stvari u Srbiji (o vlasti, o opoziciji, o kulturi . . .).
To bi mogao da ucini i Vasilije Krestic

Ivan Pavlovic | 17/02/2015 14:25

Da probam da odgovorim Andricu, pre svega svako ljudsko bavljenje ima veze i sa politikom. Ovde na ovoj zemlji ratuju svi sa svima, i cim jedna grupa bude malo jaca pocinje da se siri na tu stranu. To se danas dobro vidi u Ukrajini nesrecnoj. Rat je produzena ruka politike. A i takodje rat se vodi zbog ubedjenja grubo receno kulture medju pojedincima u jednoj grupi. Ta grupa onda pokusava da nametne svoje kuluroloske stavove drugoj grupi. Dakle rat nastaje iz razlike kultura. Iz ovoga se lako vidi da bi Sanu trebao da se bavi i kulturom i politikom i ratom. Kako na nivou istorije tako na nivou dnevne politike, a specijalno u definisanju dugorocih ciljeva nase drzave. Ko got kaze nesto drugo klevece i laze. Ne mora se po definiciji biti agresivan ali braniti svoje se mora inace ce djavo da dodje po svoje da nekazem neko drugi....

Rastko Pančevac | 17/02/2015 14:27

Koliko SANU ima članova? Koliko akademika ima Austrija, Švajcarska, Francuska?
Da li i ovde imamo inflaciju zvanja i titula, kao kod doktora i profesora?

Француска и Србија две земље које воле књижевност...

Годишње се у Србији преведе око 250 књига са француског, од чега Француски институт подржи око 25 дела, каже Жан-Лик Гоестер, директор Француског института у Србији

Жан-Лик Гоестер (Фото Г. Поповић)

