Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

Укупно приказа странице

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића
........ «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Translate

СУБИТА Диз

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

ЖАР ПТИЦА. Сазвежђе З. ФРАГМЕНТАРИУМ. Слике српског Севера и Југа


Објављено је 23.03.2016. ЖАР ПТИЦА

Почетком пролећа 2016. године, опет сам био неко време у Звижду. И тада сам обилазећи потес "Преко Пека" снимио понешто. Али видео сам, да је у меморији камере остало и неколико клипова снимљених и у Звижду, 2014. године, а затим и у Лебану, на Радан планини. Понека од тих лица живих на филмској траци, у међувремену су - променила свет...Не треба уништавати слике. Не треба их бацати. Не. Негде су фотографије и клипови једини споменици неким преминулим пријатељима. Филм је као жар-птица. (22.марта 2016. По повратку у Београд)

ЛеЗ 0007793

петак, 19. фебруар 2016.

Сан о поезији будућности / Мирољуб Милановић


Александар Лукић: "Кукавичлук"
Стишки књижевни круг, Мало Црниће, 2012.

                У песми " Римска историја" којом се отвара ова збирка Александра Лукића, сељак је, орући њиву , открио затрпани римски град и вучен знатижељом, пошао ходницима налик на лавиринт. Потреба  да сазна истину одвукла га је у неистражене дубине , али упркос опасности, он је имао смелости да зарони у непознато. Ту чудесну храброст прекрила је површност савременог доба : градски оци наредили су да се затрпа улаз у лавиринт. Победио је кукавичлук.
                Поистовећење песничког субјекта са идеалима шпанског песника Лорке наводи га да каже : "Поезија будућности , буди мој живот " . (1.) Опредељење за живот насупрот кукавичлуку , одустајању , истовремено је избор  тежег али лепшег пута  : " Лепа искушенице , скорашња скрамо гробљанског /  огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем / : не претреруј узалудно у вери, окрени се око себе /. Гледај  какво је чудо живот. Чежња за животом " . (2.) Овакви стихови , изричите изјаве , ретко се јављају у Лукићевој поезији , он је најчешће окренут тамној страни стварности , а кад се јаве , чине неопходну противтежу тамним тоновима. Ипак , мучне слике стварности преовлађују: " Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео. / Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту". (3.) Суштину незадовољства и самокритичност појачавају стална понављања свакодневице : " Куповање намирница на пијаци , ценкање са продавцима , / вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици / шамара синове близанце. "( 4.) Такве слике стварности прекривају онај најдубљи порив због кога  вреди живети и који сваког појединца одржава. И због кога, најзад, вреди стварати.
                Страх, неизвесност , отуђеност ! Како су се временом множили облици стварности уместо стицања храбрости  и племенитости , човек се , у Лукићевом виђењу, све  више удаљавао од своје суштине : "Страх нам је остао исти, онај од праотаца" (5.), написаће резигнирано или још песимистичније : " Наши животи , та то су само разгледнице / које смо кроз време сејали уз пут" .(6) Неизбежан исход таквог стања је кукавичлук , недостатак храбрости да се ишта на боље промени : " Кукавичлук ме гура у мањину, на стуб срама" .(7.) Стога , испаштање је неминовно. Али ни испаштање није коначан излаз.
                Разочарење у неизверене наде , тако снажно изражену у збирци песама "Јаспис" , посебно у песми " За Јосифа" , поново је преплавило стихове збирке  "Кукавичлук" , само сада оштрије и продубљеније и према себи и према другима : "Заточен бивам , болестан од обзира / да не провалим кроз заједницу". (8.) Тај обзир омогућује лагодно живљење али  потире жртве , изневерава људску суштину , ако са годинама човек почиње да прашта , истина остаје , а без поравнања се не може живети. Лукићев песнички напор усмерен је на тражење излаза а  он се без жртве не може наћи . Стога остаје трајање и нада у промену  која би значила други живот.
                Лукићева мисао не штеди никога , ни отаџбину ни њене установе , стубове на којима стоји. Она је увек у служби истине и вери да се само истином може стићи до храбрости : " Преко ноћи , бар тако изгледа, отаџбинапостаје логор разбојника. Свештеници предњаче / међу нама. Џаба им црне мантије, џаба све те књиге / кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији ". (9.) Овај дужи навод неопходан је да подвуче разлику између вере и њених заступника на земљи који настоје свим силама да утврде своју недодирљивост издајући тако саме темеље духовности. Држећи се истине , Лукић не прави компромисе , не пристаје на половичност која је , у крајњем резултату , ништа. Отаџбина и њена величина губи се у мноштву сопствених институција ако њихови корени изневере. Зато људи  " Да сачувају главу од страха тимаре / једни друге , лажима без ногу". (10.) А у страху владају зла сваке врсте.
                Како у спољашњем свету не може наћи одговор , песнички субјект ће се упитати : " Унутрашња снага мог бића , колика је ?" (11.). То питање је логички наставак стања снажно израженог у већ поменутој песми  " За Јосифа" из збирке " Јаспис". Издржати притисак спољашњег света у коме се обрео удесом историје без своје кривице , најтеже погађа мисаоно биће ,поготову што из времена у коме се нашао излаза нема. Сем у ништа , али и  ништа је заробљено у времену. По  том  осећању и упитаности, "Кукавичлук " је најпесимистичнија Лукићева збирка од свих које је досад објавио. Људски односи у њој сведени су на најнижу тачку.
                Трачак наде у овом мраку остаје једино језик : " А на крају преостану једино речи , језик који заступамо ". (12.)  У језику је сажета духовност, он је семе из кога може проклијати нова стварност.  Језик као последње уточиште стоји на почетку Лукићевог певања и среће се готово у свим његовим поемама и збиркама.  Духовност ће превладати грубу стварност али то ће се , у песниковом виђењу, десити у далекој будућности која се још не назире.

29.11.2015.
Мирољуб Милановић (1947.) пише прозу и књижевну критику. Роман :"Лов на Висоравни" , УКС , Браничевско-стишка заједница песника  ,Народна библиотека " Србољуб Митић" - Мало Црниће , књиге приповедака : "Одлагање смрт"и (1976.) Браничево , Пожаревац, "Ветрењак", 2001. Апостроф , Београд," Маслачак" , 2004., Апостроф , Београдприповетка и критике о прози Мирољуба Милановића, Књиге огледа и критика ," Пола века ћутања", 2008. , Едиција Браничево, "Писци отпора" , Браничево , Пожаревац, 2012. Прозу и књижевне критике објављивао у многим листовима и часописима у Србији.



_____________

1.  Александар Лукић: Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница,УКС, Мало Црниће 2012.
2. Исто, стр.27.
3..Исто, стр.31.
4. Исто, стр.31.
5.Исто,стр.34.
6. Исто,стр.35.
7. Исто , стр.117.
8. Исто , стр. 116.
9. Исто , стр. 31.
10. Исто , стр. 31.
11. Исто ,стр. 83.
12. Исто , стр. 83.

Нема коментара:

Постави коментар