Translate

"Бескрајна Архива прилога ЗАВЕТИНА" (TUMBLER)

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ

уторак, 5. јул 2022.

Данас је тај дан: Почетак коначне битке!

ПЕТИ ЈУЛ. Битке између добра и зла. Исус руши царство сатане. Сврха свих ових прича!

Ozren Major

Оцијенило је 57 особа

 

Прво занимљиви
Violeta Georgievska
🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏🙏💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞
BRATE DRAGI OZRENE OVO JE TAKO DOBRA PORUKA DA SVAKI DATUM U JULU IMA SVOJU TEŽINU KAO TONA ZLATA, HVALA TI KAKO MISLIŠ NA SVE NAS DA BUDEMO OBAVEŠTENI ZA SVE DOGAĐAJE, HVALA TI BOŽE DRAGI ZA OVOG DRAGOG NAM ČOVJEKA, LJUBI TE SESTRA CRNOGORSKOG KOVA ❤❤❤💋👍👍👍💋🌹🌹🌹💋

 

*   *

Jasna Stojanović

Оцијениле су 2 особа

*  *

 

Mile Fusa

Оцијенило је 16 особа
Прво занимљиви
Slavica Osijek
Ovo bi trebalo ponavljati kao Očenaš dok ljudima ne dođe u glavu

*  *

Mile Fusa

*  *

Jovana Kirov

Оцијенило је 0 особа

*   *

Jovana Kirov

 

*  *

Леон Ленц

Право значење Видовдана

Видовдан, у јужним србским крајевима називан Велигден, дан је посвећен светоме Виду.

Са тим у вези, није на одмет знати понешто од овога што следи:

Видовдан се у србском народу празновао 8. јуна, по данашњем календару – 21. јуна, као летња дугодневица;

Године 1889, 15/27. јуна, у Краљевини Србији, али и у Војводини Србској, свечано је обележена петстота годишњица Косовске битке;

Србска православна црква унела је Видовдан у свој месецослов тек 1892. године, тако што га је са дугодневице померила, разложно или не, на дан Косовске битке.

Кад се то већ десило, и Видовдан везан за Косовски култ, његов народски назив Велигден напуштен је и пребачен на Васкрс, али је та промена омогућила најпре песницима, а потом и мислиоцима разних опредељења, укључујући и духовнике, да се размахну и по својој мисаоној снази допринесу оплемењивању Видовданске етике исказане и оним народним двостихом “видјеће се на пољу Косову, ко је вјера, ко ли је невјера”. Па ће патријарх србски Гаврило (Дожић, 1881-1938-1950) с пролећа 1941. године, у непосредној вези са двадесетседмомартовским збивањима, рећи да “Видовдан и по значењу и по садржини… води Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал… српског народа кроз векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе која прокламује крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То, без ма каквог двоумљења, за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон”.

Патријархове речи о Царству Небеском и, посредно, о Србима као Небеском Народу, могу се објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију и, са тим у вези, за непрестану борбу равну оној из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, када су “први међу најбољима… својим мачем у рукама раскинули ланце нашег ропства и јуначки осветили Косово, довршивши вековни сан наших дедова у ослобођењу и уједињењу и положивши вечне темеље наше миле отаџбине, дајући радо своје животе на вечни олтар слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”

А све то, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству Небеском, односно у Небеској Србији коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, по Божјој промисли, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројни нараштаји њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог схватања Царства Небеског и Небеске Србије, патријарх Гаврило помиње вековне сне и свесне жртве наших предака који су радо давали “своје животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.

Србско православље у свом светитељском именослову не познаје свеца под именом Вид, нема га у србским житијима светих, није му икаква служба састављена, нити има свога тропара, кратке песме, или химне.

Знамо ли за народну изреку “према свецу и тропар”, биће нам јасно и њено значење: свако добија оно што је и заслужио. А шта је свети Вид заслужио, или није заслужио, може се видети и из онога што се на разним странама практикује током видовданских свечаности. Овде је довољно рећи да су уочи Видовдана паљене ватре пред кућом, а на сам празник пале се лиле, осушене коре трешње или вишње. То је дан за врачање, гатање и брање лековите траве “видоваче” или “видовчице” која се рано, пре но Сунце изађе, баца у извор, да би се они који су се ту нашли – том водом умили. Лековито за очи делује и видовданска роса. “Старији свет на овај дан не игра и не пева, нити то одобрава млађима. Свуда се оживљавају приче о Косовској битки, цару Лазару (1329-1389) и осталим српским ратницима. Старци тврде да се воде у поноћ промене, па из бистре пређу у црвене, јер је много српских јунака искрвавило од Косова до данас. По црквама се дају парастоси косовским јунацима, а понегде и свим изгинулим ратницима. Народ каже да и кукавица на овај дан престане да кука за изгинулима на Косову пољу”.
Култ светога кнеза Лазара

У србски црквени календар, у 28. јун уписани су пророк Амос, отац пророка Исаије (обојица из 5. века пре Христа), и свети кнез Лазар, цар Лазар из народне песме, онај који је 1389. године, 15. јуна (по данашњем рачунању: 28), погинуо на Пољу Косову. Пророци Исаија и Амос нису интересантни за ову причу, али зато јесте кнез Лазар, чији се култ хришћанског мученика почео развијати недуго по Косовској битки. Упоредо с оним што се дешавало у црквеним круговима, његов култ као мученика и јунака Косовске битке развијао се и у народној традицији.

Лазареви земни остаци, односно мошти пошто је канонизован за светитеља, почивали су у његовој задужбини Раваници, код Ћуприје. Крајем 17. века, у време онога масовног покрета познатог као Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем, његове мошти пренесене су из Раванице, стигле су до Сент Андреје у Угарској, а нешто касније похрањене су у Раваници Врдничкој, у Фрушкој гори; ту су остале све до априла 1942. године, када су пренесене у Саборну цркву у Београду.

Године 1954, Свети архијерејски сабор Србске православне цркве одлучио је да се мошти светога кнеза Лазара, после скоро тровековног избивања, врате у Раваницу. Та је одлука спроведена о шестстотој годишњици Косовске битке, тако што је његов ћивот, од Видова дне 1988. до августа 1989. године, из београдске Саборне цркве, преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, преко Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жиче, Љубостиње и Павлице (северно од Рашке) пренесен до Косова поља. На Газиместану, месту Косовске битке, одржан је помен, да би се после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот с Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасије вратио у Раваницу.

Аутор: Илија Петровић – историчар

Извор: И! ИНФО

*  *

Оцијениле су 84 особа

 

*  *

Tornjanski Srdjan

Оцијениле су 22 особа
Оцијенили су Cvetan Tosev и Snežana Radosavljević
Branka Novosel
Svaka zemlja koja je ušla u EU morala se odreći autohtonog sjemena. To samoubojstvo se slijedi i dalje u svim aspektima života. Do koje mjere je današnji čovjek zagađen iznutra?

 

* *

       Дабоме, ништа аутохтоно. Ако хоћеш у јебени Четврти Рајх! ....


Данас је Тај Дан!...



 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар

Диоптрије ПОРТАЛА Великих претеча | Сазвежђа З