Метеорски рој или поток Персеиди настао је од репа комете Свифт-Татл, која је поред Земље прошла 1992. године.

Небо "купа" киша метеора / М. Љ. ПОПОВИЋ | 11. август 2016. 19:19 | У ноћи између петка и суботе звезде падалице приредиће светлосни спектакл за памћење. "Астрономски ватромет" најбоље је посматрати са места где нема вештачког осветљења

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Руски град обасјала чудна зелена светлост (ВИДЕО)
• 
  Обратите пажњу на небо: У току је киша метеора

• На Исланду снимљен НЛО?
• Део руског метеора на продају
• Кад астероид "нападне", НАСА ће узвратити

НЕБО ће нам у ноћи између петка и суботе, уколико временски услови буду добри, приредити призор за памћење. Звезде падалице, односно метеорска киша Персеиди ће, како најављују астрономи, уприличити прави природни светлосни спектакл. 

Највећа и најпознатија метеорска киша видљива је сваке године у августу, а према проценама светских астронома, небо ће парати и до 100 звезда на сат. Већину тих звезда, међутим, нећемо моћи да видимо из Београда и осталих градова у Србији због светлосног загађења. То се посебно односи на оне мање метеоре, којих уједно има и највише.

- Они су буквално угашени над већим насељеним местима. Вештачка светлост се, наиме, одбија од честица прашине у ваздуху и тако се ствара светлосно загађење, због којег не можемо лепо да видимо метеоре - каже Милан Јеличић, секретар астрономског друштва "Руђер Бошковић". - Једне године смо рој посматрали из опсерваторије на Калемегдану и видели смо свега седам падалица за целу ноћ, док смо други пут опазили њих 12.

Ван града је, међутим, потпуно другачије. "Астрономски ватромет" највидљивији је на местима која се налазе на вишим надморским висинама и немају осветљење.

Метеорски рој или поток Персеиди настао је од репа комете Свифт-Татл, која је поред Земље прошла 1992. године.

Милан Јеличић

- Падалице, у ствари, настају када се честице комете сударе са Земљином атмосфером - објашњава наш саговорник.
- Будући да комета Сунчев систем обиђе за 130 година, следећи пут ће поред нас проћи 2122. године када ће небо парати највећи број звезда падалица.

Када зађе Сунце, сазвежђе Персеј се налази негде на североистоку, а такозвани радијант, односно центар из којег излазе метеори, налази се на самом хоризонту, што значи да је половина метеора који иду испод хоризонта за Србију невидљива.

ИСПУЊАВАЊЕ ЖЕЉА

Бројна народна веровања везују се за појаву метеорске кише. Најпознатије је оно да треба замислити жељу када падне једна звезда, која ће се, онда сигурно испунити. Други, пак, верују да се у тренутку када звезда пролети небом угасио нечији живот.

ВЕСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Тресла се гора, родио се миш” или Исти антрак , друго паковање

   препоручени чланак Г-дина Ђорђа Вукадиновића

Дошао је и тај дан. У суштини, невољно и са слабо одглумљеним усхићењем, „технички” премијер, мандатар Александар Вучић, коначно се појавио у скупштини и предао председници дугоочекивани списак министара своје „нове” владе.

По свим објективним параметрима, овде се не ради о новој влади, већ о једној обичној реконструкцији средњег обима. Управо оној о којој је премијер говорио и коју је најављивао током читаве 2015. године, то јест све док – услед претераног и, како се испоставило, неоснованог страха за исход локалних и покрајинских избора – није решио да иде на још једне ванредне парламентарне изборе.

