Наћи начин да нас не поједу велики

ЊИЖЕВНИК и психијатар Владета Јеротић, иако у 91. години, јуче је на штанду "Арс Либри" дуже од сат времена читаоцима потписивао своју нову књигу "Изазови и одговори". Један од наших најистакнутијих интелектуалаца, академик Јеротић, познат и по томе што ретко даје интервјуе, радо је пристао да говори за "Новости", иако му чак и разговор с читаоцима, како нам је признао, све више представља напор. 

- Док сам био млађи био сам поносан кад се на мојим предавањима напуни велика сала. Сада бих волео да у некој малој дворани имам 30 слушалаца који унапред знају оно о чему ћу да говорим. Говорио бих 15 минута, а онда бисмо разговарали. Али, Балкан, укључујући Србију, никад није научио на дијалог. Овде, на Сајму, читаоци имају прилику да ме нешто упитају, али је мени у овим годинама заиста заморно да им одговарам.

* На које сте изазове у новој књизи дали одговоре?

- Од ране младости сам много читао. Бележио сам оно што ми се нарочито допало. У овој књизи су мисли од грчких филозофа и трагичара до нових мислилаца. Ту је и Пауло Коељо, који је рекао да дете може увек да научи одраслог трима стварима: да буде задовољан без разлога, да се увек нечим занима и да уме да захтева свим силама оно што жели. Мудри људи су поставили изазове, а моја маленкост је изазвана од њих покушала да да неко тумачење.

* Чија вас је мисао посебно "изазвала"?

- Хераклит је рекао: Људе кад умру очекује нешто што нису слутили, нити знали.

* Размишљате о смрти?

- Човек не зна кад ће да оде. Није јасно зашто неко одлази са двадесет, а неко кад уђе у дубоку старост. Свакако да на то утичу спољашње прилике, недовољна унутрашња виталност, лоше наследне особине... Али, неки психосоматичари кажу да човек треба да прође кроз болест. Она је опомена из које би требало нешто да научи. Мој покојни професор Боривоје Тасовац говорио је да деца треба да прележе дечје болести. После прележане болести њихов его постаје јачи. Са тим се нису сложили многи лекари, али ја мислим да је био у праву.

МИ СМО СТРАХЗАБЕЛЕЖИЛИ сте мисао Томаса Карлајла: "Сада, као и увек, човек је само онолико човек колико побеђује свој страх"? - Какав голем, и да ли и немогућ, задатак за човека! Ми не поседујемо страх, ми јесмо страх. У последњој линији сваки страх је страх од смрти, ништавила. Карлајл не каже да човек може да победи страх, већ само да га читавог живота побеђује. Како, пита се човек. Најпре, тражењем узрока страха.

* Да ли смо и ми криви за оно што нам се догађа?

- Врло тешко питање. Старац Зосима, значајан лик у великом роману "Браћа Карамазови", каже да смо сви за све криви. Осим Достојевског, то никад нико није рекао. Требало би то да поштујемо. Сви људи су криви, па онда и народи који им припадају.

* Судећи по ономе што нам се догађа, као да смо ми Срби кривљи од других?

- Испада тако. Страдамо више него други народи, али Србија је географски на лошем месту. Између Истока и Запада. И стално мора да балансира. Зато се не могу прехвалити деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. У најгорим временима овде на Балкану, знали су да нађу равнотежу између Истока и Запада. Били су турски вазали, али је у Србији постојала нека аутономија. Жао ми је што Ђурађ Бранковић није канонизован. Историјски извори говоре да је плакао седам дана кад је пао Цариград. Унапред је знао да ће пасти и Србија. Није хтео да једе. Само је плакао. Такви људи су ретки.

* Ко из новије српске историје подсећа на њих?

- Бојим се да не. Тешко је бити такав. Зато их наводим као пример. Тешко је балансирати између Истока и Запада. И садашњи председник се мучи. Притом, Србија није велика. Познато је да већа риба гута мању, али не може све да их поједе. Морамо пронаћи начин како да нас не поједу велики.

Владета Јеротић: Наћи начин да нас не поједу велики | Култура | Novosti.rs

Поводом новог заглавља...

