ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ

...

ПОСВЕЋЕНО СЕЋАЊУ 

на пок. МИЉАНУ (рођену Вићентијевић) Лукић

...

+++

           Александар ЛУКИЋ

ВАНРЕДНО СТАЊЕ

Мојој покојној снаји – МИЉАНИ ЛУКИЋ (1956–1986),

професору руског језика и књижевности

Покипело је млеко!

Кап се откинула и љоснула.

Жена је скочила са четвртог спрата на бетон.

Труднице на свој захтев иду на побачај (због

чернобилске хаварије).

Многи живе само зато што нису умрли,

а нису умрли јер није дошао на њих ред.

Гробари лопатама рутински довршавају многе биографије.

Смрт се острвила сувише свуда.

Најузбудљивији делови савремене историје

забележени су у подочњацима.

Спаса нема: бакља узалуд светли,

то јест: светли за црве и за шупље лобање

у гробници Капулетових.

Наставак историје ће бити познат неком другом

(пацовима?).И нерођени су отровани будућим

догађајима.На ветрометини је постало заиста вруће.

Сатара на поду, убице су близу.

Џелати гласно разговарају, чекају да доведу жртве.

Број самоубистава расте.

Сазнао сам и неке појединости

из заоставштине покојника.

Наследника нема много, међу њима сам и ја,

наследио сам значајан део: сумњу у биографију.

Терет мог дела наслеђа, Боже,

постао је камен спотицања.

Завејао ме је живот у вучјем чопору

као густ снег.

Сићушни слепи мишеви постали су буљине,

буљине су постале сабласти.

Рече ми један човек:

Загледајмо ствари изблиза:

Затурена су одликовања,

у брачним собама шкрипе душе,

сваког дана умре неко значајан,

ускоро ће преостати само обични смртници…

Гужве, хаос, али не само у аутобусима.

Многи су примљени у мајмунску

заверу, поприлично их је регрутовано у

мајмунску војску,

углавном реч је о онима којима је живот људски постао

страшан, бесмислен, учмао, нееластичан…*

Дим ме бодри и вуче на железничку станицу

и тамо где се окупљају слободни мајмуни.

Колики сам терет себи и земљи, Боже,

тежи од стена и громада, и када покушавам да дочарам

моје душевно стање онаквим каквим је заиста,

недостају ми речи.

___

* а) „Мајмунски род је измислио Ремизов по узору на руско масонство.

У њему је био Блок, сада је Кузмин, музикант Великог и слободног

мајмунског дворца, и Гажебин-он је мајмунски кум и у том реду је у чину

и звању вршиоца дужности у гладно и ратно време.

И ја сам примљен у ту МАЈМУНСКУ ЗАВЕРУ (подвукао А. Л.)

…

треба да ти кажем још и то, да мајмунски народ, народ дезертера из

живота, има правог цара. Заслужног.“

б) „Као што крава једе траву, тако се изједају књижевне теме, излижу

се и истроше методе.

Писац не може да буде ратар: он је номад и са својим стадом и женом

прелази на нову траву. Наша велика мајмунска војска живи као киплинговска

мачка, на крововима – ’независно’.

Ви идете у одећи и дан вам пролази за даном, у убиству и у љубави,

ви сте традиционалисти. Мајмунска војска не ноћива тамо где је

ручала и не пије јутарњи чај тамо где је спавала. Она је увек без стана.

Њен посао је стварање нових ствари.“

(подвукао А. Л. – Види у књизи В. Шкловског: ЗОО ИЛИ ПИСМА НЕ О

ЉУБАВИ, СКЗ, Београд, 1966, стр. 42–44)

          = преузето из прве књиге песника Александра Лукића: У вагону Розанова, КОС, Београд, 1986.

 Белатукадруз

ТАЈ ДАН

Тачно пре 31 годину

Ни по чему

Од раног јутра

Тај дан није наговештавао

Ништа друго

До  транс и тугу Југослављана,

Сирене и ритуале диктатуре,

Ни оно најгоре...

Као и обично,

Отишао сам на време на посао

И  међу књигама испијао

Кафе, пушио,

Гледао кроз прозор,

Полуотворен,

И ослушкивао радосне гласове

Ђака у школском дворишту...

Из те уобичајене свакодневне колотечине,

Тргао ме је  глас помоћне службенице:

-   Дођите хитно у канцеларију,

Зову вас из болнице...

И даље ми је мука да причам

да се сећам

И да о томе пишем....

(5.мај 2017, око 5 часова)

       = из необјављених рукописа српских песника

+ + + 

         ЦРВЕН ЋИЛИМ ...

Разбој ми је предала мајка

још док сам дечак био

да на њему ћилим ткам

на којем ћу као човек летети.

Научио сам ткање

уз кошаву и двобој фијука.

Предао разбој пролећу, духу штале,

жижцима. Измету голубова.

Годинама. Кишама.

Дрвљанику.

Секири.

Ватри.

Спаљивао сам -

тако ћилим ткао.

Црвен ћилим...

НИКАД НИТИ ГА ЈЕ БИЛО,

НИТИ ЋЕ ГА БИТИ А САД ЈЕ

Најфинија паучина

многе гроздове и градове

ко муве је

омотала

Себичан.

И несебичан тип.

Сујетан

И разуман.

Реалан.

И нереалан..

* * *

Бешика на коцу.

Бисаге. Бисаге. Бисаге.

Вране. В. Ране. Дим.

Гужва на вракњици,

савила се ко кокошка.

* * *

Тинтин гуске сабрале се

на раскршћу. И крилима

замахују, ко веслима.

За где залет хватате,

тинтин гуске?

(...)

        = из књиге Мирослав ЛУКИЋ ЛИТИЈЕ Песме Есмера Белатукадруза Београд, Заветине, 2008.

Поздрав из Летње редакције "Заветина", последњим  књижевним мохиканцима