Годишње се у Србији преведе око 250 књига са француског. Од тога Француски институт подржи око 25 дела годишње, дајући предност оним насловима чија финансијска сигурност није обезбеђена, каже за „Политику” Жан-Лик Гоестер, директор Француског института у Србији, најављујући Франкофони салон књига који ће бити одржан од понедељка до среде (22–24. децембра) у овој установи. Прва два дана салон ће бити отворен за посетиоце од 13 до 22 сата, а у среду од 13 до 19 сати.
– Француски институт је до сада остварио сарадњу са више од 40 издавача у Србији и за новогодишње празнике решили смо да позовемо све издаваче са којима смо сарађивали последњих година и да организујемо продајну изложбу превода са француског, а биће доступне и књиге на француском – додаје директор Гоестер. – Продаја књига биће по промотивним ценама, а истакао бих и хуманитарну димензију овог мини-сајма књига, јер ће сваки присутни издавач поклонити књигу како би се обогатио сиромашни фонд једне библиотеке у Србији. Због свега овога надам се да ће овај салон постати традиционалан.
Ово је још један начин да Француски институт у Србији подржи издаваче и преводиоце у Србији, наглашава Гоестер, истичући да се ова институција веома залаже за сарадњу у области издаваштва и марљиво ради током целе године, мада је та активност можда мање видљива од изложби, концерата, филмова или дебата које приређују. Присутни су сваке године и на Сајму књига, нуде свој простор за промоције, стипендије за преводиоце, организују дебате, доводе у госте француске ауторе поводом „Молијерових дана”, мајских књижевних сусрета које организују већ шест година.
Посредством програма „Данило Киш” издавачима се плаћају права за објављивање превода дела француских аутора. Стипендије за признате преводиоце Француског националног центра за књигу, које подразумевају боравак у Француској у вeзи са радом на преводу, добија у просеку двоје до четворо преводилаца годишње. Француски издавачи нуде такође директну сарадњу српским издавачима тако што се заједнички обраћају Француском национaлном центру за књигу за добијање помоћи за објављивање превода на српски. Поред тога установљена је награда „Бранко Јелић” за најбољи књижевни превод (у свим категоријама) са француског језика, а под покровитељством француске Академије „Гонкур”, установљена је и Гонкурова награда студената Србије.
Директор Гоестер каже да годишње добијају више од 40 захтева од издавача које решавају комисије у Француској. Уз захтев за подршку неопходно је да српски издавач поднесе и уговор о уступању права који је претходно потписао са француским издавачем.
Велики рат, тема која традиционално спаја Француску и Србију, био је веома присутан ове године у делима. Подсетимо само да је Гонкурова награда прошле године отишла у руке Пјера Леметра за роман „До виђења, тамо горе”. Овај роман изабрали су такође студенти Србије као своју Гонкурову награду, а већ је објављен код нас у издању „Чаробне књиге” у преводу Оље Петронић и представиће га лично Пјер Леметр приликом следећих Молијерових дана, у мају 2015. Ту је и француско-српски стрип албум „Линије фронта” који је објавио System Comics уз подршку Француског института, француске Мисије за обележавање стогодишњице Првог светског рата и Министарства културе Републике Србије.
– Књига је на неки начин француски бренд, с обзиром на то да идеје, духовна остварења играју одлучујућу улогу у свету – сматра Жан-Лик Гоестер. – Позивамо многе француске интелектуалце да разговарају са српском јавношћу о заједничким друштвеним питањима као што су развој градова, одрживи развој, клима и подржавамо објављивање њихових дела. Сарађујемо са Институтом за филозофију и друштвену теорију и 2015. ћемо приредити међународни скуп посвећен капитализму данас. Кад год можемо одазивамо се на позиве и сарађујемо са овдашњим фестивалима, а подржавамо и резиденције младих француских аутора.
Велико интересовање за нашу књижевност
Констатујући да су Француска и Србија две земље које воле књижевност, Гоестер истиче да и у Француској постоји велико интересовање за српску књижевност.
– Приликом доласка француских писаца и издавача током манифестација које приређује Француски институт, стварају се контакти и везе захваљујући којима се француска јавност упознаје са српском књижевношћу и плод таквих сусрета су такође преводи српских дела на француски. Често на наше Молијерове дане позивамо у госте српске писце чије књиге су преведене на француски и и те како запажене на француском подручју. Горан Петровић, Светислав Басара, Владислав Бајац, Сања Домазет, Владимир Пиштало, Давид Албахари имали су упечатљиве наступе на нашим „Молијеровим данима”, уз француске писце. Њихови и многи други преводи на француски налазе се у богатом фонду наше медијатеке – каже Гоестер.

Гордана Поповић

објављено: Политици, 22.12.2014.

Националне пензије?

Слике са путовања, Радан планина, Добра Вода, новембар 2014 (Заветине) - Говеда између стабала