Поводом новог заглавља ове критичке (од почетка)  локације добио сам неколико кратких писама. Зашто бунар? Зашто Јеротић? Зашто небо, тј. залазак? Зашто нема и симбола феникса? Зато. Зато што већ постоји веб сајт „Заветина“, где феникса има, дуплираног. Овај недељник је, можда, нека врста продужетка тога сајта, или online верзија. Ко не поштује гробове и не воли сећања, или  их игнорише,  ко пред величанственим небом и заласком, или у време рађања сунца, не осећа вртоглавицу -  да ли такав тип уопште појма има и о култури, и о значају обнове?  Давно сам поставио нека питања, од којих и ово има ли данас, у српској култури и књижевности, уметности, друштву, ренесансних индивидуа, и  нисам чуо одговор; ако је неко уопште и покушавао да на то одговори, да ли је то личило на одговор? Да ли су српском друштву потребни обнова, и ренесансни духови, живи духови?  Дневне новине су пуне вести о  циклусу нове фарме, најгледаније телевизије  рекламирају  неописову простоту и срозавање. Помиње се и „модернизација“ Србије; а нико да  постави горућа питања ових дана: где смо стигли, куда смо се запутили? Докле ће ово и овако? Ко ће да нас лечи сутра, и прекосутра, кад се разболимо, кад сви одоше изван Србије? Негативна селекција разара биће овог народа и друштва деценијама!  Часописи, штампани на папиру, далеко су од улоге коју би требало да имају у једном друштву и његовој  култури, јер функционишу кризно и зависно, као  ждребе навикнуто на коцку шећера. „Заветине“ (то јест тзв. „Сазвежђе Заветина“) већ скоро деценију  попуњавају ону страшну празнину српског часописног  мртвила, глувила, равнодушности, упирући прст на  секташку ћоравост и диригованост бирократске књижевности, уметности, на паклени видокруг културних рубрика тиражнијих дневних новина, где је површни и наметачки манир постао нека врста правила. Ми смо дотерали цара до дувара и како да човек овде буде нормалан? И кога овде брига за обнову и  тамо неку трећу српску ренесансу?

      (Из Бележнице уредника, почетком септембра 2015.)

Уметност није бег, већ лек

Миомир - Мишо Вемић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• Мишо Вемић: Вранци терају зло

САМО на први поглед црногорски уметник Миомир - Мишо Вемић сликарски се бави једном темом - анималистиком. Његов ликовни свет у најширем смислу чине коњи, животиње које су надахнуле ликовне великане попут Микеланђела и Жерикоа, али и Мерсада Бербера... Представљајући ова племенита бића, он не изневерава начела животињске анатомије, али није ни хиперреалиста, не улази у превелико детаљисање. Сликајући снажно, понесено и упечатљиво успео је, по мишљењу стручњака, да направи помак у области фигурације. 

Његовим платнима дефилују моћни атови и вранци, коњи- чудовишта, али и славни Букефал, кога је јахао Александар Македонски. Вемић укршта и представе коња и жене, два тела и узора лепоте, уводи метаморфозу као композиционо начело, спаја естетски потпуно супротне ликовне светове. Његов опус одређује синтеза реализма, експресионизма и фантастике.

* Како сте открили да се помоћу коња може створити сликарство које помера границе?

- У човечанству, изгубљеном у апокалиптичним превирањима, где влада све зло овога света, нагомилано од самих почетака, често помислим да је Исус умро узалуд, да се узалуд жртвовао за човека, који је контаминиран лажима, нечовештвом, грамзивошћу, и неморалом. Остаје човеку јединонеотуђиво право да врисне.Од рођења се човек бори плачом и вапајем... И живи са њим. Па врисак и јесте примарно човеково обележје. Доста је обрађиван у уметности, од Пусена, Мунка, Ејзенштајна до Лубардиног гуслара, који је можда најјезовитији лелек у историји уметности. Осећај немоћи, да човек промени човека,

У рукама истражних органа, Комисије која расветљава смрти новинара, полиције и тужилаштва су сви материјални докази осим кључних - управо пушке и фотеље у којој је Дада Вујасиновић седела када је настрадала