Чак и за српске политичке прилике, у којима више ништа није чудно ни скандалозно, делује готово невероватно да се земља пола године држи у полуванредном стању само зато да би, након вишемесечног политичког прангијања, на крају било промењено неколико релативно неважних министара (Веља Илић, Вербић, Сертић, Тасовац, Снежана Богосављевић, Удовички, Селаковић). СПС остаје главни коалициони партнер, а Ивица Дачић министар спољних послова и „први потпредседник” владе. На својим местима, поред Дачића, остају и Небојша Стефановић, Расим Љајић, Зорана Михајловић, Душан Вујовић, Антић, Вулин, Удовичић, Ђорђевић и Лончар. „Тресла се гора, родио се миш” – од те овештале сентенце вероватно нема бољег и краћег начина да се опише исход ове полугодишње вештачке изборне и постизборне „драме” у режији старог и новог премијера.

Ваљда су зато на конференцији за медије у скупштини, непосредно након Вучићевог обраћања, представници „лојалних” медија мандатара одмах затрпали неважним питањима попут оног о „спорној” сексуалној оријентацији једног од предложених кандидата или хуманитарној помоћи Македонији, која је суочена с поплавама – уместо да га, на пример, питају: „Зашто сте толико чекали да би на крају извршили ове, у суштини, козметичке кадровске промене?” Или: „Зашто сте у владу опет узели Дачића и СПС када сте јавно говорили да у њих немате поверења и да ће се удружити с опозицијом само ако им се за то укаже прилика?”, „Шта Вас је определило за господина Шарчевића као министра просвете?”, „Шта ће да раде министри без портфеља Славица Ђукић Дејановић и Милан Кркобабић поред живих Вулина и Лончара на месту министра здравља, односно рада и социјалне политике – осим ако то већ није припрема за неку будућу реконструкцију?”

Кадровска решења и нису нарочито битна (ни) када је реч о овој Вучићевој влади. Сви изабрани министри ионако ће само бити посилни, помоћници или, у најбољем случају, ађутанти и портпароли премијера и јед(и)ног министра – самог Александра Вучића.

„Па, добро, има ли у овој старој-новој влади нешто добро и вредно хвале?” – питате се. Искрено, мало је тога. Можда је за похвалу решавање проблема смедеревске „Железаре” – уколико се овај аранжман с Кинезима заиста испостави као спасоносан. Треба похвалити и смањење буџетског дефицита и бољу наплату фискалних обавеза.

Тачно је. Отворена су и нека поглавља у преговорима с ЕУ, али од тога нити има неке конкретне политичке или економске користи, нити се назире тренутак када ће та поглавља бити затворена, или политичка и материјална цена којом ће то евентуално затварање бити плаћено.

На крају децембра 2015. године, јавни дуг је износио преко 25 милијарди (тачније 25.239.778.440) евра, односно 75,5 одсто бруто домаћег производа Републике Србије. Крајем 2011. године, дакле последње године пре наступања напредњачке „револуције”, дуг је износио око 15 милијарди евра и 45 одсто БДП-а – другим речима, за четири године повећан је за десет милијарди евра и чак тридесет одсто БДП-а. Али о томе се мало или нимало говори у премијеровим јавним наступима. Као ни о напретку који је, за мандата две и по Вучићеве владе, „Косово” направило на путу ка пуном суверенитету и чланству у готово свим међународним организацијама. ...

                  =извор: Политика, видети више

Што јужније - то тужније

Београдсске "Заветине" у јужној Србији (Ивање под Раданом, Бојник; Видојевица, Прокупље). Снимљено крајем марта и првих дана априла 2012. Према идеји Белатукадруза. Домаћин и водич - Мира Соколовић. Продуцент др Димитрије Лукић.Уредник Иван Лукић.

• Категорија

  • Филм и анимација  
  Објављено је 05.04.2012.

Свет овог месеца обележава 30 година од смрти Борхеса...

Борхесови вртови фантастике и знања / Б. Ђорђевић | 18. јун 2016. 13:45 | Пре три деценије свет је напустио један од најученијих писаца 20. века, који је заувек замаглио границу између стварности и фикције

Хорхе Луис Борхес

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Шпанија: Откривен аудио снимак Борхесовог предавања
• 
  Сећања на земљу Астека

• Борхесова удовица: Тужба за плагијат "Алефа"
• “Најк” прегазио Борхеса
• Аргентина: Затворен омиљени Борхесов кафе

СЕБЕ првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем, али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли, а пише не оно што би желео, него што уме да напише - говорио је Хорхе Луис Борхес (1899-1986), славни аргентински приповедач, песник, преводилац, есејиста и велики тумач књижевности. 

