СРОДНЕ ВЕСТИ

          СТАРЛЕТЕ нису криве што постају и глумице, и списатељице, и водитељке. Истина, све је мање квалитетне понуде на медијској и културној сцени, али оне нису криве што ми ћутећи гледамо промоцију шунда и кича - каже, за "Новости", Јелена Триван, директорка издавачког предузећа "Службени гласник". Без лажне скромности, она оцењује да је кућа на чијем је челу успела да и у околностима поремећених вредности сачува високе критеријуме у српском издаваштву. Наша саговорница најпре издваја:
          - Успели смо да одржимо лексикографију живом, да дигитализујемо српске новине од 1813. до данас, да објавимо капитална дела, обновимо Пакрачку библиотеку и многе школске.
          * Стиче се, ипак, утисак да је у рукама читалаца у Србији све мање озбиљних књига, док су књижаре преплављене шунд литературом.
          - Књиге се купују, издаваштво може да буде уносан посао. Али многи издавачи повлађују укусу публике и објављују оно што публика највише тражи. А већина тражи, као и до сада, лаке садржаје, јефтине комедије, треш музику, а дошле су на ред књиге српске естраде и потиснуле дела проверене и потврђене књижевне вредности.
          * Захваљујући "Службеном гласнику" објављују се и капитална дела. И ви, у свакој прилици, истичете да ваша мисија јесте да будете чувар српске културе. Да ли је то, данас, Сизифов посао?
          - "Службени гласник" издаје службена гласила и није дужан да сваки зарађени динар улаже
          у културу. Али ми то, углавном, чинимо. Да је другачије, многи значајни писци и многа драгоцена дела остали би заборављени. Заиста радимо тежак посао, и то без много подршке и разумевања. Ипак, нећемо мењати нашу издавачку политику. Остајемо на страни истинских вредности и квалитета, нећемо да подилазимо "модним трендовима".
          ФИРМА ЗА ПОНОС- САМО у првих шест месеци ове године "Службени гласник" је имао скоро десет пута већу добит од планиране и по томе се сврстао међу најуспешнија јавна предузећа у Србији. Не можемо да се меримо са НИС-ом и ЕПС-ом у апсолутним бројевима, продајемо књиге и службена гласила, а не нафту или струју, али по резултатима можемо бити фирма за понос. И то без икаквог монопола, јер данас правне базе и законе могу да објављују сви. Али тајна је у бренду. Било да купујете коментар закона, правну базу или књигу, "Службени гласник" је поуздан гарант квалитета.
          * Помаже ли вам, и колико, Министарство културе?
          - Министарство има свој делокруг рада и буџет у области издаваштва. Многи се побуне кад дође време откупа књига за библиотеке. Нису незадовољни зато што је из године у годину понуда све лошија, већ зато што су добили мање новца! Али када сви добију довољно да подмире личне апетите, недовољно добије култура. Објављивање капиталног дела је скуп подухват и мало који издавач може да се упусти у овако озбиљан посао. С друге стране, Министарство културе раније је издаваче радије умиривало дајући свима једнако недовољно, а мање бринуло шта они објављују. Нико се не пита шта је са конкурсом за капитална дела и да ли су средства која иду из буџета довољна и добро искоришћена да се заиста она и објаве. Ако се настави овако, само књиге старлета ће бити у понуди.
          * Дошли сте на чело "Службеног гласника" у тренутку када се борио са губитком тржишта и слабим пословним приходима. Јесте ли успели да савладате те проблеме?
          - За две године "Службени гласник" је постао профитабилна компанија, која држави даје, а не узима, и која је уместо спорадичних послова постала лидер у штампи на регионалном тржишту. У великом броју књижара, као и у новој која се отвара на аеродрому, у понуди су квалитетна издања која су нам донела 28 награда у протеклој години. Отворили смо Едукациони центар у коме се одржавају предавања на тему различитих закона и организују припреме за правосудни испит... Све ово придигло је фирму која готово да није имала будућност. Данас имамо унапред уговорене послове за читаву годину. Од напора да се постигну добри резултати, било је теже да се промени дугогодишња пословна филозофија - да се ослања на државу и да се од ње стално нешто тражи.
          * Ако бисте показатеље пословања изразили у бројкама, како би то изгледало?
          - Прошле године имали смо два пута већу добит у односу на 2014, а ове, надам се, три пута већу зараду у односу на претходну.
          НЕОБЈАВЉЕНИ ОСКАР ДАВИЧО 

          - ОВЕ године опет имамо богату издавачку продукцију из најразличитијих области. Књиге о путу ислама, ИСИЛ-у, распаду Европе или "Зато што ми тако кажемо" Ноама Чомског одговарају на најактуелније теме. Књига Момчила Ђорговића "Трагедија једног народа" већ је изазвала озбиљну пажњу и дискусије, као што је Павловићев "Венац од трња за Данила Киша" показао непознате детаље из живота писца, његове преписке са Иваном Стамболићем, Крлежом, борбу против оних који су "Гробницу за Бориса Давидовича" назвали плагијатом. На сајму ће се појавити и необјављени рукописи Оскара Давича. Занимљиво је и сведочанство Борислава Јовића о антисрпским процесима у књизи "Како су Срби изгубили век"... Са разлогом ћемо се поново кандидовати за издавача године, јер нема области у којој нисмо објавили капитална дела: "Сезанова сумња" Мориса Мерло-Понтија, "Идеја естетике" Мирка Зуровца, "Хеленске визије бесмртности" Феликса Равенсона, "Ратни дописи из Србије" Арчибалда Рајса, "Голи оток" Драгослава Михаиловића.
          * Мислите ли да би правила у откупу књига требало да се промене, нека од њих су се очигледно показала као апсурдна?
          - Откуп књига функционише тако што комисија Министарства културе са списка издавача препоручи библиотекама које наслове да купе од државних пара. Препорука није обавезујућа, али иза приче о откупу и јефтиних наслова увек стоји новац. Нико се не потреса због књига старлета, политичара и ратних злочинаца. Па тако, кад сви добију део колача, полемика умире. За мене, међутим, јесте проблем политика откупа у којој нема јасних и обавезујућих критеријума. У квазидемократском процесу библиотекарима се оставља да сами изаберу књиге, а они државни новац, кога нема довољно, користе за куповину популарних, а не капиталних дела. Зато политика откупа мора бити промењена како би свака библиотека заиста имала праве књиге. Пораст гледаности Другог програма РТС говори о томе да су људи жељни квалитетнијег програма, а не само да гледају ријалитије и читају путописе спонзоруша.