Јавна расправа о изменама и допунама Закона о култури Србије, донетог 2009. године почела је 25. новембра у Српском народном позоришту у Новом Саду, дан касније је одржана у Народном позоришту у Нишу, а сутра је заказана и у Београду, у 11 часова у Народној библиотеци Србије. Непосредно пред медијско оглашавање расправе, министар културе и информисања Иван Тасовац, упитан о националним пензијама, најавио је као могућност „напуштање тог модела као крајње анахроног” или „евентуално увођење неке националне награде са ограниченим, једнократним износом”. Министар је, такође, констатовао да су неке од додељених националних пензија национална срамота.
Наравно, националне пензије – признања, само су сегмент нагомиланих мањкавости Закона донетог 2009. године. Сегмент, који је већ неколико година у жижи културне и друге јавности. Због негодовања јавности, направљено је истраживање за потребе народних посланика на тему „Национална признања за врхунски допринос у области културе и спорта”. На адресу Европског центра за парламентарна истраживања и документацију, упућена су три питања: да ли се издвајају накнаде из државног буџета за национално признање и посебан допринос у области културе и спорта и да ли постоје слична примања у вашој земљи? Ко има право на „национална примања” и ко су корисници ових накнада? И последње, шта је правни основ, односно, којим актом је то регулисано?
Стигли су одговори Немачке, САД, Француске, Руске Федерације, Словачке Републике, Велике Британије, Чешке Републике и Шведске.
Сједињене Америчке Државе уопште немају финансијске награде овог типа. Чак ни Олимпијски комитет не прима од Владе САД континуирану финансијску помоћ. За остварене резултате, појединци добијају признања из филантропских организација и корпоративног сектора. Навели су примере награде Генијус прајзес у износу од пола милиона долара коју сваке године додељује „Макартур фоундејшен”, као и Пулицерову награду‚ која се додељује ауторима и новинарима у износу од 10.000 долара. Највиша је награда Савезне владе „Президентал медал оф фридом”, али она нема новчани износ.
У Француској, Великој Британији, Чешкој Републици и Словачкој Републици, држава не даје уметницима ни спортистима новац ни награде за њихове успехе.
Ни богата Немачка не помаже културу и спорт из буџета по српском моделу. Ипак, по моделу културног федерализма из буџета Савезне владе (који износи око 1,2 милијарде евра) око 13 посто укупне потрошње је намењено уметности и култури. Надлежност министра културе је да подстиче и охрабрује уметнике, али обично не појединачно, већ посредно, кроз културне институције од националног значаја. Немци, наиме, финансирају пројекте од међународног значаја и иноваторске програме, и у те сврхе је 2012. године држава издвојила 35 милиона евра, наводи се у истраживању.
У богатој Шведској је 1970. уведен Правилник о државним гаранцијама за примања уметника, а пре четири године, шведски парламент је одлучио да постепено ревидира гарантовани приход за уметнике, а средства пребаци у форму дугорочних стипендија. У овој земљи са више од девет милиона становника, 152 одабрана уметника примају приходе на основу државне гаранције. Те гаранције додељује Управни одбор „Фонда шведских аутора” и оне подразумевају да корисник има осигуран минимални приход у висини пет основних примања за текућу годину. Међутим, та примања се гасе, ако уметник оствари мало већи лични доходак. Тако је, на пример, у 2011. години загарантован доходак износио 214.000 шведских круна, а уколико би уметник остварио 260.000 круна, престају и државне гаранције.
Ево и искуства из Руске Федерације. Одлуком министарства културе, на основу јавног конкурса, месечно се изузетним уметницима даје по 800 рубаља у трајању од једне до три године, без обзира на пензије, друге плате, бонусе... Али, за изузетне уметнике пензионере, добитнике највиших државних признања као што је Лењинова награда или државна Награда РСФСР, закон предвиђа додатну месечну финансијску накнаду у износу 330 посто социјалне пензије( у 2012. износ социјалне пензије је био 5.771 рубаља)
Код спортиста у Русији је нешто другачије. Декретом председника Руске Федерације државним репрезентативцима и тренерима који учествују на олимпијадама и параолимпијадама додељује се износ од 32.000 рубаља. А спортиста који је репрезентативац више од шест година и има радни стаж од најмање 20 година, има право на социјалну надокнаду до старосне пензије, 60 година старости за мушкарце, 55 за жене. Изузетним спортистима, могуће је доделити и додатне финансијске накнаде у износу од 250 посто износа социјалне пензије.
Истраживање које смо навели, урадила је мр Марина Пријић. Очигледно, српска формула је јединствена. За њу не знају богате земље света и Европе, нема тога ни у земљама окружења, у Хрватској, БИХ и Словенији, а писали смо о моделу Македоније и Црне Горе, о награђивању истакнутих уметника.
А шта ће рећи јавна расправа, јер могуће је у њој учествовати и путем интернета, пошто је Министарство културе Србије објавило на свом сајту формулар за све примедбе и предлоге, остаје да се сачека.