Свет овог месеца обележава 30 година од смрти аутора “Универзалне књиге бешчашћа”, “Маштарија”, “Алефа”, “Пешчане књиге”, једног од најученијих писаца 20. века, неуморног, страственог читаоца и познаваоца многих језика. Својим мистичним и загонетним делима намерно је замаглио границу између стварности и фикције, заувек променио ток и размишљање о литератури, остварио огроман утицај на генерације писаца широм света и утро пут латиноамеричком магичном реализму и глобалном постмодернизму.

- Борхесова ерудитна фантастика доводи у везу грчке, кинеске, аргентинске и скандинавске митове и легенде, јеврејску мистику, немачку филозофију и шпанску, француску, италијанску и англосаксонску књижевност, па не припада само корпусу латиноамеричке књижевности. Помно је читана у читавој Европи, нарочито у Француској. Отуда је несвакидашњи спој ерудиције, фантастике и егзотике у његовим кратким причама снажно утицао како на (латино)америчке тако и на европске писце, као и на поједине афричке и азијске књижевне ствараоце - каже, за “Новости”, Снежана Калинић, доцент на Филолошком факултету у Београду.

Готово је подједнако, по њеним речима, утицајна била и Борхесова есејистика и поезија, упркос томе што је он самога себе превасходно доживљавао као читаоца:

- Управо је поводом Борхесове способности да од “крхотине енциклопедије” створи “музику идеја” Умберто Еко писао о својој “муци с утицајима”. Као “слепи отац” постмодернизма, Борхес је утицао не само на потоње књижевнике него и на различите струје постмодерне филозофије. Своје “Речи и ствари” Фуко је започео Борхесовим речима, а тумачили су га и Барт, Женет, Бланшо, Бодријар, Епштејн и многи други.

Борхес је сматрао да је књига најчудноватије од свих човекових оруђа, јер је продужетак његовог памћења и његове маште. За њега је, писао је Радивоје Константиновић, целокупна светска књижевност била јединствена и сматрао је да у извесном смислу сви писци пишу једну заједничку књигу.

- Лишен сујете, Борхес се мање препознавао у сопственим књигама “но у многим другим делима или звуку гитарских струна”, а дубоко је сумњао и у трајност својих дела. Она, међутим, јесу одолела зубу времена. Данашњем читаоцу, који је одрастао читајући постмодернистичке ауторе који су писали под снажним утицајем Борхесове ерудитне фантастике, његова проза може, додуше, да “звучи” одвећ познато. Огледала лавирината и лавиринти огледала, библиотеке, енциклопедије, тигрови, снови, маске, бодежи и двојници, линеарност времена и разлучивост стварног од фикционалног, постали су општа места у савременој прози - каже Снежана Калинић.

Осим тога, додаје наша саговорница, није само Аргентина нашла начин да Борхесов лик и дело претвори у својеврсне атракције:

- На једном италијанском острву у његову је част изграђен врт, у обличју лавиринта. Због тако слободних интерпретација “Врта са стазама које се рачвају”, одвећ се често заборавља да је Борхесова књижевност, упркос бројним мистификацијама које садржи, пре свега једна драгоцена ризница литерарног, филозофског и историјског искуства.

ПОЛИТИКА ЈЕ ДОСАДНА

КАДА је 1965. године Нобелову награду за књижевност добио Михаил Шолохов, жири је прво предлагао да признање поделе Борхес и Мигел Анхел Астуријас. Прича се да је одлучила политика, а како је она утицала на његову књижевност, Снежана Калинић објашњава:

- Ругајући се свему што није (као и много чему што јесте) књижевност или филозофија, Борхес је у разговору са Љосом изјавио да политику доживљава као “један од облика досаде”. Па ипак, његове дистопије понекад се осврћу на ратна пустошења, као и на друштвене појаве које су им претходиле. Отуда је семитофилија присутна не само у антифашистичким текстовима које је Борхес објављивао у часописима већ и на безмало свакој страници његових прича.