Дада Вујасиновић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Нисмо надлежни да платимо вештачење
• 
  За вештачење o смрти Даде Вујасиновић траже 33.000 евра

• Холанђани решавају убиство Даде Вујасиновић?
• Дада Вујасиновић - две деценије од смрти
• Есеј у покрету о Дади Вујасиновић

СРОДНЕ ТЕМЕ

ПРЕДСТАВНИЦИ Вишег јавног тужилаштва у Београду састаће се почетком септембра са челницима Националног форензичког института у Хагу, како би се договорили о детаљима супервештачења доказа у случају смрти новинарке Радославе Даде Вујасиновић, које би ускоро требало да почне - сазнају "Новости". У току су и разговори са њеном породицом како би се преузеле пушка и фотеља из стана у којем је пронађена мртва, а које би, са осталим доказима, биле достављене холандском институту. 

Подсетимо, у Хаг је већ раније послата преведена комплетна писана документација. Институт је после тога затражио да му се осим писаних трагова, као и чаура, драмлија и филцаних чепова, доставе и патроне муниције, фотеља са траговима крви и оружје које је коришћено. Све то им је неопходно да би урадили, како су објаснили, мултидисциплинарну истрагу.

У рукама истражних органа, Комисије која расветљава смрти новинара, полиције и тужилаштва су сви материјални докази осим кључних - управо пушке и фотеље у којој је Дада Вујасиновић седела када је настрадала.

Национални форензички институт из Хага, који је једини пристао да вештачи доказни материјал у овом случају, поред балистике, поседује и судску медицину, требало би да одговори на кључно питање у овом случају - да ли је реч о самоубиству или убиству. Главни доказ су два такозвана филцана чепа извађена из тела новинарке.

Супервештачењем у Холандији требало би да се отклони дилема да ли су била два пуцња, па отуд и два чепа (убиство) или је реч о два дела истог чепа, што упућује на један хитац (па је могуће самоубиство). На овај начин Комисија би, у случају да је убиство, могла да настави свој посао. У Србији су урађена два вештачења, чији су налази донекле супротни. Први искључује убиство, док други наводи да је највероватније реч о злочину, јер постоје два филцана чепа.

Комисија за испитивање смрти новинара препоручила је тужилаштву да је неопходно да се уради супервештачење како би се утврдило који је од два налаза тачан. 

Просторија у којој је пронађено тело Даде Вујасиновић

ВЕРАН МАТИЋ: ВАЖАН КОРАКОВО је важан корак у раду на овом случају, помак који је био непходан како би се наставила истрага - изјавио је Веран Матић, председник Комисије за истраживање смрти новинара. - Надам се да ће Тужилаштво сада одрадити ефикасно део који се тиче договора са породицом Даде Вујасиновић око преузимања предмета неопходних за ово супервештачење, као и припадници МУП, који треба да пошаљу доказне материјале, који су пронађени после формирања ове Комисије.

- Чланови комисији не могу ништа да раде без резултата супервештачења - речено је "Новостима" у Комисији. - Зато се и ишло у Хаг, где је све договорено. Истрагу отежава и то што многи актери из тог периода, посебно они блиски новинарки, нису више међу живима, док су документи стихијски прављени, доста су недоречени, пуни недостатака, контрадикција...

Комисија је од почетка имала проблем када је реч о случају Даде Вујасиновић. Дуго се трагало за доказним материјалом. Кеса у којој су чуване драмлије (сачма), оловне куглице извађене из тела новинарке, сада спорни чепови... била је загубљена. После дужег тражења пронађена је у ормару припадника МУП, који је радио на предмету, али је у међувремену умро.

Породица Даде Вујасиновић, као и њихов правни заступник и раније су сматрали да нема потребе за супервештачењем, јер, како су објаснили, тај налаз не води до осумњиченог. Уверени су да се тиме случај враћа на почетак. Новинарка "Дуге" пронађена је мртва 9. априла 1994. године у свом стану у Новом Београду.