Мирјана Радошевић

објављено: Политици : 02.12.2014.

СУБЈЕКТИВНА ИСТОРИЈА СВЕТСКЕ И НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ (ЕСЕЈИ НА КВАДРАТ) / Душан Стојковић

            Милан Р. Симић: ВЛАСНИЦИ ПРОЛАЗНОСТИ - критика, есеји, огледи, опажања, осврти, прикази : 2009 - 2013. - УНУС МУНДУС, Ниш, (сепарат, стр. 339- 597), бр. 48, лето 2014)

Знак препознавања

            Симићев сабирник садржи есеје, тумачења, осврте, опажања... Не само о књижевности, већ и о сликарству и философији. И не само њима. У текстове уграђује и своје помно ишчитавање стрипова. Не затвара очи пред чињеницом да се литература, једнако као и све друге уметности, отворила и према новим световима, преставши да буде искључиво елитистичка, не постајући притом нужно популистичка. Један је од ретких - ако других у нашој есејистици уопште и има - који пише и о прилозима објављеним у књижевним часописима, као и о књигама давно објављеним с намером да на њих изнова скрене, ако икада раније  скренута и беше - пажњу. Иако није сибирник, овај сабирник уноси у нашу актуалну критичку мисао дах оплемењујуће свежине. Њен писац човек је који мисли својом главом. Има шта и зна како то да каже и напише. Ужива у читању и хоће друге да подстакне е да би се и њима то збило. Доказује како, не само у престоници, већ и у мањим и малим књижевним срединама, постоје и делају књижевни светионици. Пише не из морања већ из хтења. Концизност и језгровитост написаног постиже се – знају то сви они који се баве тумачењем туђих књига – уз огроман труд и муку, сасвим извесно већи него када се полако, развучено (пре)прича(ва) дело које је било на критичарском столу. Уочити битно може само онај ко зна битно да постигне и у властитим књижевним делима – ако таква ствара, а Милан Р. Симић, који је почео као песник, врстан је афористичар, писац кратких прича, новелист, драмски писац, романсијер, једном речју – универзалан књижевни посленик. Основни поетички став читавог његовог књижевног опуса јесте онај који је заговарао Мајаковски – боље тање а боље. Када критичарски гађа, Милан Р. Симић редовно погађа, и то у само срце мете. Погађа и избором писаца о којима ће прозборити коју, и избором њихових дела, и избором детаља из њих која ће их у правом светлу – муњевито – представити и осликати и судом који о њима доноси. Тај суд је увек позитиван, јер Милан Р. Симић не говори и не пише о ономе што није по његовом укусу. Књижевна критика је за њега, једнако као и за читав низ његових претходника (на пример, Анатола Франса или Антуна Густава Матоша, да о модерним књижевним теоретичарима и не говоримо), књижевност сама која се ни по чему не може издвојити, а нипошто не сме избацити из њих – од осталих књижевних жанрова. Његово критичарско полазиште да се овако одредити: лепо писати о лепом. Издваја се тако од великог друштва домаћих књижевних мрзитеља који – да парадокс буде већи – најчешће и највише мрзе оне који су их високо књижевно надгорњали, као и оне чије дело нису прочитали ваљано или нису схватили никако и – то је већ наша, домаћа, српска, специјалност – књижевна остварења која не само да нису ишчитали до краја већ ни са њиховим читањем ни започели нису.

            Сви текстови Симићеви надасве

Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији...

