НЕБЕСКА АРАБЕСКА / Александар Лукић

НЕБЕСКА АРАБЕСКА

Дирижабл плови небом. Мртва риба.

Трља трбух о трбух са ваздухом

одржавајући равнотежу. По брежју

то је већ пао положен црни шип –

сенка поред клада. Стрпљење молим.

Мимо конституција влада, мимо царина,

мимо секса сеоске опајдаре у штали!

Изван програма EU приређује плес забаван

на неболиком платну, умилно кружење

противприродног насиља. На бис.

Кишне глисте измигољиле модре

из растресите земље сред парка на корак

од националне библиотеке. Скотуране

жице харфе – или старинска игра „клис“;

слепе посланике таме чланови организације

„за отаџбину“ покупиће љигаве у кофу

и нудити пијаним аласима од зоре.

Кочоперна снајка власник уличне тезге

слика и прилика извитопереног народног соја

велика мама сиве економије продаје „из руке у руку“

препричава девојачко искуство – њен

одлазак на поток за бујицом кад вода осахне,

са черенцом у рукама у лов на рибе:

клена, кркушу, мрену, бабушку,

сићушну жутооку у затону.

Осредњи ловац диже сукњу изнад колена

да покаже дубину воде у коју газише

по плен. Пред тезгом створио се ред

купци пиље у бутине гиздаве газдарице,

у два наборана тањира отечених колена.

Усмена књижевност беше занимљива.

Чорба укусна још у причи.

Дирижабл стомачића уловљених рибица

пори нож, а дроб смрди као кокошији измет.

Рибљи мехури бачени на под праште

у чељустима гладних мачака.

Пред мојим бурдељом гирице данима

на леси од прућа за зимницу суши промаја.

Дирижабл плови небесима уздуж и попреко,

члан посаде маше шеширом из досаде.

Његово мртво лице се не види.

Реклама слова лако се чита: Србија.

Ах, тај дирижабл, та поређења:

у шта нас ували осећање о кретању.

Лежим на кревету и непокретан

кроз прозор призивам крхотине

памћења. Основу науке о звездама.

Пет деценија присуства мува

уловљених у мрежу паучине

црвене очи инсеката – вампира

цветалих пузавица, маме поглед.

Доживљај нимало стран.

Аман имајте стрпљења.

  

         = извор: Александар Лукић: ПСОВКА, Заветине ми, Београд, 2015, стр. 7-8. - 

________________________________________________________________

  Александар Лукић ПСОВКА

Библиотека МОБАРОВ

Поезија. Есеј. Проза

Поезија I, Књига 1

Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Главни и одговорни уредник

Мирослав Лукић

Оперативни уредник

Димитрије Лукић

Прво штампано издање, мај 2015. - Тираж: 500 примерака. - Припрема за штампу

„Поповић и синови“, Пожаревац. - Штампа „Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац

Цена ове књиге је 720,00 динара. Књиге се наручују директно од издавача преко мобилне Књижаре писаца https://krmikovac.wordpress.com/ или Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – Control number).

КИЧЕРСКА ХАРИЗМАТИЧНОСТ

10.наставак фељтона Бојана Јовановића:Антропологија зла.

-  Феномен политичког идиотизма изражава интелектуалну немоћ да се сагледају узроци сопствених невоља и оцртава безнадежност духовног стања колектива

              извор:  Празнични број београдске "Политике", Рубрика Фељтон, Факсимил.Београд, 31.12.2016 - 1. и 2.јануара 2017. стр, 34. 

Као да сам на Месецу / Боб Дилан

ДИЛАНОВ ГОВОР: Као да сам на Месецу Б. Ђ. | 11. децембар 2016. 19:15 | Говор Боба Дилана прочитан на традиционалном Нобеловом банкету: Нисам имао времена да се питам да ли су моје песме књижевност

Боб Дилан

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Рукописи песама Дилана и Клептона ускоро на аукцији
• 
  Дилан спремио говор за Нобела, Пети Смит пева његову песму

• Боб Дилан прескаче састанак са Обамом
• Дилан стиже следеће године
• Дилан не долази по Нобелову награду

ЖАО ми је што не могу да присуствујем церемонији, али знајте да сам духом са вама, и да сам почаствован. Бити награђен Нобеловом наградом за књижевност, нешто је што нисам могао ни да сањам - поручио је амерички кантаутор Боб Дилан у свом захвалном говору, који је, у његово име, синоћ прочитала америчка амбасадорка у Шведској Азира Раји, на традиционалном Нобеловом банкету у Стокхолму.

Дилан није дошао на свечано уручење, а шведска краљевска породица, чланови Академије, овогодишњи добитници Нобелове награде, и више од 1.300 угледних званица у здању градске скупштине, чули су оно што је сматрао да овом приликом треба рећи:

- Од малих ногу волео сам да читам и упијам дела оних који су били достојни таквог признања: Киплинга, Шоа, Томаса Мана, Перл Бак, Албера Камија, Хемингвеја. Ове громаде књижевности чија се дела уче у школи, држе у кућним библиотекама широм света и о којима се говори са пуно поштовања, одувек су остављале дубок утисак на мене. То што сам се сада придружио именима на тој листи, заиста ме оставља без речи.