МИНИСТАРСТВО ОДОБРИЛО НОВАЦ

МИНИСТАРСТВО финансија одобрило је 18. августа ванредни трансфер новца из буџетских резерви Државном већу тужилаца за вештачење доказа у случају убиства новинарке Даде Вујасиновић, у Холандији. Ово је за "Новости" потврђено у ДВТ.

Државно веће се пре тога писмено обратило Министарству за ванредну исплату око 30.000 евра, пошто је претходно донело одлуку да се обави вештачење пушке и осталих ствари са места смрти чувене новинарке. Новац се налази на рачуну ДВТ-а и, како нам је речено, биће ускоро употребљен за намене за које је и тражен.

Наше тужилаштво са Хагом договара вештачење Даде | Хроника | Novosti.rs

Азбучник села Комоговине

Најчудније волове у селу имао је Мићо Илибашић, он је с њима разговарао, возили су га тамо где је требало а није им рекао, чекали доле у потоку, испод врбе и сатима ако треба, одлазили кући сами, кад би Мићо навраћао код некога на ракију. Све ово, детаљно, врло сликовито, уз спомињање и других волова у селу, налази се под одредницом В.

Слово К има причу о колевкама, малим, наследним, посуђеним, од буковог и храстовог дрвета, понекад и од липе, с флекама од млека, страницама на врху изгриженим од зубића, колевкама ружним, лепим, тек скинутим с тавана јер је на свет дошло још једно дете. Под К су и клетве, кнедле с шљивама, коњи са свим именима, подрезаним гривама, потковама Дује ковача, а ту су и котлокрпе, кречана, кромпир на сапу...

Презимена, кумства, најчешћа мушка и женска имена, врсте јела и како се припремају, животиње домаће и дивље, туршија од дивљег воћа, ветрови и њихова имена, понашање шумских потока и речица у данима великих киша, имена ораница и пашњака, кумства у селу, надимци, судбине оних који су одлазили у Америку, на Солунски фронт или у партизане, божићно славље у центру села, долазак првог радија и првог ТВ-апарата, псовке, безазлене, сочне, погане, па делови запрежних кола, прављење трапа за воће и поврће, чување кукуруза од дивљих свиња, зетови, снахе, свадбе, дуге зиме с високим снеговима и петролејкама, долазак електрике и асфалтног пута, људи који су навраћали у Комоговину или који су у њој рођени а познати су изван тог села...

Неколико година сакупљао је познати српски песник и романописац, Милош Кордић, све ово, све што је његово родно село, Комоговину, на Банији, у Крајини, чинило местом живљења и смрти и објавио у књизи “Азбучник села Комоговине”, на пуних 360 страна.

На први поглед, да не кажем информацију, неко ће рећи да је у питању крајње локална ствар, село као село. Да, може и тако али може азбучник да се прилепи уз, на пример Јабуковац, Блатушу, Вргинмост, Слуњ, Стрмицу, Братишковце, Жажвић, Трпињу, Црквени Бок... било које мање или веће село на простору Крајине и добићемо одговарајућу количину информација, уз мала одступања у именима потока, речица или делова пашњака и ораница у атару. Све остало је исто: начин живота, имена људи, јела, делови одеће, занати, историја уосталом.

За рекордно кратко време, кад су оваква издања у питању, “Азбучник села Комоговине” разишао се по свету, за својим Комоговљанима и Банијцима, које је новостворена хрватска држава у “Олуји” истерала из њихових кућа, али и за другим Крајишницима: Кордунашима, Личанима, Славонцима који су у “Азбучнику...” пронашли одговоре на питања о животу својих предака и прихватили га, тај “Азбучник”, као важну књигу у завичајној библиотеци. У припреми је друго издање.

За оне који ће помислити да се овде ради само о голој фактографији, у питању је дело неуобичајеног стила са снажним печатом чисте литературе. За етнологе и институције које се баве прошлошћу и начином живота Срба Крајишника, Кордићева књига ће убудуће бити незаобилазна.

“Азбучник о Комоговини” издала је СКД “Просвјета”, из Загреба.

Азбучник кумстава и цицваре | Култура | Novosti.rs