Каква ће бити судбина непродатих дела у издању „Службеног гласника”? Да ли ће, како страхују аутори, након уклањања из књижара отићи у стару хартију

Излог књижаре „Службеног гласника” у Кнеза Милоша у Београду (Фото Анђелко Васиљевић)

Невероватна прича, више од недељу дана, кружи по Србији и региону: хиљаде и хиљаде (лицитира сe чак до, теоретски могућих, тридесет милиона примерака) књига у издању „Службеног гласника”, по тврдњама „инсајдера” повлаче се из књижара и с лагера ове куће и пакују у кутије, највероватније ради рециклаже („сецкања”), онако како је крајем прошле године стотинама аутора ове издавачке куће наговештено анексима уговора. У којима им „Службени гласник”, галантно нуди да пре уклањања у неповрат, преостале, непродате примерке својих дела откупе по цени – старе хартије!
На списку наслова за „повлачење”, које су објавили поједини медији и угледни професор књижевних наука Новица Милић на сајту „Либрето”, помињу се и дела аутора као што су Ниче („Екце хомо”), Шопенхауер („Свет као воља и представа”), Пруст („Содома и Гомора”), Пекић („Сентиментална повест Британског царства”, „Писма из туђине”), Ван Гог („Писма брату”), Бокачо, Дерида, Коча Поповић, Стерија, Христић, Шијан, те бројна публицистичка дела, уџбеници, студије из филозофије, теорије и сл. Међу више од 199 наслова, како тврде медији, односно 200.000 примерака „књига предвиђених за гиљотину” како тврди Милић, налазе се и примерци његове збирке есеја о старогрчкој филозофији и књижевности, „Гозбе I”.„Нисам Одисеј који ће тог Киклопа моћи да спречи, свлада или заобиђе”, закључује Милић. Парадокс је, кажу писци, што је од аутора књига тражено да се сами сложе с уништењем властитих књига.
Једна од најбизарнијих епизода у књизи Алберта Мангела „Историја читања” („Светови”, Нови Сад, 2005), јесте случај извесног Антонија Комстока. Овај самопрокламовани цензор, трговац текстилом из Њујорка друге половине 19. века, уз помоћ полиције пленио је читаве тираже ласцивног штива, хапсио њихове издаваче (неке чак нагнао на самоубиство), током четири деценије осудио довољно особа да напуне воз од „шездесет вагона, сваки са шездесет путника”, и уништио 160 тона опсцене књижевности!
Колико вагона и тона запрема корпус нецензурисаних, али сувишних књига и аутора „Службеног гласника” и хоће ли њихова судбина бити боља од „еколошке”, морало би да се разреши што пре.
У очекивању да директор „Службеног гласника” Радош Љушић, творац нове политике куће, разреши мистерију књига које „нестају”, а у излозима овог предузећа, већ се раскриљују књиге „водитељске”, могли бисмо се упитати, зашто се у акцију „спасавања” ових наслова, живље не укључe критичка јавност, институције, уметничка удружења, библиотеке?
(Ове последње би могле да искористе прилику и многе вредне наслове откупе по багателној цени, или добију на поклон, уз „опроштај” ПДВ-а, на пример. Уместо да, као ту скоро, у једном војвођанском градићу, на јавним набавкама, купују и по двадесетак копија новог „љубића” Сузане Манчић!)
Недавно, када је једно киоск-издање Бодлерове поезије изашло без потписа аутора превода, дигла се „кука и мотика” – осамдесет и више академика, књижевника, професора универзитета и других угледника огласило се бранећи морална и материјална права свог колеге, др Леона Којена... Зашто истим жаром не би бранили ауторско достојанство и књиге др Новице Милића, Басаре, Пруста, Ничеа, и осталих „сувишних” аутора, нарушено фамозним анексом?
Или да макар креативно „осмисле” рециклирање овог књижног блага – рецимо, да се од „деконструисаних” књига, направе инсталације, папир-машеи, или скулптуре „исецканих” аутора и њима украси будући „Београд на води”, библиотеке, галерије, књижаре – нарочито „Службеног гласника”.
Исто тако, мало ко се, у поплави тешких епитета као што су „књигождерство”, „културни геноцид” и сл, упитао како је „Службени гласник” доспео у ситуацију да не зна шта ће с толиким силним књигама?
