ЊИЖЕВНИК и психијатар Владета Јеротић, иако у 91. години, јуче је на штанду "Арс Либри" дуже од сат времена читаоцима потписивао своју нову књигу "Изазови и одговори". Један од наших најистакнутијих интелектуалаца, академик Јеротић, познат и по томе што ретко даје интервјуе, радо је пристао да говори за "Новости", иако му чак и разговор с читаоцима, како нам је признао, све више представља напор.
- Док сам био млађи био сам поносан кад се на мојим предавањима напуни велика сала. Сада бих волео да у некој малој дворани имам 30 слушалаца који унапред знају оно о чему ћу да говорим. Говорио бих 15 минута, а онда бисмо разговарали. Али, Балкан, укључујући Србију, никад није научио на дијалог. Овде, на Сајму, читаоци имају прилику да ме нешто упитају, али је мени у овим годинама заиста заморно да им одговарам.
* На које сте изазове у новој књизи дали одговоре?
- Од ране младости сам много читао. Бележио сам оно што ми се нарочито допало. У овој књизи су мисли од грчких филозофа и трагичара до нових мислилаца. Ту је и Пауло Коељо, који је рекао да дете може увек да научи одраслог трима стварима: да буде задовољан без разлога, да се увек нечим занима и да уме да захтева свим силама оно што жели. Мудри људи су поставили изазове, а моја маленкост је изазвана од њих покушала да да неко тумачење.
* Чија вас је мисао посебно "изазвала"?
- Хераклит је рекао: Људе кад умру очекује нешто што нису слутили, нити знали.
* Размишљате о смрти?
- Човек не зна кад ће да оде. Није јасно зашто неко одлази са двадесет, а неко кад уђе у дубоку старост. Свакако да на то утичу спољашње прилике, недовољна унутрашња виталност, лоше наследне особине... Али, неки психосоматичари кажу да човек треба да прође кроз болест. Она је опомена из које би требало нешто да научи. Мој покојни професор Боривоје Тасовац говорио је да деца треба да прележе дечје болести. После прележане болести њихов его постаје јачи. Са тим се нису сложили многи лекари, али ја мислим да је био у праву.
МИ СМО СТРАХЗАБЕЛЕЖИЛИ сте мисао Томаса Карлајла: "Сада, као и увек, човек је само онолико човек колико побеђује свој страх"? - Какав голем, и да ли и немогућ, задатак за човека! Ми не поседујемо страх, ми јесмо страх. У последњој линији сваки страх је страх од смрти, ништавила. Карлајл не каже да човек може да победи страх, већ само да га читавог живота побеђује. Како, пита се човек. Најпре, тражењем узрока страха.
* Да ли смо и ми криви за оно што нам се догађа?
- Врло тешко питање. Старац Зосима, значајан лик у великом роману "Браћа Карамазови", каже да смо сви за све криви. Осим Достојевског, то никад нико није рекао. Требало би то да поштујемо. Сви људи су криви, па онда и народи који им припадају.
* Судећи по ономе што нам се догађа, као да смо ми Срби кривљи од других?
- Испада тако. Страдамо више него други народи, али Србија је географски на лошем месту. Између Истока и Запада. И стално мора да балансира. Зато се не могу прехвалити деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. У најгорим временима овде на Балкану, знали су да нађу равнотежу између Истока и Запада. Били су турски вазали, али је у Србији постојала нека аутономија. Жао ми је што Ђурађ Бранковић није канонизован. Историјски извори говоре да је плакао седам дана кад је пао Цариград. Унапред је знао да ће пасти и Србија. Није хтео да једе. Само је плакао. Такви људи су ретки.
* Ко из новије српске историје подсећа на њих?
- Бојим се да не. Тешко је бити такав. Зато их наводим као пример. Тешко је балансирати између Истока и Запада. И садашњи председник се мучи. Притом, Србија није велика. Познато је да већа риба гута мању, али не може све да их поједе. Морамо пронаћи начин како да нас не поједу велики.
Владета Јеротић: Наћи начин да нас не поједу велики | Култура | Novosti.rs