Борхесови вртови фантастике и знања

ГРЕБАТОРИ И ЏЕНТЛМЕНИ / Бела Тукадруз

Реч џентлмен (енгл. gentleman) означава човека који је лепо васпитан, и има лепе манире и пристојно понашање. Ова реч користила се, пре свега, за људе који су се водили по одређеним правилима и који су поштовали бонтон. Када желимо да опишемо џентлмена, односно његово понашање, можемо да користимо реч господин. 

Разлика између господина (или џентлмена) и гребатора је очигледна, међутим, у јавности се о овоме ретко пише. За господу  „важи строжи стандард лепог понашања. Морали су да покажу племенитост свог порекла, и да докажу да су заслужно бољи од других. Њих су морале да красе особине као што су: љубазност, пристојност, поштовање других људи, лепо опхођење према другима, а такође поред духовног и менталног, морали су да воде рачуна и о свом физчком изгледу. Они су морали да имају посебно васпитање, да се истичу од других својим знаљем, умећем и лепотом...» У најгрубљим цртама, то би био џентлмен или господин.

Гребатори припадају другој фели људи, и свет их толерише...

«Гребатори...  / Гребатори су свуда око нас. Има их разних врста и нивоа. Често изгледају као сасвим обични људи због чега их је теже препознати. / 1. Они који се гребу само за цигарете, пиће и коју кинту, су најбезазленији и, условно речено, најчаснији гребатори. // 2. Пуно су опаснији они који се гребу за ставове, мишљења, решења, информације, које често воле да се приказују и увале као своје. То су каријеристи, увлакачи и људи који немају личног капацитета да испрате своје амбиције...“

(Вукајлија...  )    На истом сајту има још и ово о гребаторима, оним опаснијим: «...чланови који трче за осталима у потрази за добром идејом и дефиницијом коју би могли да разраде или исплагирају. много опаснији од обичних плагијатора јер: / 1. Туђа идеја је вешто замаскирана у гребаторској дефиницији, па га не можете оптужити за директно плагирање  / 2. Плагијатори кад се открију још више доприносе слави творца оригинала, док му гребатори умањују успех зато сто је њихова дефиниција подједнако добра, а некад чак и боља. Засто, зато што они могу да виде како је претходна дефиниција прошла, шта није у реду код ње, па су у прилици да то још и исправе / Само мало обратите пажњу на гомилу дефиниција које су се појавиле ових дана. На први поглед не види се ништа чудно, зар не? А кад их мало упоредите, па има ту нешто сумњиво, јел да?» (исто)

Налетели смо  и на овај опис једног «момка, дечка гребатора» : «Први пут ми је озбиљније пукао филм када ми није купио поклон за рођендан, а то је урадио тек када сам ја похистерисала на ту тему, а сада ми поново пуца филм-наиме, он је радећи један послић дошао до солидне суме новца, али не жели да је троши, чува за неку инвестицију, па поново ја плаћам већи део наших расхода (мислим на кафе, изласке)...при томе ја нисам ни динар уштедела за ове две године, баш зато што  се прсим и тамо где треба и тамо где не треба.. / Такође, ја му понекад купим неки поклончић, он се мени не сети никад..../  Како наша веза постаје све озбиљнија, почињем да се питам да ли ће он икада почети да се понаша као џентлмен- када буде зарадио неку мало већу суму  новца, или ћу ја остати у овој улози која ми све више смета..?
п.с. да ли сам ја  превелики материјалиста, или би овако нешто и вама засметало??“  

Ево, то би били описи неких врста гребатора, и прве и друге врсте. (Према  описима и каквим – таквим наведеним дефиницијама гребатора.) Негде сам у градском аутобусу чуо још једну дефиницију гребатора, натуралистичко-фоклорну: „То су праве крље, намучиш се док их одстраниш. Упорни крпељи!“

Зашто их у јавности нико не извргава руглу? Зашто их људи не терају од себе? А требало би! И оне ситне гребаторе, и оне крупније! И оне у најобичније животу, и оне што су се „инфилтрирали“ у тзв. свет културе. Ако је време сат живота, зашто да дозволимо да нас  поткрадају? Упорно из дана у дан, из седмице у седмицу, из године у годину?

