Право значење Видовдана
Видовдан, у јужним србским крајевима називан Велигден, дан је посвећен светоме Виду.
Са тим у вези, није на одмет знати понешто од овога што следи:
Видовдан се у србском народу празновао 8. јуна, по данашњем календару – 21. јуна, као летња дугодневица;
Године
1889, 15/27. јуна, у Краљевини Србији, али и у Војводини Србској,
свечано је обележена петстота годишњица Косовске битке;
Србска
православна црква унела је Видовдан у свој месецослов тек 1892. године,
тако што га је са дугодневице померила, разложно или не, на дан Косовске
битке.
Кад се то већ десило, и Видовдан везан за Косовски култ,
његов народски назив Велигден напуштен је и пребачен на Васкрс, али је
та промена омогућила најпре песницима, а потом и мислиоцима разних
опредељења, укључујући и духовнике, да се размахну и по својој мисаоној
снази допринесу оплемењивању Видовданске етике исказане и оним народним
двостихом “видјеће се на пољу Косову, ко је вјера, ко ли је невјера”. Па
ће патријарх србски Гаврило (Дожић, 1881-1938-1950) с пролећа 1941.
године, у непосредној вези са двадесетседмомартовским збивањима, рећи да
“Видовдан и по значењу и по садржини… води Царству Небескоме у одрицању
живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал… српског народа кроз
векове… задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе која прокламује
крајње људске могућности… условљене губитком живота у спасавању
отаџбине! То, без ма каквог двоумљења, за свакога Србина треба да буде
национално Јеванђеље и вечни закон”.
Патријархове речи о
Царству Небеском и, посредно, о Србима као Небеском Народу, могу се
објашњавати искључиво везаношћу србског народа за сопствену традицију и,
са тим у вези, за непрестану борбу равну оној из србских ослободилачких
ратова 1912-1918. године, када су “први међу најбољима… својим мачем у
рукама раскинули ланце нашег ропства и јуначки осветили Косово,
довршивши вековни сан наших дедова у ослобођењу и уједињењу и положивши
вечне темеље наше миле отаџбине, дајући радо своје животе на вечни олтар
слободе, да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”
А све
то, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само
њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству
Небеском, односно у Небеској Србији коју чине сви Срби од почетка.
Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, по Божјој
промисли, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и
бројни нараштаји њихових будућих потомака. Само због тога, због таквог
схватања Царства Небеског и Небеске Србије, патријарх Гаврило помиње
вековне сне и свесне жртве наших предака који су радо давали “своје
животе на вечни олтар слободе, да би заувек живели у срцима свих Срба”, и
оних у земаљској, и оних у Небеској Србији.
Србско православље
у свом светитељском именослову не познаје свеца под именом Вид, нема га
у србским житијима светих, није му икаква служба састављена, нити има
свога тропара, кратке песме, или химне.
Знамо ли за народну
изреку “према свецу и тропар”, биће нам јасно и њено значење: свако
добија оно што је и заслужио. А шта је свети Вид заслужио, или није
заслужио, може се видети и из онога што се на разним странама практикује
током видовданских свечаности. Овде је довољно рећи да су уочи
Видовдана паљене ватре пред кућом, а на сам празник пале се лиле,
осушене коре трешње или вишње. То је дан за врачање, гатање и брање
лековите траве “видоваче” или “видовчице” која се рано, пре но Сунце
изађе, баца у извор, да би се они који су се ту нашли – том водом умили.
Лековито за очи делује и видовданска роса. “Старији свет на овај дан не
игра и не пева, нити то одобрава млађима. Свуда се оживљавају приче о
Косовској битки, цару Лазару (1329-1389) и осталим српским ратницима.
Старци тврде да се воде у поноћ промене, па из бистре пређу у црвене,
јер је много српских јунака искрвавило од Косова до данас. По црквама се
дају парастоси косовским јунацима, а понегде и свим изгинулим
ратницима. Народ каже да и кукавица на овај дан престане да кука за
изгинулима на Косову пољу”.
Култ светога кнеза Лазара
У
србски црквени календар, у 28. јун уписани су пророк Амос, отац пророка
Исаије (обојица из 5. века пре Христа), и свети кнез Лазар, цар Лазар из
народне песме, онај који је 1389. године, 15. јуна (по данашњем
рачунању: 28), погинуо на Пољу Косову. Пророци Исаија и Амос нису
интересантни за ову причу, али зато јесте кнез Лазар, чији се култ
хришћанског мученика почео развијати недуго по Косовској битки. Упоредо с
оним што се дешавало у црквеним круговима, његов култ као мученика и
јунака Косовске битке развијао се и у народној традицији.
Лазареви
земни остаци, односно мошти пошто је канонизован за светитеља, почивали
су у његовој задужбини Раваници, код Ћуприје. Крајем 17. века, у време
онога масовног покрета познатог као Сеоба Срба под Арсенијем
Чарнојевићем, његове мошти пренесене су из Раванице, стигле су до Сент
Андреје у Угарској, а нешто касније похрањене су у Раваници Врдничкој, у
Фрушкој гори; ту су остале све до априла 1942. године, када су
пренесене у Саборну цркву у Београду.
Године 1954, Свети
архијерејски сабор Србске православне цркве одлучио је да се мошти
светога кнеза Лазара, после скоро тровековног избивања, врате у
Раваницу. Та је одлука спроведена о шестстотој годишњици Косовске битке,
тако што је његов ћивот, од Видова дне 1988. до августа 1989. године,
из београдске Саборне цркве, преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и
Ћелија, преко Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жиче, Љубостиње и
Павлице (северно од Рашке) пренесен до Косова поља. На Газиместану,
месту Косовске битке, одржан је помен, да би се после боравка у
манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот с
Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасије вратио у
Раваницу.
Аутор: Илија Петровић – историчар
Извор: И! ИНФО
CERN otvara kapije pakla
1. Jedan hektar konoplje proizvodi kiseonik kao 25 hektara šume.
“Zelena
tranzicija ” i takozvana klimatska neutralnost ima veze sa zaštitom
okoliša i očuvanjem prirode te famoznim klimatskim promjenama koliko i
vlasti diljem kugle zemaljske sa poštenjem i dobrobiti za bilo koga osim
za njih same.