Дилан је написао да не зна да ли су поменути писци икада помишљали о Нобеловој награди, али да претпоставља да свако ко пише књигу, песму или драму било где у свету, притајено о томе сања дубоко у себи:

- Да ми је неко рекао да имам и најмање шансе да добијем "Нобела", помислио бих да имам исте изгледе за то као и да се нађем на Месецу. Изненађујућа вест о награди затекла ме је на путу, и требало ми је неколико минута да дођем себи. Помислио сам на Шекспира. Претпостављам да је мислио о себи као о драматургу. Његова дела рађена су за сцену. Да се говоре, не да се читају. Када је писао "Хамлета", сигуран сам да је првенствено мислио о безброј баналних ствари: Који су прави глумци за ове улоге? Да ли заиста желим да ово сместим у Данску? Да ли ћемо бити плаћени? Да ли ће бити довољно добрих места за моје покровитеље? Где да нађем људску лобању? Могу да се кладим да Шекспир ни у малом мозгу није гајио питање: да ли је ово књижевност?

Дилан је у свом тексту нагласио да није размишљао о оваквом успеху ни када је као тинејџер почео да пише песме, чак ни када је почео да стиче реноме.

- Надао сам се да би моје песме могле да се чују у кафићима или баровима, можда касније чак у Карнеги Холу или лондонском Паладијуму. Ако бих сањао велике снове, замишљао бих како би било да снимим плочу, и чујем своје песме на радију. То је за мене била главна награда, знак да си допро до широке публике и могућност да наставиш то што радиш. Па, радим то што сам намерио већ дуго. Снимио сам десетине плоча, и свирао хиљаде концерата широм света - написао је Дилан, и закључио:

- Али, као Шекспир, такође сам често окупиран сличним животним стварима: Који су најбољи музичари за ову песму? Снимам ли ово у добром студију? Да ли је ова песма у правом тоналитету? Неке ствари се не мењају, чак ни после 400 година. Нисам имао времена да се запитам: да ли су моје песме књижевност? Зато се захваљујем Шведској академији - како за одвојено време да размотри то суштинско питање, тако за доношење тако дивног одговора. 

НИЈЕ СЕНЗАЦИЈА

ПРОФЕСОР Хорас Енгдал, члан Шведске академије и Нобеловог комитета за књижевност, поручио је у свом говору:

- Боб Дилан је променио наше мишљење о томе шта поезија може да буде и о томе како делује. Да ли је одлука да добије Нобелову награду пореметила систем литературе? Није. Не би требало да буде сензација да "Нобела" добије певач и текстописац. У далекој прошлости сва поезија се певала или мелодично рецитовала, песници су били рапсоди, бардови, трубадури... Али Дилан се није вратио у прошлост, он је своје тело и душу дао популарној америчкој музици 20. века, за обичне људе, црне и беле...

...Нико се не потреса због књига старлета, политичара и ратних злочинаца...

Јелена Триван: Остаће нам само књиге старлета ако се не опаметимо
Драгана Матовић | 04. септембар 2016. 17:02 | Јелена Триван, директор "Службеног гласника", говори за "Новости" о издаваштву у нашој земљи, откупу књига и пословним успесима предузећа на чијем је челу

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Триван поново именована за в. д. директора Службеног гласника
• 
  Љушић: Идем часно, сменили ме плави

• Јелена Триван уместо Љушића
• И Јелена Триван напустила ДС
• Триванова на челу Канцеларије за ЕУ

СТАРЛЕТЕ нису криве што постају и глумице, и списатељице, и водитељке. Истина, све је мање квалитетне понуде на медијској и културној сцени, али оне нису криве што ми ћутећи гледамо промоцију шунда и кича - каже, за "Новости", Јелена Триван, директорка издавачког предузећа "Службени гласник". Без лажне скромности, она оцењује да је кућа на чијем је челу успела да и у околностима поремећених вредности сачува високе критеријуме у српском издаваштву. Наша саговорница најпре издваја:

- Успели смо да одржимо лексикографију живом, да дигитализујемо српске новине од 1813. до данас, да објавимо капитална дела, обновимо Пакрачку библиотеку и многе школске.

* Стиче се, ипак, утисак да је у рукама читалаца у Србији све мање озбиљних књига, док су књижаре преплављене шунд литературом.

- Књиге се купују, издаваштво може да буде уносан посао. Али многи издавачи повлађују укусу публике и објављују оно што публика највише тражи. А већина тражи, као и до сада, лаке садржаје, јефтине комедије, треш музику, а дошле су на ред књиге српске естраде и потиснуле дела проверене и потврђене књижевне вредности.

* Захваљујући "Службеном гласнику" објављују се и капитална дела. И ви, у свакој прилици, истичете да ваша мисија јесте да будете чувар српске културе. Да ли је то, данас, Сизифов посао?

- "Службени гласник" издаје службена гласила и није дужан да сваки зарађени динар улаже

Иако је пре 16 године напустио Србију и отишао у Америку, Ђорђе никада није заборавио свој крај

Бивши ђак уредио школу  / Б. БОРИСАВЉЕВИЋ | 31. август 2016. 19:47 |Ђорђе Петковић из Њујорка обрадовао своје земљаке у Дечу код Шимановаца. У обнову ОШ "Душан Јерковић Уча" уложио 40.000 евра

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Од рођака гастарбајтера стигла 1,1 милијарда евра
• 
  Од Београдског универзитета до Развојног центра Порше –животни пут једног Панчевца

• Дани дијаспоре
• Штутгарт: Косово је трајна рана српског народа
• Пренели Европу у завичај

ЂАЦИ подручног одељења Основне школе "Душан Јерковић Уча" у Дечу почеће сутра нову школску годину у комплетно обновљеној згради. Уместо оронулих зидова, плафона који опада, огуљене столарије, ученици ће се "уселити" у сређене и модерно опремљене учионице, захваљујући свом земљаку Ђорђу Петковићу. Иако је пре 16 године напустио Србију и отишао у Америку, Ђорђе никада није заборавио свој крај. Сваки долазак из Њујорка у Београд, значио је и одлазак у Деч.