„Заветине“ су са порастом броја посета на светској мрежи, популарности, добијале све више огласа разноразних појединаца, друштава, и тзв. непрофитних организација,  последњих неколико година, очекујући да буду публиковани, да заузму простор, који је намењен  књижевним и другим профилисаним прилозима. „Заветине“  су постале својеврсна „мета“  и ситних и крупних гребатора, док нам није пукао филм током лета 2013. године. Мало неспретно почели смо да одбијамо од „Заветина“  прво оне ситне, а затим и оне крупније гребаторе, опасније. Знали смо: Да бисмо задржали пријатеље, не смемо са њима да тргујемо.  А неки од тих тзв. „пријатеља“  не само да су покушавали да нас увуку у своја „трговања“ и „калкулације“, него напросто нису имали мере. Али, ни то није могло да траје ко зна колико дуго, јер сва лажна пријатељства  отпадају брже од лишћа у јесен.  Ко је изгубио глас у „Заветинама“, кроз живот је отишао мртав. Изгубили смо неке године, покушавајући да се отргнемо од  гребатора малих и великих, безазлених и опасних, али тешимо се мишљу: ако смо изгубили године, нисмо изгубили остатак живота.

Није џентлменски ћутати о гребаторима свих фела.  Градили смо „Заветине“ као кућу, а кућа је градила нас.  Џентлмени су то схватали, гребатори су се правили да то као разумеју. Јер њихов циљ је увек  био неплеменит – да се окористе. Овде мислимо на оне који имају новца, али су материјалне шкртице, циције, гребатори, које не можете препознати на први поглед. Треба да општите мало дуже и да како наш народ вели – поједете заједно барем шаку соли. Пада ми на памет пословица: Чувај ме, Боже, пријатеља, јер се непријатеља чувам сам!

Шта је права истина о уредничком послу? Није ли то сејање кроз ситна, најфинија сита? Ех, било некада. Била једном једна истина о томе, али је рђа појела. Зар треба објавити или публиковати све што пошаљу они који се представљају јавно као сарадници? Таман посла!

Није џентлменски  понашати се као да има више ружа него коприва.

Дугогодишњи мукотрпни и невидљиви уреднички посао  има и онај  посебан поглед на социјалну метереологију: ветар море љуља, а гласине – људе.

Сарадници су као деца и тесто: како си их замесио, тако ће и израсти!

Они опаснији  гребатори временом се  покажу као зли људи, као угљен: ако вас не опече, а оно вас оцрни.

Временом су око „Заветина“  никли – нова шума, нови мајмуни, нове укрштене врсте.

Прво смо  одбили од „Заветина“  ситне гребаторе и лењивце –лењ човек гладује усред обиља!

Пријатељства трају дан, сродства заувек. Кад је било тешко, пријатељи су били далеко, и само је мајка та која нож, храбро и не мислећи на себе, ухвати за оштрицу!

На лажима,ситним ујдурмама и крађама свет стоји.

Не мешај се са вранама, јер ако се помешаш, грактаћеш као и оне.

У туђи манастир са својим канонима не улази.

Ко држи јегуљу за реп и гребаторе свих фела за реч, слободно може рећи да ништа не држи.

Не бој се лажи, ако си џентлмен. Чак и оних највећих и најружнијих. Јер лаж је по природи бржа, таква: она ће обићи цели свет док истина обује своје ципеле!...

     (У Београду, почетком пролећа 2016)