Наиме, када је пре неколико година отпочео продукцијски бум ове куће приватни издавачи упозоравали су на непримерени монопол државног предузећа да слободно располаже и објављује издања новцем свих грађана, у време док издавачи некомерцијалне књиге једва опстају. У време министра Брадића, иницирано је да се оснује Центар за књигу, независна институција која би се издржавала и од малог дела зараде коју остварују „Службени гласник” и „Завод за уџбенике”, али су после његове смене те приче заборављене. „Службени гласник” је и даље котрљао точак до парадоксалног раскорака – између невероватне, за кризне прилике, хиперпродукције, у којој су објављена многа изузетна издања и едиције – и прескромних напора те куће да њена издања стигну до читалаца и купаца.
И – ту смо где смо. Застрашени и самом могућношћу, да књиге антологијске вредности заврше у пројекту „култура на отпаду”.
Или је и то још једна тужна прича српске књиге у транзицији. Надајмо се, не са кобним исходом...
Љушић: Ниједна књига није уништена
Директор „Службеног гласника” Радош Љушић објашњава да се понаша искључиво по Закону о ауторским правима, када је реч о књигама које су повучене из књижара, због тога што им је рок за продају истекао, и да ниједно од тих издања није уништено. Такође, додао је да су сви написи у листу „Данас” о томе да ће повучене књиге бити продате као стара хартија – нетачни.
Издавач се одриче аутора
Вуле Журић, писац и председник Српског књижевног друштва: „У овој нашој Ентропији ’случај Гласник’ јесте парадигматични преседан, јер је једна издавачка кућа написмено потврдила како се са великим поносом не одриче само аутора, уредника и свих осталих који учествују у настајању књига, већ се одриче и самих књига! Намера да се инкриминисане књиге поклоне утопљеним градским библиотекама, претпостављам, изнуђена је реакцијом дела јавности. Ко зна, можда ће ове ’лоше књиге’ бити повод за преиспитивање садашње издавачке политике, а самим тим и променом кадровске политике чија жртва, у овом случају, није смењени директор, већ целокупна српска култура.”
Миро Вуксановић, књижевник: „Сигуран сам да ће оглашени главни уредник, директор, енциклопедиста, историчар, страначки делатник, професор, итд. Љушић, књиге поклонити библиотекама, школама и сродним установама. Основати од књига задужбине у својој Метохији, помоћи оно мало лектората од српског језика, што је у иностранству остало, обрадовати удружења заграничних Срба и њихове школе у Пешти и Темишвару, и ни случајно неће допустити да било које издање ’Службеног гласника’ буде уништено.”
Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, уз ограду да због обавеза није упознат са овим случајем: „Свакако књиге које је штампао ’Службени гласник’ не могу да буду лоше и самим тим не треба да заврше као стара хартија.”  М. В.

     Извор: Политика: Весна Рогановић

Последњи коментари

Добитница златне читалачке значке | 28/09/2014 11:36

Не знам како ово нежно да кажем: Имам утисак да наши књижари намерно држе наше издаваштво у средњем веку, јер су штампана издања знатно скупља од електронских. Пасионирана сам читатељка, књижевни преводилац, и да, већ осам година не купујем штампана издања. Полице су ми препуне и не желим даље да их оптерећујем. Читам на пет језика и матерњем, али на таблету и телефону. Боље је за очи, увек имам одговарајуће осветљење, немам додатни терет у ташни, могу да подешавам величину фонта како ми одговара. Ту не постоји проблем рециклаже. Узгред, како Вам није пало на памет да поклоните књиге школама и сиромашној деци, него бисте их радије продали по цени старог папира? И како то књиге могу да застаре? Ставите их у најлонски омот и можете да их држите у својој књижари деценијама па ће се већ продати... као примерак од (пра)историјског значаја. Или крените већ једном у корак с временом, што досад не да нисте могли, већ нисте хтели. Из истог разлога из ког радије рециклирате него поклањате.