Александар Лукић:
"Кукавичлук"
Стишки књижевни круг,
Мало Црниће, 2012.
У песми
" Римска историја" којом се отвара ова збирка Александра Лукића, сељак
је, орући њиву , открио затрпани римски град и вучен знатижељом, пошао ходницима
налик на лавиринт. Потреба да сазна истину
одвукла га је у неистражене дубине , али упркос опасности, он је имао смелости да
зарони у непознато. Ту чудесну храброст прекрила је површност савременог доба :
градски оци наредили су да се затрпа улаз у лавиринт. Победио је кукавичлук.
Поистовећење
песничког субјекта са идеалима шпанског песника Лорке наводи га да каже :
"Поезија будућности , буди мој живот " . (1.) Опредељење за живот насупрот
кукавичлуку , одустајању , истовремено је избор
тежег али лепшег пута : " Лепа
искушенице , скорашња скрамо гробљанског /
огледала, кад бих имао снаге да ти приђем и кажем / : не претреруј узалудно
у вери, окрени се око себе /. Гледај какво
је чудо живот. Чежња за животом " . (2.) Овакви стихови , изричите изјаве
, ретко се јављају у Лукићевој поезији , он је најчешће окренут тамној страни стварности
, а кад се јаве , чине неопходну противтежу тамним тоновима. Ипак , мучне слике
стварности преовлађују: " Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.
/ Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту". (3.) Суштину незадовољства
и самокритичност појачавају стална понављања свакодневице : " Куповање намирница
на пијаци , ценкање са продавцима , / вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника
на улици / шамара синове близанце. "( 4.) Такве слике стварности прекривају онај најдубљи
порив због кога вреди живети и који сваког појединца одржава.
И због кога, најзад, вреди стварати.
Страх,
неизвесност , отуђеност ! Како су се временом множили облици стварности уместо стицања
храбрости и племенитости , човек се , у Лукићевом
виђењу, све више удаљавао од своје суштине
: "Страх нам је остао исти, онај од праотаца" (5.), написаће резигнирано
или још песимистичније : " Наши животи , та то су само разгледнице / које смо
кроз време сејали уз пут" .(6) Неизбежан исход таквог стања је кукавичлук
, недостатак храбрости да се ишта на боље промени : " Кукавичлук ме гура у
мањину, на стуб срама" .(7.) Стога , испаштање је неминовно. Али ни испаштање
није коначан излаз.
Разочарење
у неизверене наде , тако снажно изражену у збирци песама "Јаспис" , посебно
у песми " За Јосифа" , поново је преплавило стихове збирке "Кукавичлук" , само сада оштрије и продубљеније
и према себи и према другима : "Заточен бивам , болестан од обзира / да не
провалим кроз заједницу". (8.) Тај обзир омогућује лагодно живљење али потире жртве , изневерава људску суштину , ако
са годинама човек почиње да прашта , истина остаје , а без поравнања се не може
живети. Лукићев песнички напор усмерен је на тражење излаза а он се без жртве не може наћи . Стога остаје трајање и нада у промену
која би значила други живот.
Лукићева мисао не штеди никога , ни отаџбину ни њене установе , стубове на којима стоји. Она је увек у служби истине и вери да се само истином може стићи до храбрости :
" Преко ноћи , бар тако изгледа, отаџбина / постаје логор разбојника. Свештеници предњаче / међу нама. Џаба им црне мантије, џаба све те књиге / кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији
". (9.) Овај дужи навод неопходан је да подвуче разлику између вере и њених заступника на земљи који настоје свим силама да утврде своју недодирљивост издајући тако саме темеље духовности. Држећи се истине , Лукић не прави компромисе , не пристаје на половичност која је , у крајњем резултату , ништа. Отаџбина и њена величина губи се у мноштву сопствених институција ако њихови корени изневере. Зато људи " Да сачувају главу од страха тимаре / једни друге , лажима без ногу". (10.) А у страху владају зла сваке врсте.
Како у спољашњем свету не може наћи одговор , песнички субјект ће се упитати : " Унутрашња снага мог бића , колика је ?" (11.). То питање је логички наставак стања снажно израженог у већ поменутој песми " За Јосифа"
из збирке " Јаспис". Издржати притисак спољашњег света у коме се обрео удесом историје без своје кривице , најтеже погађа мисаоно биће ,поготову што из времена у коме се нашао излаза нема. Сем у ништа , али и ништа је заробљено у времену. По том
осећању и упитаности, "Кукавичлук " је најпесимистичнија Лукићева збирка од свих које је досад објавио. Људски односи у њој сведени су на најнижу тачку.
Трачак наде у овом мраку остаје једино језик : " А на крају преостану једино речи , језик који заступамо ". (12.) У језику је сажета духовност, он је семе из кога
може проклијати нова стварност. Језик као
последње уточиште стоји на почетку Лукићевог певања и среће се готово у свим његовим
поемама и збиркама. Духовност ће превладати
грубу стварност али то ће се , у песниковом виђењу, десити у далекој будућности
која се још не назире.
29.11.2015.
Мирољуб Милановић (1947.) пише прозу и књижевну критику. Роман :"Лов на Висоравни" , УКС , Браничевско-стишка заједница песника ,Народна библиотека " Србољуб Митић" - Мало Црниће , књиге приповедака : "Одлагање смрт"и (1976.) Браничево , Пожаревац, "Ветрењак",
2001. Апостроф , Београд," Маслачак" , 2004., Апостроф , Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића, Књиге огледа и критика ," Пола века ћутања", 2008. , Едиција Браничево, "Писци отпора" , Браничево , Пожаревац, 2012. Прозу и књижевне критике објављивао у многим листовима и часописима у Србији.
_____________
1. Александар Лукић:
Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница,УКС, Мало Црниће 2012.
2. Исто, стр.27.
3..Исто, стр.31.
4. Исто, стр.31.
5.Исто,стр.34.
6. Исто,стр.35.
7. Исто , стр.117.
8. Исто , стр. 116.
9. Исто , стр. 31.
10. Исто , стр. 31.
11. Исто ,стр. 83.
12. Исто , стр. 83.
