Сан о поезији будућности / Мирољуб Милановић

Александар Лукић: "Кукавичлук"

Стишки књижевни круг, Мало Црниће, 2012.

                У песми " Римска историја" којом се отвара ова збирка Александра Лукића, сељак је, орући њиву , открио затрпани римски град и вучен знатижељом, пошао ходницима налик на лавиринт. Потреба  да сазна истину одвукла га је у неистражене дубине , али упркос опасности, он је имао смелости да зарони у непознато. Ту чудесну храброст прекрила је површност савременог доба : градски оци наредили су да се затрпа улаз у лавиринт. Победио је кукавичлук.

                Поистовећење песничког субјекта са идеалима шпанског песника Лорке наводи га да каже : "Поезија будућности , буди мој живот " . (1.) Опредељење за живот насупрот кукавичлуку , одустајању , истовремено је избор  тежег али лепшег пута  : " Лепа искушенице , скорашња скрамо гробљанског /  огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем / : не претреруј узалудно у вери, окрени се око себе /. Гледај  какво је чудо живот. Чежња за животом " . (2.) Овакви стихови , изричите изјаве , ретко се јављају у Лукићевој поезији , он је најчешће окренут тамној страни стварности , а кад се јаве , чине неопходну противтежу тамним тоновима. Ипак , мучне слике стварности преовлађују: " Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео. / Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту". (3.) Суштину незадовољства и самокритичност појачавају стална понављања свакодневице : " Куповање намирница на пијаци , ценкање са продавцима , / вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици / шамара синове близанце. "( 4.) Такве слике стварности прекривају онај најдубљи порив због кога  вреди живети и који сваког појединца одржава. И због кога, најзад, вреди стварати.

                Страх, неизвесност , отуђеност ! Како су се временом множили облици стварности уместо стицања храбрости  и племенитости , човек се , у Лукићевом виђењу, све  више удаљавао од своје суштине : "Страх нам је остао исти, онај од праотаца" (5.), написаће резигнирано или још песимистичније : " Наши животи , та то су само разгледнице / које смо кроз време сејали уз пут" .(6) Неизбежан исход таквог стања је кукавичлук , недостатак храбрости да се ишта на боље промени : " Кукавичлук ме гура у мањину, на стуб срама" .(7.) Стога , испаштање је неминовно. Али ни испаштање није коначан излаз.

                Разочарење у неизверене наде , тако снажно изражену у збирци песама "Јаспис" , посебно у песми " За Јосифа" , поново је преплавило стихове збирке  "Кукавичлук" , само сада оштрије и продубљеније и према себи и према другима : "Заточен бивам , болестан од обзира / да не провалим кроз заједницу". (8.) Тај обзир омогућује лагодно живљење али  потире жртве , изневерава људску суштину , ако са годинама човек почиње да прашта , истина остаје , а без поравнања се не може живети. Лукићев песнички напор усмерен је на тражење излаза а  он се без жртве не може наћи . Стога остаје трајање и нада у промену  која би значила други живот.

                Лукићева мисао не штеди никога , ни отаџбину ни њене установе , стубове на којима стоји. Она је увек у служби истине и вери да се само истином може стићи до храбрости : " Преко ноћи , бар тако изгледа, отаџбина /  постаје логор разбојника. Свештеници предњаче / међу нама. Џаба им црне мантије, џаба све те књиге / кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији ". (9.) Овај дужи навод неопходан је да подвуче разлику између вере и њених заступника на земљи који настоје свим силама да утврде своју недодирљивост издајући тако саме темеље духовности. Држећи се истине , Лукић не прави компромисе , не пристаје на половичност која је , у крајњем резултату , ништа. Отаџбина и њена величина губи се у мноштву сопствених институција ако њихови корени изневере. Зато људи  " Да сачувају главу од страха тимаре / једни друге , лажима без ногу". (10.) А у страху владају зла сваке врсте.

                Како у спољашњем свету не може наћи одговор , песнички субјект ће се упитати : " Унутрашња снага мог бића , колика је ?" (11.). То питање је логички наставак стања снажно израженог у већ поменутој песми  " За Јосифа" из збирке " Јаспис". Издржати притисак спољашњег света у коме се обрео удесом историје без своје кривице , најтеже погађа мисаоно биће ,поготову што из времена у коме се нашао излаза нема. Сем у ништа , али и  ништа је заробљено у времену. По  том  осећању и упитаности, "Кукавичлук " је најпесимистичнија Лукићева збирка од свих које је досад објавио. Људски односи у њој сведени су на најнижу тачку.

                Трачак наде у овом мраку остаје једино језик : " А на крају преостану једино речи , језик који заступамо ". (12.)  У језику је сажета духовност, он је семе из кога може проклијати нова стварност.  Језик као последње уточиште стоји на почетку Лукићевог певања и среће се готово у свим његовим поемама и збиркама.  Духовност ће превладати грубу стварност али то ће се , у песниковом виђењу, десити у далекој будућности која се још не назире.

29.11.2015.

Мирољуб Милановић (1947.) пише прозу и књижевну критику. Роман :"Лов на Висоравни" , УКС , Браничевско-стишка заједница песника  ,Народна библиотека " Србољуб Митић" - Мало Црниће , књиге приповедака : "Одлагање смрт"и (1976.) Браничево , Пожаревац, "Ветрењак", 2001. Апостроф , Београд," Маслачак" , 2004., Апостроф , Београд,  приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића, Књиге огледа и критика ," Пола века ћутања", 2008. , Едиција Браничево, "Писци отпора" , Браничево , Пожаревац, 2012. Прозу и књижевне критике објављивао у многим листовима и часописима у Србији.

_____________

1.  Александар Лукић: Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница,УКС, Мало Црниће 2012.

2. Исто, стр.27.

3..Исто, стр.31.

4. Исто, стр.31.

5.Исто,стр.34.

6. Исто,стр.35.

7. Исто , стр.117.

8. Исто , стр. 116.

9. Исто , стр. 31.

10. Исто , стр. 31.

11. Исто ,стр. 83.

12. Исто , стр. 83.