ПОТПИС: Dobro je Znati - Radovan Damjanović: Top 5 najlepših spomenika u Beogradu

уторак, 7. јун 2022.

Dobro je Znati - Radovan Damjanović: Top 5 najlepših spomenika u Beogradu

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

О ЧЕМУ СЕ ОВДЕ УПОРНО И ДУГО ЋУТИ?

ЛеЗ 0007569 у првој деценији овог века српска дијаспора послала је осиромашеним рођацима 43 милијарде евра. То је два и по пута више него страних инвестиција . - Градови су били препознатљиви по својим успешним фабрикама. Онда су дошле погубне деведесете, па двехиљадита, и индустрија је убрзано сељена на отпад, јер се развијала теза да је услуга "краљица" привредног развоја. А, заправо, санкције, тајкунска приватизација, хаотични економски концепт довели су до тога да се значајни стубови привредног корачања претворе у рушевине. Ево илустрације: од 2001. године до данас само је три и по милијарде евра приватизационих прихода ушло у државну касу. Ко је свесно обезвредио толике индустријске гиганте и купио их за безначајне паре? Од привредне распродаје највише су имали користи контроверзни бизнисмени, домаћи и страни, који су више куповали земљиште него погоне. И ко је одговарао због ове вишедеценијске пљачке? Понеки безначајни ликови, док главни кривци јефтино пазаре и даље. Миломир Краговић

1 коментар: Анониман10. јул 2018. 15:34 Nepoznata Srbija? To je skrivena Srbija, skrivena

1 коментар: Su Tanaskovic 10. јул 2018. 15:34 Nepoznata Srbija? To je skrivena Srbija, skrivena s razlogom višeg cilja, da ne bi dospela u iskušenje da bude zaprljana. Ponekad čuvamo od očiju drugih ono što nam je dragoceno, jer u prirodi čoveka je da sve što vidi lepo, odmah mu oči iskoče i dobije neodoljivu želju da to prigrabi za sebe, da otme od drugih, od prirode, pa čak i od same Lepote. I kad bi mogao, čovek bi sve to proždrao, krijući se da ga drugi ne vide, a kad ga obuzme osećaj sopstevnog "ponosa i veličine", onda svaki sram biva prekriven odećom lažnog glamura, samozadovoljstva, samoživosti, i samo... samo... samo JA. Pred drugim svetom ispoljiti se, pa nije važno ni kako. To JA je mesto gde nema drugih ljudi, nema ni ptica, gusenica, ni mrava, nema šuma ni livada, reka, ni okeana, nema prirode, nema Boga... Kako otkriti taj sram ispod naslaga samoljubivosti? Zar nije u tome lek za vidanje rana unutrašnjeg srca Srbije, njene suštinske vrednosti koju čine ljudi?!? Priroda nam je već data za džaba. Ni to ne vidimo, a još manje osećamo. Pa ka ko onda osetiti čoveka i skrivenog Boga u njemu? Taj Veličanstveni i Premudri se skrio od ljudi da bi osetili šta znači čežnja za voljenjem. Iz te čežnje izranja onaj osećaj stida spopstvenog vida rita i dronja u koje smo se obukli. Tako otrcani šatamo ovim svetom u beznađu, slepi i gluvi za sve ono što se zaista dešava. Pa čak, iako sagledamo stvari, ne vredi i jednu reč izustiti, jer svaka bi došla iz prljave posude našeg dijapazona znanja kojim samo mislimo da vladamo. Objasniti Lepotu nije lako, možda je i nemoguće, a kamoli reč lepote pustiti iz sebe. Vidi, pišem reči, a pitam se ko li to iz mene progovara? Nisam Ja. Moje Ja bi samo ćutalo i patilo što nema dovoljno dubine da izrazi lepotu tog skrivenog, koja i nije sa ovoga sveta, koja nema reči ovoga sveta, niti pojavni oblik koji može da se objasni, a kamoli rascveta u hiljade boja i utisaka... I ta fotografija natrule kruške samo mi budi osećaj kako smo mi ovde slučajni prolaznici sa malom misijom, ali velikim srcem koje nikada nećemo moći otkriti. I ta kruška nosi lepotu ideje rađanja novog bića kad opadne, neće nestati samo će je zemljica prigrliti, i pomoći da ispod tog stabla na proleće procveta prva ljubičica. .... Реаговање на прилог "НЕПОЗНАТА СРБИЈА", подужи коментар...Аутор је Су Танасковић

КЊИЖЕВНЕ ИЛУЗИЈЕ

Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српскакњижевна критика - она права и пожељна - не постоји!Постоји неколико илузиониста, махом наУниверзитету или у близинама САН, те на ћепенцима високотиражних дневника, који жаре и пале. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли ; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили.

Књижевни арбитри текуће књижевне критике нису “имбецили”, напротив. Међу њима има врло способних твораца тзв. књиж. илузија. Писати о арбитрима и сивим еминенцијама зоне сумрака српске књижевне критике значи суочити се са вештим обманама и предрасудама разних врста, заћи у област разоткривања и (пре)вредновања.

У овој књизи је дотакнут рај и пакао српске душе и књижевности. Не знам ни једног српског писца, есејисту, песника, романописца, критичара који је живео рајем. Који је успео да оствари Еванђеље, чији су живот и дело доживљено Еванђеље...То се може видети на гробљима, на сахранама тзв. “књижевних великана”... То се може видети и после; кад прођу година, две, десет, двадесет... Боже, колико је тих писаца наметаних, величаних, наметаних свим средствима за њихових живота на земљи; који су нестали несједињени са Богом Логосом, чија је душа живела ван себе, у вечном лудовању и бесмисленом кружењу из греха у грех, из страсти у страст, из муке у муку. Академије, награде и нагрде, наметања свих врста, све почасти, све су то смислили префригани људи, у свом Потемкиновом Селу. Књижевност српска 20. века - сва је у боксовима Пакла. Покушавао сам да је извлачим из тих боксова паклених са свим његовим страхотама и ужасима; правећи антологије, пишући синтетичке есеје; али није било могуће извући оне, који су ушли у Вечне муке, којима Логос није открио тајну душе... - Мирослав ЛУКИЋ , часопис Уметност махагонија 16 – 19 /2005, стр. 60 , чл. Књижевне илузије (стр.59)

Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?

Одговор Владете Јеротића «Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић Академик Владета Јеротић : Траг којим би се вредело запутити?


15:30h		Kad je muzika ratovala (33)
16:03h		Stari Beograd u novinskom oglasu i policijskom zapisu (13)

Translate

Главна

ЗАВЕТИНЕ тзв- Академија ФЕНИКС

УЖАС

ИМАГИНАРНА РЕДАКЦИЈА - Секција за скривено и порнографију тзв. историје

Укупно приказа странице

НАЈВАЖНИЈЕ

Претражи овај блог

уторак, 7. јун 2022.

Dobro je Znati - Radovan Damjanović: Top 5 najlepših spomenika u Beogradu

Нема коментара:

Постави коментар

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З

Дигитална библиотека друкчије уређене Србије – Сурбита

Остатак "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ" уз подршку WORDPRESSA

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

errata corrige!

Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)?

ЗАВЕТИНЕми

Образац за контакт са "Заветинама", уредником, заменицима

двоглави ур.